Prošlo je nepunih šest meseci od tragedije u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu i početak nove škloske godine, septembra 2023. godine, kao da nikada nije bio stresniji. Za sve- decu, roditelje i nastavnike. Svakome od njih na drugačiji način. No, ono što im je zajedničko, kao i celom društvu u Srbiji jeste gotovo nepodnošljiv nivo tenzije, uz glasno pominjanje nasilja ili – šaputanja o njemu. Jer, i dalje je tu. Među nama. Svuda oko nas.
Izvor: Danas
Odgovor na pitanje – šta ćete učiniti da se ne ponovi, koje su građani uputili vlastima, niko zapravo nije uspeo da dokuči. Znamo samo da je u školama policijsko obezbeđenje i da je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja neposredno pre početka školske godine školama uputilo Smernice i u njima nešto što najviše podseća na dajdžest izdanja dve ogromne i najvažnije društvene kategorije – jedna se zove vrednosti, druga vrline… Jedno od pitanja koje će verovatno još dugo ostati bez odgovora jeste kako je moguće da čitav jedan tim sačinjen od donosilaca odluka i administratora u Vladi zaduženih za resor obrazovanja, kao i raznih eksperata-saradnika, ne zna kako se, kojim procesom i koliko dugo usvajaju vrednosti i vrline.
Povodom Smernica Ministarstva, pismom javnosti se 1. septembra obratilo Nastavničko veće Gimnazije u Čačku. U njemu navode da se javnosti obraćaju nakon razmatranja ovog dokumenta, jer imaju potrebu da ukažu na svoje stavove “smatrajući ih osnovom za ozbiljan javni dijalog svih zainteresovanih strana”. U pismu, između ostalog, kažu da Smernice koje je Ministarstvo poslalo školama kao pomoć za realizaciju nastave “izazivaju bes i rezigniranost nastavnika”, da Ministarstvo prosvete i ceo državni sistem več odavno imaju nipodaštavajući odnos prema školama i njihovim zaposlenima, te da ih tretiraju kao “jedine krivce za nedostatke i potpuni fijasko školskog sistema”. U pismu javnosti, Nastavničko veće eksplicitno navodi i da škola nije izolovana sredina, da ona, u ovom trenutku, funkcioniše samo zahvaljujući odgovornim pojedincima i da su osnovni problem i izvor nasilja “ovakvo društvo, kao i nasilje s kojim deca dolaze u dodir preko nacionalnih frekvencija koje su im dostupne, što preko televizijskih emisija, što preko mreže. Odgovornost je na ovom društvu i državi, a ne na nastavnicima i roditeljima, koje niko ništa nije pitao.”
izvor: Danas
Na moja pitanja (a reč je o pitanjima o kojima međusobno već mesecima razgovaraju nastavnici, roditelji, psiholozi i sociolozi): kako se, nakon majskih tragičnih događaja, na početku nove školske godine osećaju nastavnici a kako roditelji i učenici; da li je prisustvo policije u školama garant sigurnosti ako znamo da je nasilje svuda oko nas; da li će, u tom smislu, i set Smernica (o vrlinama i vrednostima) doneti bilo kakav pomak; da li se vrline i vrednosti usvajaju ovakvim merama ili je reč o procesu neodvojim od društva u celini; i, najzad, da li je i u kojoj meri urušen obrazovni sistem u Srbiji i gde je ovo urušavanje najočiglednije a gde najalarmantnije, moja sagovornica, Helena Šešum, diplomirana informatičarka, aktivistkinja građanskog pokreta Bravo iz Novog Sada i majka troje dece osnovnoškolskog uzrasta odgovorila je:
“Na žalost, roditelje i decu danas ne zabrinjava što je policija prisutna u školama već naprotiv, relaksira. Umesto privatnog obezbeđenja, bez nadležnosti za bilo šta, koje roditeljima pruža lažnu sigurnost, te ga stoga i finansiraju, prisustvo onih koji imaju ingerencije roditelje itekako smiruje. Međutim, nasilje je odavno zašlo u svaku poru odnosa u društvu, toliko, da ga više i ne primećujemo, te ono nedetektovano prolazi i kroz zidove škola. Takođe, Smernice date od Ministarstva ne donose ništa što već nije sadržano u zakonima i što dobri nastavnici već ne primenjuju. Dok se, ipak, vrline i vrednosti moraju negovati i razvijati ličnim primerom, kao stimulans delujući na dete i čoveka uopšte nezavisno od njega, preobražavajući ga zajedno sa ambijentom, a ne kroz još jedno od četrdesetpetominutnih izlaganja. Imajući u vidu da je današnji okvir posmatranja obrazovanja, kao i njegovog vrednovanja, izmešten u jedan posve drugačiji kulturni ambijent nego što je to bilo u vreme kada su roditelji i nastavnici sedeli u istim tim klupama, potrebno je dosta napora da shvatimo u kakvom društvenom kontekstu današnja deca odrastaju i njihovi nastavnici rade. Da bi se to shvatilo, a to je preduslov uspešnog rada Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, moraju se pitati upravo oni koji u učionicama provode svoje đačke i radne dane, oni koji svoju decu šalju u školu i mora postojati veća autonomija u delovanju i odlučivanju svih navedenih činilaca. Izostanak istih upućuje na nepostojanje sistema, a postojanje jednog centra volje, što je na delu kod nas”.
Odnos obrazovanja i društva svakako je ključna relacija ovog problema. Škole nisu i ne mogu biti izolovane enklave, niti usamljena ostrva na koja ne utiče njihovo okruženje. Čak i najbolje koncipirane reforme školskog sistema ne mogu dati trajne rezultate ako se učenici, kada izađu iz školske zgrade, ponovo suoče sa društvom u kojem dominiraju nasilje, govor mržnje, korupcija, socijalne nejednakosti… I ako taj neveseli “paket” ponesu sa sobom kada se sutradan vrate u školu. Škola i društvo su nereskidivo povezani i zato insistiranje na bilo kakvim “smernicama” kojima će se projektovati “vrednosti i vrline” isključivo u školskom kontekstu zvuči ili kao potpuno nerazumevanje problema ili kao cinizam.
Ukoliko pretpostavimo da je reč o nerazumevanju, možemo se podsetiti američkog filozofa Džona Djuia, najznačajnijeg predstavnika filozofije pragmatizma i autora koji je presudno uticao, u prvoj polovini dvadesetog veka, na reformu obrazovanja u Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Kini, Turskoj, Meksiku… Djui ističe da je školu neophodno povezati sa spoljnom, društvenom sredinom, Društveno poželjni i potrebni kvaliteti, prema njegovom mišljenju, ne mogu biti zadati unapred ,,sipanjem“ projektovanog sadržaja u ,,pasivnu posudu. Djui smatra da je potrebno povezivanje znanja koje se stiče u školi i iskustva izvan nje. Između ove dve dimenzije trebalo bi da postoji međusobno dejstvo. Jer, moguće je i zamisliti školu u kojoj bi vladala savršena atmosfera, međutim njen društveni život ne bi odgovarao onom što se dešava izvan zidova škole.
Djuijeva odredba iskustva kao procesa interakcije pojedinca i okoline, veoma je bliska njegovom shvatanju istraživanja. Zbog toga se cilj nastave i učenja ogleda u razvoju sposobnosti iskustvenog samoodređenja, a u tom procesu ključnu ulogu igra podražavanje, prema kojoj se mladi trude da svoje ponašanje usaglase sa primerom koji pružaju drugi, i da ga reprodukuju u okvirima svog ponašanja. Dakle, da bi uspešno vaspitavali, smatrao je Djui, i sami nastavnici moraju da budu aktivni i uvaženi članovi društva kako bi bili primer svojim učenicima.
Zbog toga i ne čudi što je, krajem septembra, održan protest prosvetnih radnika koji su Vladi Republike Srbije predali zahteve koji se odnose na poboljšanje njihovog profesionalnog i materijalnog statusa. Protest su organizovali Sindikat obrazovanja Srbije, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije “Nezavisnost”, Sindikat radnika u prosveti Srbije. Prosvetnim radnicima iz Beograda ovoga puta pridružili su se i koleginice i kolege iz drugih gradova Srbije. Osnovna poruka protesta bila je “Uvažen nastavnik – dostojanstvena Srbija”.
I ta poruka bi morala biti i naslov i sadržaj svih smernica, poruka, reformi i direktiva koje dolaze od države i društva. I prolaze kroz zidove škola. U oba pravca…
Izvor: N1
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
