Povodom 17 oktobra – dana borbe protiv siromaštva i nejednakosti
Da bi se menjao, svet se pre svega mora poznavati. Posebno je važno znanje o anatomiji i fiziologiji političkih i pravnih institucija i društvenih ustanova.
Drugo, moraju se posedovati veštine i alatke uticaja na njih – od lobiranja do kaptiranja protesne enegije i primene specifinih medijskih i političkih strategija.
Treće i najvažnije, treba posedovati i uspešno promovisati i zagovarati set skladno uvezanih vrednosti. Bez njih promene nemaju ni smera ni smisla.
Ja sam suzdržani, demokratski socijalist ali ipak socijalist nepomiren sa kapitalizmom, pogotovo u njegovom pohlepnom, korporativnom liku.
Primera radi, ako je tržište jedini regulator i mera a žene zarađuju manje od muškaraca, lakše gube radna mesta i češće su ugrožene siromaštvom, pri čemu obavljaju lavovski deo neplaćenih kućnih i porodičnih poslova, je li pravedan svet koji nanosi nepravdu polovini čovečanstva?
Moje vrednosti se kreću u nedogmatskom širokom luku koji povezuje socijalni i politički liberalizam i (podruštvljenu) predstavničku demokratiju sa idejama i praksom socijalnog dijaloga i participativne i deliberativne demokratije.
Mir, demokratija, dostojanstveni rad i socijalno i ekološki održiv razvoj bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i socijalne pravičnosti, solidarnosti i kohezije su vrednosti zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti.
To su i temeljne vrednosti sindikata Nezavisnost.
Sve su ove vrednosti i ciljevi danas opasno napadnuti. I dok obični građani i ovde i u svetu prihvataju, recimo vrednosti solidarnosti i socijalne pravde a privatizacija velikih sistema i socijalnih službi nigde nije većinski podržana, korporativne i političke elite bi da sve stave pod svoj posed i kontrolu.
Krenimo redom. Ništa nije preče od mira i opasnije od razorne smeše terorizma i „humanitarnih intervencija“, odnosno nasilne preraspodele interesnih zona.
Danas, i ne samo u Srbiji, treba braniti demokratske vrednosti i ustanove, uključiv slobodne i fer izbore i nezavisne medije i pravosuđe pred pošasti postdemokratskog njihovog ignorisanja i pražnjenja. Ili pak njihovog populističkog surogata u varijacijama od njegovog autoritarnog, ksenofobičnog ili neoliberalnog lika.
Populisti varaju narod pozivajući se na njega. Pri tome okupiraju državu, šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno sve čine da spreče svako autonomno civilno i sindikalno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene NVO i sindikate.
Želimo dostojanstven, dakle ugovoren, bezbedan i na vreme i pristojno plaćen rad a ne njegovu prekarnu- nestabilnu, neizvesnu, lišenu radnih, socijalnih i sindikalnih prava karikaturu.
Pristojan, čoveka dostojan- socijalno održiv život je život lišen bede, siromaštva, socijalne izolacije i stigmatizacije. Život je to u svetu lišenom razvojno neproduktivnih drastičnih nejednakosti.
Solidarna i kohezivna društva nisu moguća bez odgovorne države i sigurnosne socijalne mreže koju čine socijalno osiguranje i zaštita bazirani na progresivnom oporezivanju.
Bez (besplatnog ili bar visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdrvastvenim uslugama i prava na kulturu sledi nam sigurno socijalna izopštenost i digitalno ropstvo.
Najzad, bez međugeneracijske ekološke solidarnosti i odgovornosti pitanje je kakvu ćemo ostaviti planetu svojim naslednicima?
Za svedoke i argumentatore ovih vrednosti ću pozvati šarenoliku ekipu koju čine Kejnz, Rols, Čomski, Sanders, Korbin, Varufakis i, zašto ne, papa Francisko.
Berni Sanders recimo podseća da je neprihvatljivo da 1% svetskog stanovništva poseduje koliko i svi drugi – polovinu bogatstva naše planete, dok 70% radnog stanovništva na dnu lestvice poseduje samo 2,7% globalnog bogatstva.
Vlade sveta treba da se zajedničkim snagama suprotstave multinacionalnim korporacijama koje čuvaju 21 bilion dolara na ofšor računima kako bi izbegle plaćanje poreza, a onda traže da njihove vlade nametnu mere štednje radnom stanovništvu.
Korbinovi laburisti predlažu između ostalog i besplatne vrtiće i ukidanje školarina za fakultete, čime bi se preokrenule mere štednje. Laburisti predlažu da se sredstva za ove rashode obezbede povećanjem poreza za 5 posto najbogatijih – mada ni sa tim povećanjem ovi porezi neće prići ni blizu nivoa na kojem su bili pre Margaret Tačer.
Time se u dovodi u u pitanje „privatizovani kejnzijanizam“ – već duboko ukorenjen model obrazovanja kao privatnog pre nego javnog dobra i studenata kao individualnih potrošača i preduzetnika koji pozajmljuju novac kako bi ga uložili u svoj „ljudski kapital“. U takvom svetu nema solidarnosti i kolektivne identifikacije – u njemu je sve svedeno na individualni kalkulus i egocentrični trip.
Uz frustraciju što posle patrijarha Pavla niko u SPC ne govori glasno o zavetu skromnosti i solidarnosti, podsetiću da je „narodski“ papa u svom govoru u Vatikanu 2013. rekao: „Stvorili smo sebi nove idole. Nekadašnje obožavanje zlatnog teleta danas se odražava u novoj, bezdušnoj slici kulta novca i diktature ekonomskog sistema koji je bezličan i lišen svakog humanog cilja“. Posledica toga je da se masa ljudi oseća isključeno i marginalizovano: bez posla, bez mogućnosti i bez izlaza iz takve situacije.”
Ako neko misli da su ljudi iz Nezavisnosti naivne budale i sanjari podsetiću vas da je većina ovih ciljeva sadržana u Agendi 2030 ili Evropskim socijalnim stubovima – oficijelnim dokumentima Organizacije ujedinjenih nacija i Evropske Unije koji valjda obavezuju i vlasti ove zemlje. Ili je sve samo otužna politička gluma kandidata za prijem?
Na kraju vratimo se Džonu Rolsu koji je „političku sociologiju“ držao pristupom koji traži odgovore na ključna pitanja poput : kada tržišta mogu biti ukroćena u interesu pravde i demokratije, a kada ih treba zameniti nečim drugim? Koja sredstva treba staviti pod kolektivnu kontrolu da bi se predupredila tendencija liberalne demokratije ka klasnoj dominaciji? I možda najbitnije od svega, koje vrste strategija i kolektivne akcije mogu dovesti do radikalne društvene promene?
Zoran Stojiljković
