Snimio: Bojan Bosiljčić
„Dobro došli u naš kraj/nekom pakao nekom raj“, kaže jedan beogradski grafit. Danas prekrečena, ova velika istina, zabeležena kamerom jednog gradskog hodača, služi, međutim, kao memento hordama mladih žitelja Srbije koji su odlučili da toplotu življenja ipak, uprkos pesnikovom upozorenju, potraže pod suncem tuđeg neba.
Prateći izveštaje Eurostata, lako se dolazi do potresne statistike odlazaka iz ove razvaline naših uspomena zvane Srbija. Suočeni sa iskeženim licem partijske države koja zapošljava i neguje svoje a one druge tera napolje jer ionako ne doprinose rejtingu stranke, mladi koji su se ovde školovali na ozbiljnim fakultetima i sticali neko znanje za koje su smatrali da će im biti zaloga budućnosti, pokrenuli su se ka velikom svetu. Kad neće breg Muhamedu, onda se zna ko će kome. Onaj koji nije hteo da prihvati člansku knjižicu i time i određene obaveze, taj će, molim lepo, morati da milost traži u nekom drugom kraju. Za njega u Zlatnom dobu, naime, nema mesta, niti milosti.
S obzirom da je Eurostat evropska kancelarija za statistiku, podaci koji slede odnose se na evropske zemlje kao cilj iseljavanja, i, jasno, odnose se na zvanične, prijavljene tražioce boravišnih dozvola. Ilegalci se podrazumevaju.
Tako je, u vremenskom nizu od 2013. do 2019. godine broj iseljenih stanovnika Srbije porastao od 23.000 do 62.000 godišnje. U godinama korone smanjio se potom na oko 40.000 da bi u godini 2022. otišao na 70.000. Velika migracija 2023. je još u toku.
Pošto je ovo kolumna a ne zamorna statistika, Eurostatovim ćemo se znanjem poslužiti samo za još jednu prezentaciju koja će biti više nego slikovita: na listi deset najbrojnijih nacija čiji pripadnici imaju boravišnu vizu u Evropskoj uniji, listi iz 2019. godine, Srbija je na 10. mestu. Taj rezultat (Predaja nije opcija! Pobeda pobeda pobeda! itd) Srbija je ostvarila sa 500.000 svojih državljana na ogrevanju tuđim suncem, a u zemljama EU. Ono što je interesantno za poređenje je to da je na toj listi Kina zauzela 4. mesto, sa milion ljudi u EU. Mera poređenja je ovde, međutim, sledeća: Kina ima stanovništvo od milijardu i po ljudi. Srbija je negde na šest miliona, sa opadajućim trendom, što prirodno što odlivom stanovništva. Lako je shvatiti da je zemlja koja sanja i snove ostvaruje apsolutni prvak sveta u disciplini odašiljanja svojih mladih mozgova u neizvesnost tuđeg kraja. Drama koja ih očekuje je otkrivanje da li će, shodno mudrosti sa beogradskog zida s početka teksta, novi kraj u koji su stigli za njih, strance, ausländere, bloody foreignerse, étrangere… biti pakao ili raj.
U selima pokršenog drveća, među opuselim zidovima koji bazde na buđ, po dvorištima u kojima više nema dece koja se igraju sa pilićima, u dvorištima kroz koja samo tajanstveno cirkulišu čupave mačke, po gradovima išaranih zidova sa splavovima splavovima spolavovima na obalama zatrovanih reka ostaju usamljeni roditelji koji su ispratili decu u tuđinu, sa željama da se nikada više ne vrate.
Taj abnormalni aspekt Zlatnog doba u kome roditelj priželjkuje da mu se dete ne vrati kući najteži je dokaz svekolike propasti pod megatonskim teretom sveopšte korupcije koji je partokratska državna mašinerija navalila stanovništvu na vrat. Tu gde navodno predaja nije opcija ostaju ojađeni starci sa decom koja su sve dalje.
Ostaju robotizovani članovi stranke za jednokratnu botovsku upotrebu, za vucaranje po mitinzima naše kolektivne hipnoze i raznošenje poganih plakata o onima koji ne misle isto, nesvesni da su i oni robovi vlasti koju obožavaju ili je baš i ne obožavaju ali moraju da joj služe jer su prihvatili pakt sa đavolom.
Ostaju još najuporniji borci za slobodu koji od usta do usta prenose vesti o napredovanju investitorskih divizija na preostale tragove ljudskosti u zaturenom Gradu… i ostaje elita na vlasti, odabrana aristokratija novog doba ekonomskog tigra, zadovoljna, podgojena, besna i večito gladna.
Ta i takva aristokratija organizuje, međutim, u isto vreme, kompozicije masovnih prevoznih sredstava kojima se iz okolnih bratskih republika i brdovitih krajeva u Beograd dobavlja ljudski materijal namenjen popunjavanju glasačkih spiskova sigurnih glasova. U ranim beogradskim jutrima ti ljudi, doterani na obale Save i Dunava kao drvna građa, stoje u redovima pred milicijskim stanicama da bi se prijavili na nekakve adrese koje ih, kao sigurne kuće, čekaju spremne, i tople, za ultrakratko useljenje i izlazak na izbore na kojima će zaokružiti broj koji im je saopšten pri ulasku u autobus.
Tako prepakovani, građani i „građani“ Srbije dočekuju nadolazeće izbore. Od strane Vrlo Važnog Čoveka Mada Ne I Predsednika Stranke to su „odsudni“ izbori. Za one koji su se, međutim, priključili zemljacima étrangerima koji uče strani jezik i sanjaju kajmak i čvarke, to su izbori koji više nemaju nikakvu važnost.
I tako, polako, sve je manje nas kojima ovde bilo šta može da još išta znači. To je u stvari i bio cilj domaće aristokratije: ljudski inženjering koji će iz sistema odstraniti „slabe“ jedinke, one koje nemaju poverenje u Zlatno doba, one koji nisu pripadnici vučjeg čopora uvek spremnog da skoči za svog Vuka Predvodnika, jednostavno rečeno one koji nisu „njihovi“. Ti koji nisu njihovi aristokratija naziva prosto, i sasvim orvelovski, „oni“. Oni drugi, oni bivši.
I tako polako, svi ovde, po ideji aristokratije, postajemo bivši. Sem ako ne prihvatimo veselu člansku kartu koja će nam obezbediti lagodan život od stranačke milostinje prosute iz kabriolet autobusa kojim se glavešine, razbarušene kose, voze po autoputevima budućnosti, mašući razdragano nepostojećim ljudima jedne nekad junačke zemlje.
Piše: Bojan Bosiljčić
