Maglovit mir nam nosi ova zora
Od bola sunce svoju glavu skriva
Koješta još ispitati se mora
Da nekriva razaznamo od kriva
Vilijem Šekspir,
„Romeo i Julija“
Kao u crnohumornim opisima bahate vožnje u kojoj se vozač, pošto pregazi pešaka, vrati u rikverc da ga pregazi još jednom, tako je sredinom januara srećne i berićetne, bogatim vatrometom u Beogradu na vodi dočekane Nove 2024, odjeknula vest iz nesrećnog Aleksinca i tamošnje filijale kanadske Magne koja šije presvlake za automobilska sedišta: radnici su se, znate, danas kod nas malo otrovali isparenjima lepka kojim smo lepili itison na jedan manji deo poda hale (mi bar mislimo da je od lepka, jer istraga još traje). Mi smo provetrili prostoriju pa smo pozvali treću smenu na rad. Pa su se, znate, i oni malo otrovali.
„Video sam ovde dobru energiju, motivisane i nasmejane ljude, što nije lako pronaći kod nas Srba“, rekao je predsednik Srbije oktobra 2021. na otvaranju famoznog Magninog pogona u Aleksincu. Da je bio (ali nije) u istom pogonu januara 2024. video bi te iste, nekada nasmejane i motivisane ljude, kako kašlju tako „kao da hoće da ispovraćaju same sebe“ kako je jedan od nekada motivisanih a sada ne više tako nasmejanih opisao svoje stanje posle trovanja januara 2024.
Cinizmu skloni posmatrač bi rekao da ta kanadska investicija baš i nije najzdravija opcija (Predaja nije opcija!) za radnog čoveka i trudbenika, pogotovo ne u Srbiji. Pa još ako je trudbenik bio sklon smejanju… onda je već gotovo izvesno da će mu se, kad tad, taj osmeh zaglaviti u grlu, prilikom kašlja tokom kojeg je pokušavao da ispovraća samog sebe na sveže zalepljeni itison prosperitetne investicije jednog od ovde tako poželjnih, brojnih, i jakako subvencionisanih investitora.
Hronologija je, dakle, koliko jednostavna toliko i zapanjujuća: tokom noći 17. januara 58 radnika Magne se otrovalo, sa vidljivim simptomima koji upućuju na disajne organe. Potom je pala brzinska dijagnoza (čija? sa kojim autoritetom? posle kakve istrage? jesu li saslušane radnice koje su se danima žalile da tekstil čudno miriše? je li provereno šta je sa klimatizacionim sistemom posle čijeg je uključivanja počelo masovno trovanje?)… pala je, dakle, dijagnoza kako se radilo o isparenjima lepka kojim je lepljeno 30-ak kvadrata itisona na sredini poda od 12 hiljada kvadrata (sic!) pa su tako, posle provetravanja hale, te noći pozvani radnici da se vrate u fabriku i da se tokom treće smene složno nasmeju i obnove motivaciju. Pa se trovanje ponovilo, sa ovaj put 104 nasmejana radnika čiji je smeh ličio na agoniju.
Dok ovaj tekst nastaje istraga je još u toku, dvodnevno uzastopno trovanje radnika je ipak svetska senzacija, strani investitor koji u 24 sata otruje 160 svojih radnika, takvog primera satirućeg kapitalizma nema ni kod Marksa, ali mi svakako – mi normalni ljudi ove zemlje, oni koji nešto baš i nisu sigurni da sistem nije zakazao, mi kojima se smeh zaglavljuje u grlu pri gledanju običnih vesti iz svakodnevnog života – mi se, dakako, nadamo da će tužilaštvo pronaći uzroke i pravedno kazniti krivce, zar ne?
Tužilaštvo, kažete? Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu? Ono koje je, baš u ovom istom mesecu, januaru 2024, treći put donelo odluku kako u slučaju pogibije 8 rudara rudnika Soko, aprila 2022, u tom istom Aleksincu, nema krivaca nego da je pogibija bila „viša sila“, iako su rudari, nedeljama pre tragedije, znali, i govorili, da nešto u rudniku ne valja, da se oseća miris metana, i da je tragedija neizbežna samo da se ne zna u koju će smenu udariti? (Obratiti pažnju na obrasce nesreće: opet radnici koji primećuju znake, opet mirisi koji upozoravaju… i ništa: na putu strelovitog napretka Srbije ostaju mrtvi i otrovani).
Isto to tužilaštvo je, dakle, u sklopu sistema koji nije zakazao, i ovaj put nadležno da, kako bi to precizno primetio Šekspir, nekriva razazna od kriva?! Mrka kapa, drugovi moji nasmejani pa otrovani, mrka kapa!
Jer čitav ovaj sistem koji ne zakazuje nije naštelovan za našu korist, za dobrobit ljudi, radnika, majki i njihove novorođenčadi koju iz stomaka udarcima laktova isteruju besni lekari; ovaj sistem je baždaren da vladajućoj kasti donese profit od vladanja Srbijom, da obogati bogate i obogalji siromašne, i da nas takve, ugašenog osmeha i izbljuvane utrobe, katapultira u taj veličanstveni skok u budućnost feleričnih sajamskih priredbi koje će nas (za sada) koštati tričavih 18 milijardi evra, koje ćemo uzajmiti od benevolentnih kreditora po jeftinim kamatnim stopama od 9 odsto, tako primamljivim u svetu lišenom ikakvog etičkog principa.
Potraga za pravdom (ako takvo šta uopšte postoji u ljudskom svetu) tako se u Srbiji ispostavlja prvo kao donkihotovština najteže vrste, a potom i kao potraga u kojoj se u stvari i ne traži nedostižna pravda već elementarni zdrav razum. Famozno tužilaštvo koje, kao dežurni čuvar imidža Stranke, svaku bruku vlasti u vidu masovnih nesreća na radu pripisuje višoj sili (čitaj: Bogu), neće i ne može ispostaviti krivca za bilo kakvu nesreću u kojoj stradaju nevini.
Ono postaje efikasno samo onda kada valja nevine i nemoćne savladati i obuzdati u njihovoj očajničkoj potrebi za pravdom i normalnim životom. Najefikasnije je kada bogate i moćne valja učiniti još bogatijima i nedodirljivijima, čime se normalnim ljudima ove zemlje utuvljuje u glavu nepobitnost njihove nesreće i neporecivost njihovog usuda: živećete ovde, primaćete platu koliko vam pametna kineska tabla odredi, ješćete šatobrijan doduše iz kazana, i ćutaćete dok mi pod vašim guzicama otkopavamo nove rudnike, i kroz spavaće sobe vam sprovodimo sumporna isparenja naših litijumskih snova o vašem napretku.
Ostavite, dakle, kako bi to precizno primetio Dante Aligijeri, svaku nadu vi koji ulazite u investitorski pakao Srbije; ovde nema pravde, ni svetosti života, ni zdravog razuma, ni odgovornosti. Ovde su pohlepa, ozakonjeni idiotizam, samovolja i beznađe. I moralni imperativ koji nalaže da je za svaki napredak i crkavicu koju primite zaslužna vladajuća elita, a da je za svaku vašu prolivenu kap krvi ili ispovraćanu utrobu kriv Bog. Amin.
Piše: Bojan Bosiljčić
