Bezbednost i zdravlje na radu: Epidemija nebrige i improvizacije

28. april 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić  Izvor: UGS Nezavisnost  Foto: google.com 

* Virusna epidemija dodatno pokazala ogroman raskorak između zakona i prakse i jasnu razliku između odgovornih i neodgovornih poslodavaca * Kad jedan inspektor rada „pokriva“ više od 1.550 preduzeća * Kakve su posledice velike pravne nesigurnosti i društvene neodgovornosti, izrazito izraženog rada na crno i gotovo nikakvih ulaganja u bezbednost na radu

Na Svetski dan bezbednosti na radu, koji je uveden 28. aprila 2003. na inicijativu Međunarodne organizacije rada, posle mučnih 15 meseci epidemije korone u Srbiji ništa se pozitivno nije dogodilo u toj oblasti u odnosu na prošlu i na 2019. godinu, koja je, da podsetimo, bila proglašena za Godinu bezbednosti na radu. 

Zapravo, najvažnije i najtragičnija jeste promena koju je donela epidemija, jer je među više od 6.280 zvanično preminulih zbog kovida-19, najmanje trećina zaposlenih, a od toga više od stotinu lekara. Sindikati i profesionalna udruženja veliki deo odgovornosti za takvu smrtnost u radno aktivnom stanovništvu nalaze u nespremnosti države i njenih institucija. Nedonošenje novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (ZBZR), koji je poslat u skupštinsku proceduru još krajem 2019. godine, vide kao logičnu posledicu nespremnosti nadležnih da probleme u ovoj oblasti preduprede i rešavaju. 

Kada je reč o predlogu novog zakona, za gotovo godinu i po dana nije bilo nekog značajnijeg pomaka, pa se članovi radne grupe iz sindikata i stručne zajednice, koji su govorili za portal UGS Nezavisnost, slažu sa procenom da je ZBZR nepotrebno zbrzan i suštinski malo inovativan, samo da bi se formalno uklopio u evropsku i međunarodnu agendu. 

Evropski put i balkanska realnost 

Kako za Nezavisnost ističu profesori Momir Praščević i Ivan Krstić sa Fakulteta zaštite na radu u Nišu, takođe članovi pomenute radne grupe, postojeći Zakon o bezbednost na radu treba da se menja i zbog usklađivanja sa međunarodnim obavezama, ali je najbitnije to da novi zakon suštinski ne bude kao prethodni – polumrtvo slovo na papiru. 

– Veoma je bitno to da se promeni ime postojećeg zakonu, a shodno principima MOR-a, EU i Saveta Evrope, u Zakon o zaštiti i zdravlju na radu. Na taj način bi ostali kompatibilni navedenim postojećim propisima, a segment zaštite zdravlja bi dobio na još većem značaju, ističe dekan Fakulteta dr Praščević. On i njegov kolega profesor Krstić podsećaju i da je ova oblast regulisan Ustavom. 

– Prema članu 60. Ustava Republike Srbije, „Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći. Ženama, omladini i invalidima omogućuje se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.“ 

Da su Ustav i zakoni jedno a praksa drugo, u Srbiji je odavno očigledno, a kada je reč o bezbednosti i zdravlju gotovo svake godine se ponavlja tužna statistika. Čak je i u godini korone u Srbiji na radnom mestu smrtno stradalo 47 osoba, a svaki treći poginuli bio je angažovan u građevinarstvu. Zbog smanjenih aktivnosti manji je i broj poginulih u odnosu na 2019., kada su zabeležena 54 smrtna slučaja. Od ukupnog broja stradalih, trećina je u građevinarstvu, 19 odsto u industriji, 16 procenata u agraru, a isto toliko je stradalih u saobraćaju i skladištenju, podaci su Ministarstva za rad. Inspekcija rada je prošle godine imala manje nadzora u slučajevima nesreća, usled smanjenog obima posla zbog epidemije. 

U 2020. godini broj inspekcijskih nadzora povodom smrtnih i teških povreda na radu smanjen je za 12 odsto u odnosu na 2019. godinu, kada su izvršena 33 nadzora povodom smrtnih slučajeva na radu i 16 inspekcijskih nadzora povodom teških povreda na radu sa smrtnim ishodom, ističu u Ministarstvu. 

Utvrđeno je da su najčešći uzroci povređivanja nebezbedan rad na visini i na nepropisno montiranim skelama, nekorišćenje propisanih sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, nepropisan rad sa radnom opremom, neosposobljenost radno angažovanih za bezbedan rad, angažovanje znatnog broja lica na „crno“… Inspekcija rada je u toku 2020. ukupno morala da pojača nadzore te je od 62.475 sprovedenih inspekcijskih nadzora, 31.243 bilo u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, što je za četvrtinu više nego prepandemijske godine. 

Lutanja po mraku 

Vera Kondić, viši savetnik UGS Nezavisnost za bezbednost i zdravlje na radu, kaže da se stanje u toj oblasti nikako nije poboljšalo, a epidemija je dodatno pokazala da mnoge stvari koje su regulisane zakonima ne funkcionišu, i, još, ukazala na jasnu razliku između odgovornih i neodgovornih poslodavaca. 

– To se naročito vidi kad se osvrnemo na period vanrednog stanja i „lutanja po mraku“ u vezi sa reagovanjem na pojavu virusa, kada su se neki poslodavci pravili ludi, na primer u kompaniji Jura, svesno rizikujući zdravlje i živote zaposlenih i to ne samo neizdavanjem ličnih zaštitnih sredstava, već i načinom organizacije posla i nepoštovanjem drugih mera. Epidemija je izbacila u prvi plan značaj funkcionisanja odbora za bezbednost i zdravlje na radu i učešće zaposlenih u njima, jer je zbog priliva velikog broja vrlo različitih informacija od strane Kriznog štaba, trebalo reagovati u najkraćem mogućem vremenu, ističe Kondić. 

Odbor je kao mesto socijalnog dijaloga i povezanosti zaposlenih i poslodavaca, prema njenom mišljenju, bio katalizator reagovanja i širenja informacija  zaposlenima i obrnuto, od strane zaposlenih prema poslodavcu. Dobar primer za to je Odbor za bezbednost i zdravlje u Heinekenu (Novi Sad), gde su vrlo aktivni predstavnici zaposlenih imenovani iz  sindikata Nezavisnost. 

– Međutim, retki su takvi slučajevi, a uglavnom je preovlađivao nedostatak ličnih zaštitnih sredstava i opreme za rad što se, na žalost, dešavalo i u oblasti zdravstva i time pokazala totalna nepripremljenost zdravstvenih ustanova za slučaj zaraze. Virus Kovid-19, koliko god da je zarazan, ipak je samo jedan od mnogih i zdravstvene ustanove su morale biti pripremljene za njih, pogotovo jer su imale iskustvo sa variola verom, „svinjskim“ i „ptičijim“ gripom, kaže Kondić. 

Na pitanje da li je sve što se dešavalo pokazalo da ni stari, a ni predlog novog zakona nisu u skladu sa mogućim problemima u praksi, naša sagovornica objašnjava da promena Zakona o bezbednosti na radu nije toliko prioritet, već je najvažnija primena i kontrola koja ne treba da počinje od Inspekcije rada i da završava sa sudovima, koji su neefikasni i u ovoj oblasti. 

– Kontrola primene Zakona treba da počne od samog zaposlenog koji treba da zna koja su njegova prava i obaveze. To je ono na čemu Nezavisnost uporno radi, sprovodeći edukaciju i to ne samo svojih članova, već i drugih zaposlenih, kao i kompletnih odbora za bezbednost i zdravlje na radu, navodi Kondić. 

Prema njenim rečima, poslodavci znaju da kažu da ne mogu da kontrolišu primenu zakona jer nemaju dovoljno lica za bezbednost i zdravlje na radu, ali imaju niz rukovodilaca na različitim nivoima koji to mogu. Takođe, poslodavci treba da razmisle da li im ide u prilog da angažuju agencije koje obavljaju te poslove a koje su istovremeno angažovane u više preduzeća i ustanova, ponekad i u više od 30. Takođe, kod mnogih poslodavaca odbori za bezbednost postoje samo formalno i uopšte se ne bave pitanjima za koja su formirani. Sve to znači da nisu realizovane sve odredbe postojećeg zakona, a ide se na izradu novog, ukazuje Kondić. 

Zakon za otezanje

Kada je reč o predlogu novog zakona, sindikati ni ovog puta, kao ni ranije, nisu dobili obrazloženje za donošenje zakona, kao ni analizu o primeni prethodnog. 

– Imamo samo usmenu formulaciju da se novim predlogom zakona ide na dodatno usaglašavanje sa Direktivom 391/89, kao i predloge Naleda koji su dati posle izrade prethodne verzije nacrta zakona, nakon svih rokova. Bez obzira što se zbog usaglašavanja sa pravnim sistemom EU moraju usaglasiti i naša zakonska rešenja, treba imati u vidu stanje u oblasti kod nas i mogućnosti da se ono unapredi. Radna grupa za izradu novog nacrta zakona ima to u vidu i radimo na svakom od članova zakona, ali, u ovom trenutku, ne znamo koji će od naših predloga biti usvojen, pošto ne postoji poslovnik ili pravilnik o radu Radne grupe,  te ne znamo na koji način će se usvajati primedbe i predlozi, objašnjava Vera Kondić. 

Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), takođe član pomenute radne grupe, ističe da „samostalci“ još od 2010. vodi aktivnosti i kampanje upozoravajući državne organe i poslodavce da su bezbednost i zdravlje na radu na niskom nivou. 

– O tome svedoči veliki broj tragičnih nesreća, prosečno oko 50 zaposlenih godišnje pogine na poslu, a 800 se povredi. Pored toga, broj profesionalnih bolesti koji se godišnje evidentira se može izbrojati na prste jedne ruke. Sve to je posledica velike pravne nesigurnosti i društvene neodgovornosti, veoma izraženog rada „na crno“ i gotovo nikakvih ulaganja u bezbednost na radu. Počev od države, preko inspekcija gde je izrazito mali broj inspektora rada, pa do preduzeća, gde je veliki uticaj interesnih grupa koje predvode agencije i druge firme koje, ponekad, istovremeno organizuju te poslove za sto i više preduzeća, ističe Vuković. 

Naš sagovornik ocenjuje da sve to utiče da se bezbednosti i zdravlju na radu pristupa formalistički. „Štancuju se razni akti o proceni rizika, a zaposleni se ne obučavaju, ni teorijski ni praktično za bezbedan rad i ne pripremaju se za moguće rizike“, objašnjava Vuković. 

Dodaje da Dan bezbednosti i zdravlja na radu ove godine, kao i prošle, obeležavamo u uslovima pandemije, ali i da bezbednost na radu u Srbiji ne može da bude tema kojoj ćemo poklanjati pažnju samo 28. aprila.  

– Među više hiljada smrtnih slučajeva od kovida-19 u Srbiji nebrojano je radnika koji su zaraženi na poslu. Zdravlje zaposlenih je doslovno njihov život, a Srbija je imala i pre epidemije slabu evidenciju preminulih od profesionalnih bolesti uzrokovane na radnom mestu. Rak povezan sa poslom i izloženost zaposlenih blizu 50 različitih kancerogenih supstanci, uzrok je na desetine hiljade smrtnih slučajeva. Ne evidentiraju se ni bolesti prouzrokovane fizički teškim radom, a bolesti prouzrokovane psihosocijalnim razlozima poput stresa, nasilja, uznemiravanja i maltertiranja na poslu poslodavci, najblaže rečeno, tretiraju smešnim i neozbiljnim.

On smatra i da sindikati i predstavnici za bezbednost na radu igraju vitalnu ulogu u osiguranju zdravlja i sigurnosti zaposlenih. 

– U svakom preduzeću, ustanovi i instituciji u kojoj smo formirali odbore za bezbednost i zdravlje, odnosno gde nam je to omogućeno, broj povreda i oboljenja je smanjen na minimum. Zbog svega navedenog smatramo da nam ne vredi nikakvo novo zakonodvstvo, ako se ono ne primenjuje i ako se ono za šta su se radnici i sindikati izborili još pre mnogo decenija sada vraća na vreme borbe za osnovna radnička prava. Insistiramo na stvarnim promenama, počev od drastičnog povećanje broja inspektora, preko menjanja loše prakse sudstva, do uvođenja sindikalnih kontrolora za bezbednost na radu u preduzećima. Bez toga, nikakav, pa ni „najproevropskiji“ papir neće nam pomoći, rekao je Vuković za portal Nezavisnosti. 

Nemoć kontrolora

Praščević i Krstić sa Fakulteta za zaštitu na radu takođe smatraju da sindikati i stručna javnost moraju da budu usmereni na konkretna rešenja koja će izrazito poboljšati praksu. 

Srbiji je registrovano blizu 400 hiljada privrednih subjekata koje kontroliše samo 247 inspektora za rad. To znači da jedan inspektor rada „pokriva“ više od 1.550 preduzeća. Očigledno je da je broj inspektora u odnosu na broj privrednih subjekata nedovoljan, tako da imaju neznatan uticaj na stanje u ovoj oblasti. U tom smislu, neophodno je i više pažnje posvetiti organizaciji poslova zaštite na radu. Potrebno je da broj savetnika, odnosno saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, poslodavac prilagodi vrsti delatnosti, tehnološkom procesu, opasnostima, štetnostima i procenjenim rizicima, broju lokacijski odvojenih jedinica, broju zaposlenih i organizaciji rada… 

Preporuka je, u zavisnosti od vrste delatnosti, da poslodavac koji angažuje od 251 do 500 zaposlenih, zaključi ugovor o radu sa najmanje dva savetnika, odnosno saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, a poslodavac sa 500 do 1000 zaposlenih  najmanje tri savetnika. Oni koji zapošljavaju više hiljada zaposlenih treba dodatno da zaključe ugovor sa najmanje još jednim savetnikom na svakih 1000 zaposlenih. Takođe, revizija akta o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini na petogodišnjem nivou doprinela bi boljoj organizaciji poslova bezbednosti i zdravlja na radu. 

Profesori Praščević i Krstić navode da je s obzirom na to da se najveći broj povreda na radu sa smrtnim ishodom i teških povreda dešava u građevinarstvu, potrebno revidirati važeći Pravilnik iz 1997. godine o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova. Zapravo, iz ovog pravilnika bi proistekla dva nova: jedan samo za na rad na visini, a drugi u zavisnosti od vrste delatnosti u građevinarstvu. Shodno ovome potrebno je inovirati i sijaset zastarelih, a veoma važnih pravilnika koji se odnose na pojedine grane industrija, napominju profesori. 

Oni ukazuju i da se cela ova oblast mora posmatrati šire jer se merama, aktivnostima i postupcima u cilju obezbeđivanje bezbednosti i zdravlja stanovništva bave i Zakon o zaštiti od požara, Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti… 

Svi naši sagovornici smatraju da bez konstantne edukacije i obuke ne vredi nikakva normativna promena. U cilju permanentnog unapređenja i razvoja stručnih kompetencija za obavljanje poslova iz oblasti bezbednosti i zdravlja, treba podsticati profesionalno usavršavanje i “celoživotno učenje” lica koja se bave poslovima bezbednosti i zdravlja na radu.