Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Izborni sistem je skup pravila, procesa i institucija kojima se regulišu izborni uslovi, stvara okvir za aktivnosti izbornih aktera i unapred kreira obrazac po kome se odvija izborna utakmica i sprečavaju izborne prevare
Ova pravila uključuju aktivnosti određenja kruga korisnika aktivnog i pasivnog biračkog prava, metoda glasanja i raspodele mandata, kao i definisanje izbornih jedinica. Njima se utvrđuju i ovlašćenja i delokrug rada izborne administracije, posebno procedure i postupci kontrole i zaštite biračkog prava i “pravednosti” izbora.
Osnovne četiri faze izbornog procesa predstavljaju raspisivanje izbora, kandidovanje, glasanje i raspodela mandata. U širem smislu i postizborni, parlamentarni izbor vladajuće političke formacije, u okviru kombinacija koje nude ostvareni izborni rezultati, čini finalni, peti deo izbornog procesa. Bar načelno, jednaka pozicija izbornih takmaca čini elementarni, demokratski uslov i unutrašnju logiku i smisao izbornog sistema.
Šest neuralgičnih tačaka
U odnosu na jednakost pozicija postoji bar šest neuralgičnih tačaka izbornog sistema i procesa.
- Arbitrarno proširivanje ili sužavanje kruga nosilaca biračkog prava, odnosno znatan udeo (ne)registrovanih birača i njihovo “selenje i ubacivanje” u birački spisak.
- Faktičko svođenje subjekata kandidovanja na bogate pojedince i grupe, i vrhove političkih stranaka vodi u plutokratsku opasnost, odnosno znače sirenski zov novca u politici. Korak u dobrom pravcu bi, uz ograničenje visine pojedinačnih priloga, bilo i limitiranje visine utrošenih sredstava po svakoj izbornoj listi.
- Ishod izbora u velikoj meri zavisi i od načina rada i ovlašćenja organa za sprovođenje, kontrolu i verifikaciju izbora. Izbornu administraciju možemo analitički razložiti na četiri grupe organa: one zadužene za vođenje biračkih spiskova, za kontrolu finansiranja stranaka i izbornih kampanja, za regulisanje ponašanja medija tokom izborne kampanje, kao i izborne komisije i biračke odbore neposredno zadužene za odvijanje samog izbornog procesa.
Njihova nemoć da kontrolišu izborni čin od otvaranja biračkih mesta do konačnog prebrojavanja glasova i proglašenja rezultata, itekako utiče na izborne rezultate. Višestranački sastav biračkih odbora, profesionalnost izbornih komisija, kao i prisustvo stranih i domaćih posmatrača neke su od mogućnosti ograničavanja “izbornih mućki”.
- I primenjena formula prevođenja glasova u mandate može za efekat imati manji ili veći jaz između iskazane volje birača i stranačke strukture parlamenta. Dobro “uštimovan” izborni metod, kombinovan sa prekrajanjem izbornih jedinica, stvara nesrazmeru između udela stranke u biračkom telu i njenog učešća u raspodeli poslaničkih mandata.
- Posebno značajnu ulogu igra na različitu visinu podignut izborni cenzus. Sa izbornom branom spuštenom na 3 odsto dobijenih glasova, izvan republičkog parlamenta ostaju i stranke i koalicije koje skupe nezanemarljivih 100 hiljada glasova. Izuzetak je, napravljen za političke predstavnike manjina, sa prirodnim izbornim pragom od 0,4 posto dobijenih glasova.
- Najzad, različitim postizbornim prestrojavanjem i koalicijama može se naknadno menjati izražena izborna volja birača. Glasač je “prevaren” na taj način što kandidat ili stranka za koju je glasao nakon izbora pređe u protivnički tabor.
U praksi, izborni sistem prečesto omogućuje samoizbor partijskih elita pomoću izmanipulisanih i nemoćnih birača. Takvu političku praksu precizno detektuje Sartorijev stav da je izborni sistem najkonkretniji manipulativni instrument politike.
Čemu promene izbornog sistema?
Debаte o potrebi reformisanja аktuelnog proporcionаlnog izbornog sistemа sa zаtvorenom „blokirаnom“ izbornom listom, ne prestaju već više od dve decenije. U stručnoj javnosti je, u međuvremenu, formirаn kаtаlog mana sa pregledom „lekovа“. Istrаživаči su detektovali brojne demokratske deficite: depersonаlizovаnost predstаvnikа, neujednačenost teritorijаlne reprezentаcije, frаgmentаciju strаnаčkog, izbornog i posledično pаrlаmentаrnog sistemа. Ove ključne boljke prati niz procedurаlnih mаnjkаvosti u evidenciji birаčа, formirаnju i rаdu izbornih orgаnа, proceduri prikupljanja potpisa i kаndidovаnjа, glаsаnjа i utvrđivаnjа rezultаtа.
Jasne izborne procedure koji omogućuju (1) da se građanstvo u kampanjama upozna sa ponuđenim izbornim akterima i platformama, i da zna (2) ko i pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas i poverenje, kao i (3) trajna profesionalna i na političke pritiske otporna izborna administracija, su neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti.
Moraju se, pre svega, menjati dve stvari.
Prva je ulaz u parlament: treba smanjiti uticaj političkih oligarhija. Istraživanja procesa kandidovanja na izborima pokazuju da ni kandidati/kandidatkinje za poslanike uopšte ne osećaju da zavise od naklonosti birača, već od volje i podrške partijskih struktura. One ih stimulišu da se jave kao kandidati i, kroz prolazna mesta na listama, raspoređuju u poslaničke klupe.
Drugo, treba zatvoriti i izlaz – smanjiti raspodelu političkog plena i silni juriš partijskih komesarki i komesara na pozicije u državnim institucijama i celokupnom javnom sektoru.
Od presudnog značaja je, međutim, promena modela izbora poslanika. Njega treba menjati tako da se na optimalan način kombinuju prednosti i izbegnu ključni nedostaci i većinskog i proporcionalnog sistema. Personalizovani proporcionalni sistem, odnosno, rešenja koja omogućuju da se, uz očuvanu proporcionalnost na nivou izbornih okruga, građanstvu omogući da se na konkretnom izbornom mestu bira kandidat sa imenom i prezimenom, jeste suština predloga za izmenu dosadašnjeg modela posrednog proporcionalnog izbora sa liste pod kontrolom stranačkih oligarhija.
Takođe, sve je prisutnije zаlаganje zа stepenovаni, viši izborni prаg zа koаlicije. U argumentaciji u prilog stepenovanja ističe se da bi se tako veće stranke obeshrаbrivаle dа „šlepаju“ strаnke koje izvesno sаmostаlnim nаstupom ne bi prešle izborni prаg. Ujedno, bi se bitno smanjio prostor frаkcionаlizаcije partlamenta.
Kad je o strukturi glasačkog listića reč, pored dileme da li se glasa za kandidata ili stranku, bitno je i da li postoji mogućnost preferencijalnog glasanja. Postoje države sa otvorenim listama gde glasači daju glas za stranku, ali mogu da naprave svoj redosled preferencije među kandidatima na stranačkoj listi. Na drugoj strani, postoje i izborni sistemi gde glasači mogu da daju glasove i kandidatima različitih stranaka, kao u Irskoj, Australiji…
Postoji saglasnost da se formira ponovo veći broj izbornih jedinica koje, uz očuvanu proporcionalnost, omogućuju ravnomerniju teritorijalnu distribuciju poslaničkih mesta. To bi za Srbiju bilo negde između 10 i 15 izbornih jedinica, gde se ukupno bira nekih 160 ili 180 poslanika, u skladu sa pravilom da broj poslanika u nacionalnom parlamentu predstavlja kubni koren od ukupnog broja birača. Unutar svake te izborne jedinice postoji onoliki broj malih izbornih jedinica u kojima se bira po jedan poslanik/odbornik. Tako bi, recimo, kod nas i manja mesta koja imaju do 30.000 birača imala poslanika/poslanicu..
Sporni su i proces prikupljanja i overe potpisa, kao i kratki rokovi za otklanjanje propusta i odgovore na žalbe. Primera radi, od roka za prijavljivanje listi do održavanja izbora ne prođe ni dve nedelje. U tom okviru neophodno je kreirati mehanizam zа precizniju i efikаsniju zаštitu izbornog prаvа i ulogu sudskog sistemа u ovom segmentu izbornog procesа.
Razmatranje ovih pitanja je neka vrsta demokratskog testa za inače poslovično nedemokratske političke aktere.
Autor je politički sociolog
