U jurišu na apsurd…

23. novembar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: UGS Nezavisnost

Ima li, u trenutku kada se čitav svet suočava sa najsnažnijim udarom pandemije, ičeg besmislenijeg od saslušavanja više od 300 direktora osnovnih i srednjih škola u Beogradu zato što su uslovljavali učenike i zaposlene da nose zaštitne maske

Pre neki dan, usred časa na kojem sam pokušala da velikim maturantima, pametnim i već punoletnim ljudima, približim Kamijeve ideje iskazane u ,,Mitu o Sizifu”, podseti me jedan učenik na onu anegdotu u kojoj Sizif, na pitanje ,,Šta radiš, Sizife?”, odgovara žargonski: ,,Evo, guram nekako…” Ovih dana, čini se, snažnije nego ikad, prosveta u zemlji Srbiji suočava se sa ogromnim problemima, ali, gura… Nekako…

Ne, nije ovde reč o tome da prosvetni radnici svoje angažovanje doživljavaju kao sizifovski posao u smislu težine, naprotiv! Mnogi od nas nikada i ni za jedan drugi posao ne bismo menjali ovaj, u kojem smo čitavog radnog veka u prilici da osetimo, doživimo, razumemo i oblikujemo mladost jednog društva. Reč je, međutim, o nečem drugom – o intenzivnom osećanju nemoći, uzaludnosti i besmisla naših napora da očuvamo autonomnost prosvete od apsurda koji nas zapljuskuje gotovo svakodnevno…

Poslednji u nizu slučajeva koji paradigmatski slikaju neuravnotežen odnos državnog aparata prema obrazovnom sistemu svakako je hitra reakcija javnog tužioca na tužbu koju je podneo predsednik policijskog sindikata protiv direktora svih beogradskih škola! ,,Neka rade svoj posao!” – reći ćete vi, misleći i na direktore i na tužilaštvo i tu ćemo se lako složiti. Ali, predmet ove tužbe oblikovan je upravo na temelju apsurda: direktori više od 300 (tri stotine, dobro ste videli) osnovnih i srednjih škola u Beogradu tuženi su zato što su uslovljavali učenike i zaposlene da nose zaštitne maske u školama!

Krivo stani, al’ pravo govori, kaže naš narod, što u ovom slučaju znači da je Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“ uvek pokazivao kritički duh prema postupanjima direktora i neretko ukazivao na njihove propuste ili protivzakonito delovanje, ali ovoga puta treba jasno i otvoreno reći: u ovoj borbi – na istoj smo strani!

Ima li u ovom trenutku, kada se čitav svet, ne samo Srbija, suočava sa najsnažnijim udarom pandemije, ičeg besmislenijeg i nepotrebnijeg od pozivanja i saslušavanja preko 300 direktora koji nisu ni propisali epidemiološke mere zaštite, već su bili u obavezi da ih sprovode, zajedno sa učenicima i zaposlenima? A na pomisao koliko je to uzaludno trošenje energije, vremena (naročito tužilaštva!) kao i budžetskih sredstava za finansiranje sudskih procesa, koliko je to nepotrebnih izlaganja riziku zaraze – izvesna je jedino: glavobolja!

I tako… U nastojanju da se odupremo besmislenim zahtevima školskih programa, administrativnim obavezama koje nas lagano ali sigurno nadvladavaju, virusu koji nas, kako rekoše, vreba na svakom mestu – apsurd, sasvim sigurno, postaje konstanta našeg profesionalnog rada.

Sve češće hvatam sebe da na pitanje šta radim, odgovaram: ,,Evo, guram…Nekako!”

dr Vesna Vojvodić Mitrović

GS PRS Nezavisnost