Zoran Stojiljković
UPUSTVO ZA PREPOZNAVANJE MEDIOKRITETA
Razlog da pažnju posvetim mediokritetima, ili još pre mediokritetstvu kao raširenom fenomenu, nije u tome što se radi o većini nas koji smo osrednjih talenata već u činjenici da je u prostoru odlučivanja mediokritet tipican predstavnik većine koja bira, ali i manjine koja vlada. U tom grmu i leži zec naše opsednutosti vođama. Želja da govoreći o mediokritetima govorim i u ime naroda razlog su i za moje pozajmice sa vukajlija.com/mediokritet.
Polazna dilema: Tražiti mediokritete u drugima ili se prvo zagledati u sebe?
Dilema je zapravo tipično isusovska: Ko može da se baci kamenom a da je siguran da je sam očišćen od greha mediokritetstva? Bez obzira na princip: Sliku svoju ljubim, koji dominira u javnosti, pitanje koje treba sebi postaviti je mogu li sebe pronaći u asocijativnom nizu – srednjak, osoba bez identiteta i svojstava, poltron, kameleon, bahati primitivac i/ili infantilna osoba koja ne pristaje da odraste?
Pitanje: Da li je mediokritetstvo društveno stanje ili individualna dijagnoza?
Loš znak je kada se mediokriteti namnože do te mere da prepokriju javni proctor kao korov bilje. Tada mediokritet briše granice, iza kojih se krio jer je čučao, klečao ili puzao što je fiziološki položaj njegovih beskičmenih leđa. U doba mediokritetstva ono što je nekad bilo stvar prikrivenog stida postaje predmet neskrivene javne blamaže.Neskromno parafrazirajući Andrića rekao bih da dođu vremena kad pametni zaćute a fukara zavlada.
1. Prilozi za biografiju jednog mediokriteta
Klimoglavac. Radi se o osobi koja u sredini sredine nađe sredinu. Ali ona ima svoje mišljenje, koje glasi: „Tako je“.
Ziceraš. Radi se o liku koji će zahvaljujući svojoj skrivenosti u sivilo verovatno mnogo bolje proći nego neko ko kontrastira podlozi. Mediokritet se ničim posebno ne ističe, prosečan je, i zato se dobro uklapa u svaki društveni ambijent. Ne talasa, nema mišljenje, sem poželjnog, taj nit-smrdac-nit-mirisavac razvio je savršeni evolucioni mehanizam prilagođavanja na svaku situaciju. Njegova mimikrija je nepogrešiva u proceni kada se i na koga pozvati, ali i kako i pred kim ostati skriven i preživeti nečiji talenat.
Uprosečeni uprosičitelj. Zahvaljujući njemu ustanovljene su merne jedinice (provincijalnog, malograđanskog) morala, političke korektnosti i društvene prihvatljivosti.
Prilagodljiva zakrpa. Nema smisla za humor i (samo) ironiju i pribojava ih se. Površno je obrazovan a neretko i lišen sećanja i svedoka gde, šta i kad je studirao. Ipak budući tek polovinom čoveka savršeno je sredstvo za ukrajanje i prekrajanje te uvek baš on nedostaje da bi se formirala celina.
Bezalternativan. Svako bira svoj put, jedino je put mediokriteta davno izabran.
2. Dilema: Zašto je populizam prirodno političko stanište za kameleona / preletača?
Pre svega jer je populizam omiljeni koncept, okvir i stil za tiraniju osrednjosti (Tokvil) Populizam vidim kao system uzajamnog varanja vođa i masa koje ne žele da odrastu i preuzmu odgovornosti onda prizivaju i povremeno od modne političke sezone do sezone menjaju svoje vođe – izgovore.
Vođe opet povratno rado slabe institucije i procedure i ukidaju posrednike između sebe i svog “ volim i ja vas “ naroda.
Uzgred, šta god mislio o tome naš aktuelni vođa repetitivan rad i beskrajno (mediokritetsko) ponavljanje i prepisivanje tuđih obrazaca će ponovo od čoveka napraviti majmuna a od nas periferijske cirkuzante.
3. Recepti: Kako da osrednjost ne bude preterano štetna
Osrednjost jeste i demokratska boljka ali se ona jedino u demokratskim porecima može lečiti. I to sa još više demokratije. U drugim režimima mi smojednostavno osuđeni na nju.
- Treba za početak graditi poverenje u snagu i nstitucija a ne razarati ih. Lek od “demokratske boljke zavisti”, korupcije i klijentelizma su snaga pravila i čvrste procedure kontrole i nadzora.
- Kada mase bez prethodnog demokratskog obrazovanja i treninga hrupe u polje politike postanu lako plen demagoga . Ostaće politički neplivači i potencijalne žrtve i davljenici – ko ne uđe u (mutnu) vodu neće ni naučiti da pliva.
- Svetlost / kritička javnost je osnovno dezinfekciono sredstvo u politici. Kao i u životu uostalom.
- Imamo pravo da znamo ko su ( i koga su to do sada usrećili), ko predlaže i plaća one koji nam se nude na političkoj trpezi.
- Pod hitno treba izgnati partije iz prostora (ekonomije, medija, kulture i obrazovanja) kojiim ne pripada i kontrolisati ih strogo u polju izbora i institucija gde se (opravdano) nalaze.
- Predstoji nam težak, rovovski posao “nadgledanja demokratije” – upućivanja inicijativa, zagovaranje rešenja, duh podsticanja javnih rasprava. Naravno i protesti i građanska neposlušnost kad ništa od toga ne ide.
(Autor je politikolog i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost )
