Prema najnovijim podacima Međunarodne konfederacije sindikata, iz Indeksa globalnih prava za 2023. godinu, Srbija je u kategoriji 4 od 5, odnosno 5+ kategorija, koja se definiše kao sistemsko kršenje prava radnika. Posebno su navedene Pošta Srbije i fabrika Jura. Prosečna regionalna ocena se pogoršala, opadajući na 2.56. Prava kolektivnog pregovaranja su ozbiljno narušena u većini zemalja, “uključujući Holandiju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju”.
I ove godine suočavamo se sa lošim i sumornim presekom situacije i istim takvim prognozama kada je reč o položaju radnika/ca u Srbiji. Na vidiku je nastavak borbe za unapređenje položaja radnika u svim sektorima rada, i stranih i domaćih. Kako takvu situaciju pred ovogodišne prvomajske praznike i okupljanja, vidi predsednica UGS sindikata “Nezavisnost” Čedanka Antić:
“Danas ne stojimo ništa bolje nego šta smo stajali u odnosu na izveštaj prošle ili pretprošle godine, preciznije rečeno – gore je. Upravo ovih dana svedočimo o šikaniranju naših članova u fabrici ‘Krušik’ u Valjevu gde poslodavac umesto da u roku formira Komisiju za utvrđivanje reprezentativnosti počinje da poziva naše članove na ‘informativne razgovore’ i vrši pritisak na njih da se isčlane iz sindikata kršeći tako ne samo konvencije Međunarodne organizacije rada već i Ustav i zakone Srbije. Ne mislim da su radnici i sindikati posustali već je pritisak kapitala, a najčešće u dilu sa državom, porastao i što su sindikati glasniji u odbrani prava pritisak je veći. Nažalost, vlade u velikom broju zemalja pre izaberu da zaštite interes poslodavca nego šta će štititi sopstvene zakone koji garantuju slobodu sindikalnog organizovanja pa i poštovanje potpisanih kolektivnih ugovora. Ne treba se čuditi ‘braku iz koristi’ između kapitala i vlasti u velikom broju zemalja pa i kod nas”.
Isti izveštaj navodi da je 79% zemalja prekršilo pravo na kolektivno pregovaranje: „Kompanije su odbile da se pridržavaju kolektivnih sporazuma, odbile su osnovane sindikate i, u mnogim slučajevima, sprovodile pregovore sa sindikatima osnovanim od strane poslodavaca kako bi zaobišli prave razgovore sa predstavničkim sindikatima radnika. Radnici u Holandiji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji doživeli su ozbiljno smanjenje svojih prava na kolektivno pregovaranje“. To što je situacija loša u svetu, nama nije za utehu. Kod nas u medijima često prosvetari pominju kolektivni ugovor. Dinamične su i izazovne situacija sa kojima se susreću zaposleni u javnom i privatnom sektoru. Čedanka Antić smatra da je zahtevno biti sindikalac i u javnom i u privatnom sektoru: “Kod nas je u javnom sektoru dodatni pritisak vladajuće partije na zaposlene, od toga da obezbede sigurne glasove na izborima do odlazaka na mitinge ili donošenje odluka u skladu sa partijskom politikom, a ne profesionalnim standardima. Sve to je moguće zbog toga šta je prekarnost u javnom sektoru veća nego šta je ikada bila – sve manje ljudi radi na neodređeno, sve više je na kratkoročnim ugovorima i ucenjeni su produžetkom ugovora. Dodatno, činjenica da je u velikom broju sredina nedostatak alternative u privatnom sektoru drži značajan broj ljudi u klopci. U privatnom sektoru su najugroženiji oni radnici koji nemaju granske kolektivne ugovore a teško osnivaju sindikate na nivou preduzeća tako da nisu u stanju da se bore organizovano i kolektivno a to je jedini efikasan način, uglavnom su to mala i srednja preduzeća. Gde god u privatnom sektoru imamo ozbiljne firme i gde smo organizovali sindikat uspeli smo i da se izborimo za kolektivne ugovore. Ta borba je konstantna jer poslodavac ništa ne poklanja za sve morate da se izborite”.
Prošle nedelje Evropski parlament je usvojio novi akt New Diligence Directive. On se, u najkraćem i najširem smislu, odnosi na ljudska prava i zaštitu životne sredine u procesu proizvodnje, ali ovaj put u čitavom lancu snabdevanja tako da dokument reguliše celokupuan process proizvodnje iz ova dva ugla. Jasmina Krunić iz ASTRE, prateći sudbine stranih radnika u Srbiji zna i detalje u vezi sa ovom direktivom. Danas objašnjava kako će ona uticati na evropske, ali i naše kompanije. Ona kaže da su sticajem okolnosti, krajem aprila zabeleženi ogromni pomaci i kada je u pitanju pristup Evropske unije pitanjima prinudnog rada i dužne pažnje u lancima snabdevanja:
“Najpre je EU parlament usvojio Uredbu za sprečavanje uvoza i trgovinu robom koja je napravljena prinudnim radom (Forced Labour Regulation). Konačno usvajanje u Parlamentu označava istorijski trenutak jer EU zauzima jasan stav protiv prinudnog rada i uvoza proizvoda nastalih prinudnim radom. Potom je EU Parlament glasao za istorijsku Direktivu koja će zahtevati od kompanija da istraže i iskorene prisilni rad u svojim lancima snabdevanja. Ta Direktiva o dužnoj pažnji na korporativnu odgovornostu (CSDDD ili CS3D) bi trebalo da ima uticaj na položaj radnika na globalnom nivou i pošalje snažnu poruku da EU zauzima čvrst stav protiv prinudnog rada. Direktiva, koja je usledila nakon usvajanja pomenute komplementarne Uredbe, obavezuje kompanije da sprovode efikasne mere zaštite ljudskih prava i zaštite životne sredine u svojim lancima snabdevanja. I uredba i Direktiva će u narednih dve do tri godine biti ‘spuštane’ na nivo nacionalnog zakonodavstva država članica Evropske unije. Uredba bi trebalo da bude transponovana u originalnom obliku, dok je Direktiva podložna prilagođavanju okolnosti svake države članice”.
Kako navodi dalje, ovo će biti jedinstvena prilika da se za kršenje radnih i ljudskih prava u formi prinudnog rada i trgovine ljudima na teritoriji Srbije, a u slučaju proizvoda koji se plasiraju u EU, obraćamo direktno državama članicama iz kojih je kompanija u okviru čijeg lanca snabdevanja je došlo do povrede, samoj kompaniji kao i svim institucijama i agencijama koje je država članica ustanovila na svojoj teritoriji u ovu svrhu: “Na taj način bismo i mi iz Srbije, ali i sve druge organizacije iz tzv. trećih zemalja (države van EU), zaobišle prepreke u vidu neefikasnog državnog sistema i prijavljivale slučajeve direktno onima koji će imati obavezu da na njih reaguju, u državama iz kojih dolaze kompanije koje su odgovorne, posredno ili neposredno. Naravno, ponovo sledi već pomenuto čekanje, frustracija zbog sporosti, susretanje za potrebom država da štite velike kompanije zarad profita i poreza koje od njih ubiraju, ali ovo je pomak koji moramo da pozdravimo i koji planiramo da koristimo u svrhu borbe protiv svih oblika eksploatacije”.
Indeks je dokumentovao potez biznisa ka prihvatanju platformskog rada i kompleksnih lanaca snabdevanja, koji karakteriše odsustvo ugovora i zaštita, dok vlade privlače investicije ukidanjem radničkih prava. Međutim, i investitori i akcionari zahtevaju veću odgovornost i transparentnost od biznisa u vezi sa tretmanom radnika unutar njihovih lanaca snabdevanja, pa sada raspravljamo i o ekološkiim, društvenim i upravljačkim faktorima na nivou upravnih odbora. Za prava platformskih radnika, ali i svih drugih radnika u nekim drugim nestandardnim formama rada kao i za sve ostale može da se izbori samo sindikat, jasna je sindikalka Čedanka Antić:
“Ni vlade država Evropske unije se nisu naročito angažovale da se poboljša položaj platformskih radnika već su pre svega bile fokusirane na to kako naplatiti poreze od platformi. Tek pod snažnim pritiskom Evropske konfederacije sindikata, koji je trajao godinama, nedavno je usvojena Direktiva o radu digitalnih platformi. Sindikati su uspeli u insistiranju da se teret dokazivanja pretpostavke zaposlenja u gig ekonomiji preseli sa zaposlenih na njihove poslodavce, dakle umesto da radnici pojedinačno prolaze kroz duge i skupe sudske procese kako bi dokazali da su zaposleni sada je obaveza platformskih kompanija da dokažu suprotno. Veoma je važno i to što nova evropska direktiva prepoznaje ulogu sindikata u svim aspektima platformske ekonomije, uključujući i pitanja u vezi sa upravljanjem algoritmima. Zemlje članice EU će imati dve godine da odredbe direktive integrišu u svoje nacionalne zakone i omoguće za ove radnike da pregovaraju o zaradama, dobiju kolektivne ugovore i imaju socijalnu zaštitu. Ništa od ovoga se ne bi desilo da se platformski radnici nisu organizovali u sindikat, a Evropski savet procenjuje da će broj ljudi koji rade za digitalne platforme porasti na 43 miliona do kraja godine”.
U kovid i postkovid periodu imamo rad od kuće, i pojačanje novih oblika angažovanja radnika. Da li je moguće da se položaj frilensera i onih koji i posle kovida nastavljaju da rade od kuće moguće nekako osigurati i/ili unaprediti? Predlogom novog Zakona o radu pokušali smo i da to pitanje bolje rešimo, kaže predsednica UGS Nezavisnost:
“Regulisali smo i vrstu radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, dakle rad na daljinu i rad od kuće i za zaposlene koji ih obavljaju izjednačeni su u svemu sa pravima i obavezama zaposlenih koji obavljaju poslove u prostorijama poslodavca. Kod radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, definisali smo da se rad može obavljati delom u prostorijama poslodavca, a preostali deo radnog vremena od kuće ili na daljinu. Nije ni jednostavno odgovoriti na pitanje ko se sve smatra frilenserom, pre svega jer je taj pojam kolokvijalan i najčešće se odnosi na honorarne kvalifikovane radnike koji za različite klijente obavljaju plaćeni rad na određeno vreme. Istovremeno, oni nisu uključeni u područje primene radnog zakonodavstva ali se na njih, zavisno od okolnosti konkretnog slučaja mogu primenjivati zakonske odredbe o radu van radnog odnosa, pri čemu treba imati u vidu da jedan broj frilensera radi bez bilo kakvog ugovora o radnom angažovanju. Naš pravni okvir tek pravi zavrzlamu po ovom pitanju i nažalost rad Radne grupe koji je trebalo da pripremi zakon koji reguliše status frilensera u praksi se samo završio sa usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana. Na radno-pravnom statusu još mora mnogo toga da se uradi. Iako naziv frilenser kada se prevede sa engleskog implicira da vi imate slobodu sa takvim statusom, ta sloboda je veoma upitna”.
I Čedanka Antić je saglasna da će CS3D imati uticaja na našu zemlju, iako ne EU zemlju, te naglašava ulogu sindikalnih organizacija u tom procesu. Prema njenim rečima ni “Nezavisnost” ne sedi skrštenih ruku po ovom pitanju i uključio se u projekte sa relevantnim nevladinim organizacijama kako bismo stekli znanja, ali i ponudili rešenja za zaštitu radnika u digitalnoj ekonomiji u Srbiji: “Usvojili smo Starategiju UGS NEZAVISNOST o sindikalnom organizovanju i zaštiti radnih prava platformskih radnika. Takođe, sa akademskom zajednicom sarađujemo na definisanju novih zakonskih rešenja koja bi omogućila zaštitu i sindikalno organizovanje ovih radnika kod nas. Naredne godine na zasedanju Međunarodne konferencije rada u Ženevi se očekuje i usvajanje konvencije Međunarodne organizacije rada iz te oblasti, sve su to instrumenti koji treba da budu cilj i našoj državi kako po osnovu toga što je članica Međunarodne organizacije rada (MOR) tako i po osnovu obaveze harmonizacije za zakonodavstvom EU ako i dalje želimo da ostanemo na putu EU integracija. U tom kontekstu i Direktiva o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja je još jedan instrument koji treba da unapredi uslove rada i prevenira konflikte na radnom mestu. Direktiva predstavlja predloženi EU standard za ljudska prava i životnu sredinu koje bi morala da usvoje sve zemlje članice EU. Direktiva ima eksteritorijalno dejstvo, dakle određene kategorije kompanija će morate da je se pridržavaju i kada posluju van teritorije EU. Ako je Srbija ozbiljna u vezi svog puta ka EU, onda treba da teži da se prvo približi, a kasnije i usvoji pravila igre kluba čiji član želi da postane”.
Položaj stranih = položaj domaćih radnika
Jasmina Krunić iz organizacije posvećenoj iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima ASTRA pisala je izveštaj o položaju radnika iz Vijetnama koji se citira u skoro svim zvaničnim (i nezvaničnim) dokumentima i razgovorima na temu radničkih prava u okviru kineskih investicija u svetu. Upravo je završila izveštaj o agoniji koju je prošlo 11 indijskih radnika koji su radili u Linglongu. Kaže da treba razgovarati o položaju radnika uopšteno, neobazirući se na njihovo državljanstvo, jer “ako izbrišemo granice i ostavimo na mapi samo ponudu poslova, iznose bruto i neto plata, i naravno, prilike u jednoj državi koje utiču na svakodnevni život ljudi, odmah će biti očigledne veze i razjasniće se tokovi migracija radne snage”: “Takođe, biće jasnije i šta je to što uzrokuje ova kretanja, a potom i, u jednom broju slučajeva, razne nepravilnosti, zloupotrebe i eksploataciju. Gde idu radnici? Tamo gde ima više posla, gde su bolje plate ali gde su i opšte prilike za život pogodnije. Za naše radnike to je Zapadna Evropa i dalje od toga, za radnike za Bliskog i Dalekog Istoka, to je, sve češće i Srbija. Trend odliva naše radne snage i priliva radne snage iz država poput Indije, Kine, Bangladeša, Filipina i slično se nastavlja jer u Srbiji nedostaju određene kategorije radne snage. Takođe, mora se napomenuti da jedan deo radnika u Srbiji, iz razumljivih razloga, ne nalazi motivaciju da radi na određenim poslovima, za platu koja je niska ili je u minimalnom iznosu, dok ista ta plata nekom radniku sa Bliskog ili Dalekog Istoka predstavlja dovoljnu motivaciju da potegne preko pola sveta i dođe u državu o kojoj ne zna puno. Upravo tu se stvara prostor za manipulaciju i eksploataciju – i kada su u pitanju naši radnici u inostranstvu, i strani radnici u Srbiji. Otići u stranu državu o kojoj ne znamo puno, bez upoznavanja sa trendovima, političkim i ekonomskim uslovima, sa nejasnim okolnostima ugovora o radu, smeštaja, obučenosti za posao i zaštite na radu, jednom rečju ostvarivanja radnih prava, pa i ljudskih prava – stavlja radnika u ogroman rizik da bude eksploatisan. To se vidi i u slučaju Serbaz, i u slučaju vijetnamskih radnika i indijskih radnika u Srbiji, ali i iz brojnih slučajeva koje ASTRA beleži, kada je u pitanju radna eksploatacija naših radnika u inostranstvu. Naravno, ne može se odgovornost za situaciju eksploatacije svaliti na radnika, nikako, ali u vremenima i okolnostima u kakvim živimo, jedino što može da se uradi je prevencija – otvaranje četvoro očiju, provera ugovora pre odlaska, povezivanje sa organizacijama koje mogu da nam pomognu kada smo već otišli negde da radimo i slično”.
U zaključku poslednjeg izveštaja stoje i preporuke koje je neophodno primeniti da bi se položaj radnika unapredio. Iako su te preporuke napisane s merom i ne preterano ambiciozno, u skladu sa sveopštom situacijom i dosadašnjim iskustvom, kako smatra sagovornica iz ASTRE, kada se uporede sa onim što se događa na terenu, sprovođenje tih preporuka izgleda na momente kao nemoguća misija. Pitamo Jasminu Krunić, šta je u vezi sa Indijskim radnicima slično, a šta različito u odnosu na položaj Vijetnamaca, i ostalih stranih radnika u Srbiji.
“Što se ASTRE tiče, slučajevi eksploatacije vijetnamskih i indijskih radnika su vrlo slični. Na žalost, i ishodi su slični. To što su indijski radnici, sticajem srećnih okolnosti, i uz veliku podršku aktivista, medija i ASTRE uspeli makar da dobiju svoje zarade pre nego što su ispraćeni iz Srbije, ne potire činjenicu da su pre toga pretrpeli razna maltretiranja, pretnje, povrede, neizvesnost, strah, kao ni činjenicu da su pre toga, dok su radili u Srbiji, bili u vrlo nebezbednim i nedovoljno regulisanim okolnostima. Razlike koje primećujemo, dolaze sa jedne strane od sistema, jer jeste zabeležena veća aktivnost i angažman predstavnika raznih institucija, od policije, tužilaštva, inspektorata za rad i Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Takođe, i radnici su bili mnogo bolje edukovani o sopstvenim pravima, imali su zajednički nastup, dogovarali se, tražili su i dobili podršku. Međutim, uticaj kineskih kompanija je u Srbiji očigledno vrlo jak, te moram da kažem da nismo sigurni kakav će ishod ovaj slučaj na kraju imati. Indijski radnici su želeli da daju izjave pred tužilaštvom, želeli su da ostane zabeležno sve što su doživeli u Srbiji, a nama ostaje da pratimo šta će se dalje sa tim predmetom dešavati. To podrazumeva mnogo strpljenja jer procesuiranje ide svojim tokom, koji ni nama, ni njima ne može biti dovoljno brz”.
Ona ističe da ne misli da svi poslodavci koji dovode stranu radnu snagu u Srbiju imaju od početka nameru da te radnike i eksploatišu ili da su sve žene muškarci, državljanke i državljani Srbije koji odu u inostranstvo na rad, ujedno i žrtve raznih oblika nasilja i eksploatacije: “Međutim, kada pogledamo na koji način se ‘reklamira’ dovođenje stranih radnika u Srbiji, potenciranje kulturoloških razlika koje se smatraju poželjnim – ‘poslušni, poštuju autoritet, vredni, skromnih zahteva’ ne mogu a da ne pomislim da se u nekim slučajevima iza toga krije krilatica ‘spremni da rade za minimalac, da budu smešteni u pretrpanim objektima, da se skromno hrane, rade po šest dana u nedelji, po 10-11 časova dnevno’… Takođe, zanimljiv je položaj radnika iz Turske, odnosno odsustvo većih slučajeva skretanja pažnje na njihov položaj na radu u Srbiji. Pored retkih izveštaja o pokretanju štrajkova zbog uslova rada i neisplaćenih zarada, i nekoliko nezvaničnih saznanja o njihovom tretmanu u Srbiji, moglo bi se zaključiti da su oni populacija radne snage koja uredno ostvaruje svoja prava u Srbiji. Međutim, ako tome dodamo činjenicu da većina turskih radnika dolazi preko njihovih kompanije, neretko i državnih, pretpostavljamo da je u toj situaciji teže da se skrene pažnja na potencijalne nepravilnosti, zbog posledica koje mogu imati po povratku u matičnu državu. Uopšteno gledano, mislim da se kod stranih radnika vrlo često javljaju oni faktori koji ‘guraju’ i ‘vuku’ nekoga u situacije eksploatacije – loše ekonomske prilike u matičnoj zemlji, slaba ponuda poslova, niske zarade, sve ono što se u oblasti trgovine ljudima smatra iskorišćavanjem nečijih prilika, i stvara prostor za vrbovanje i regrutovanje”.
Prvi put se u izveštaju ASTRE posebno spominju žene. Do sada je bilo veoma teško doći do zvaničnih podataka o stranim radnicama u Srbiji. I informacije sa terena su bile veoma različite. Jasmina kaže da je od početka beleženja slučajeva radne eksploatacije naših radnika u inostranstvu, pre više od 10 godina, pa do trendova iz poslednjih godina i ovakvih slučajeva u Srbiji, nekako su muškarci bili vidljiviji kao žrtve eksploatacije:
“Međutim, ne smemo da gubimo iz vida i žene jer su one i bez odlaska u stranu zemlju zbog posla, u lošijem položaju od muškaraca, zbog više faktora. Jedan od njih je priroda posla zbog kojeg se odlazi u inostranstvo ili dolazi u Srbiju zbog rada. Muškarci su i fizički vidljiviji, rade u većim grupama, na gradilištima, putevima, prugama, dok žene rade u zatvorenijim okolnostima – u domovima za stare, u domaćinstvima kao pomoć u kući, čuvaju decu, čiste, rade u salonima. Pored situacija koje su slične onima u kojima muškarci mogu biti eksploatisani (uslovi rada, smeštaja, plata) žene su dodatno izložene i raznim oblicima rodno zasnovanog nasilja koji, na žalost, postoje u svim državama sveta, zbog percepcije pozicije tzv. slabijeg pola, kvazi-tradicionalističkih pogleda na položaj žene u društvu i slično. Ako ste otišli u inostranstvo na rad, kao žena, i isključeni ste od drugih žena u sličnim poslovima, ne znate jezik, nisu vam jasna prava koja imate, ne poznajete sistem, pa ste još i žrtva raznih predrasuda, to stvara plodno tlo za mnoge oblike i eksploatacije i zlostavljanja”.
Realno stanje stvari vs. poruke iz medija
Minimalna zarada ne pokriva minimalnu potrošačku korpu. Kako smo od činjenice da većina radnika/zaposlenih u Srbiji živi siromašno ili na ivici siromaštva, od parizera stigli do Luj Vitona? Šta je sa prekarnim radnicima, zaposlenim na najlošijim ugovorima, sa ženama? Imamo li šansu da dostignemo platu koja omogućava dostojanstven život? Stvaran život drugačiji od onoga koji je predstavlja u javnom prostoru i lako je parolama i propagandom stići gde god želite, tvrdi Čedanka Antić, predsednica “Nezavisnosti”:
“Lako je manipulisati isto toliko koliko je lako radnicima da prepoznaju šta je ono što se radi u njihovu korist, a šta u korist nekog drugog. Ključno je pitanje aktivizma. Prekarnost je unazadila radnike svuda u svetu pa i kod nas i dovela i do gubljenja solidarnosti. Stalno objašnjavamo da to šta se vama čini kao fleksibilnost koja ima svojih prednosti, u suštini je nesigurnost. Prekarni poslovi su doveli do pada nivoa zarada i ugrozili socijalne fondove. ‘Nezavisnost’ je u svom predlogu Novog zakona o radu predložila suštinsku izmenu koja se odnosi na definisanje radno-pravnog statusa svih zaposlenih i radno angažovanih lica u Republici Srbiji. Izmenili smo definiciju zaposlenog tako da zaposleno lice ne bude lice koje je u radnom odnosu već lice koje obavlja rad kod poslodavca, predložili smo da se umesto ugovora o radu koristi samo ugovor. Na taj način dosadašnja radno angažovana lica dobijaju sva prava iz radnog odnosa koja su dosada ostvarivala samo ona zaposlena po osnovu ugovora o radu na određeno i neodređeno vreme, dakle pokrili smo i lica angažovana po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, na obavljanju sezonskih poslova i radnoj praksi. Dali smo i predloge za bolje definisanje položaja žena koje se vraćaju sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta na način da je poslodavac dužan da je vrati na rad ili da joj obezbedi obavljanje drugih odgovarajućih poslova, uz zadržavanje istog nivoa prava i visine zarade, a ako takvih poslova nema, da je uputi na plaćeno odsustvo dok joj ne obezbedi odgovarajući posao. Dakle, aktivni smo i konkretni u predlozima zakonskih rešenja ali da biste to ostvarili morate imati podršku članstva i radnika uopšte pa ako treba i na ulici paralelno sa procesom pregovaranja. Ne može se iz bašte kafića samo gledati kako sindikati protestuju pa posle govoriti kako bi protest bio uspešniji da je bilo više ljudi. Za veće zarade se borimo svakim potpisanim kolektivnim ugovorom, mnogo je niska polazna tačka sa koje smo krenuli u borbu za veće zarade ali nema odustajanja”.
Gledajući širi plan, primetno je da desnica jača sve brže i svuda na svetu. Čedanka smatra da negativne politike desnice nikada nisu bile prijatelj radničkog pokreta i da to ne znači da su levica i centar bili bezgrešni ali se mora praviti razlika između onoga ko u dobrim namerama pogreši i onoga ko u startu ima negativan stav prema pravima radnika i sindikatima: “Nažalost ako pogledate Evropu desnica nije u defanzivi. Koncept države blagostanja je već dugo godina u krizi, ‘padaju’ u ruke desnice i neke tipične uspešne socijaldemokratske zemlje kao šta je na primer Švedska ili Norveška. Desnica je ojačala i u Italiji, Mađarskoj i nizu drugih zemalja. Velika bojazan za evropski sindikalni pokret je kako će desnica proći na izborima za Evropski parlament u junu i kakav će biti kurs nove Evropske komisije. Međutim, Evropska konfederacija sindikata nije pasivna, povedena je ozbiljna kampanja i mobilisana su značajna sredstva i snage da desnica u Evropi ne izdominira. Dakle treba stalno biti aktivan, izlaziti sa konkretnim predlozima, prozivati prirodne saveznike šta su trebali a nisu uradili, a ‘neprijateljima ne dati mira’“.
Druga sagovornica, iz ASTRE Jasmina Krunič smatra da će zaštita prava radnika, domaćih i stranih, i u budućnosti biti izazovna. Ona objašnjava da će jedne strane, obaranje kvaliteta ponude i uslova poslova zbog nepresušnog izvora radne snage iz inostranstva i prihvatanja uslova koje ovdašnji radnici ne žele da prihvataju, naročito na duge staze, a sa druge, slaba organizovanost stranih radnika, izostanak povezivanja sa ovdašnjim sindikatima i organizacijama, se samo delimično može pripisati stranim radnicima. Sve organizacije koje u opisu posla imaju poštovanje radnih i ljudskih prava, svesne su da podrška stranim radnicima, treba u isto vreme da znači i podršku domaćim radnicima, naglašava ona:
“Domaći radnici u situacijama eksploatacije, neretko biraju da ne preduzimaju mere koje bi vodile ka ostvarenju njihovih prava jer su na drugačiji način povezani sa sredinom u kojoj se eksploatacija događa.”
Pomaci su spori, smatra sagovornica, međutim, ako se pogleda uticaj na nivou od preko 20 godina, ne možemo a da ne primetimo neka poboljšanja. Za aktivistkinje ASTRE, kada je reč o najvećim slučajevima radne ekspolatacije poslednjih godina u Srbiji nema dileme da imaju obeležja trgovine ljudima u formi radne eksploatacije, ističe Jasmina Krunić.
“Od okolnosti iz kojih su radnici došli, preko vrbovanja, obmanjivanja, do njihovog dolaska i tretmana na radu i van rada – većina pokazatelja je ispunjena. Razumevanje razlika između kršenja radnih prava, kršenja ljudskih prava, ‘obične’ radne eksploatacije i trgovine ljudima u formi radne eksploatacije je nešto na čemu svi akteri treba vredno da rade. Tačno je da i u svetu postoje različite interpretacije svih pobrojanih pojmova, međutim, to nije izgovor za umanjivanje onoga što radnici doživljavaju na radu u Srbiji, ili van Srbije. Ako je nečija ranjivost i nedostatak opcija za normalan život iskorišćena da bi se vrbovao, lažnim obećanjima i obmana regrutovao i doveo da radi na poslu u okolnostima koje su u suprotnosti za nacionalnim zakonodavstvom, pa potom na samom radu eksploatisao tako što radi duže, a plaćen je manje (ili nije plaćen), radi posao za koji je nije prijavio, bez obuke i opreme, usput mu je oduzet pasoš, smešten je u neadekvatnim uslovima, prećeno mu je, zastrašivan je i na kraju bukvalno isteran iz države uz pretnje i ucene, nema dileme da je u pitanju trgovina ljudima u svrhu radne eksploatacije. Jer vas je neko doveo imajući u vidu da će vas platiti minimalno, izrabljivati maksimalno, štedeti na vama gde god može, slati vas da radite šta vam se kaže van dogovorenih okvira, i na kraju pokušati da vas odstrani iz države pod raznim izgovorima, i bez isplaćenih zarada, koje će ostati njemu u džepu. Sigurna sam da se i brojni domaći radnici mogu prepoznati u ovim okolnostima, u situacijama kada su odlazili na rad u inostranstvo”.
Čedanka Antić iz UGS Nezavisnost za prazničnu KUMU govori o nadi za radničku klasu: “Ima nade inače se ne bi bavili sindikalizmom. Ne treba podsticati antagonizme između stranih i domaćih radnika već solidarnost. Antagonizme podstiču oni kojima nije stalo ni do stranih niti do domaćih radnika, kojima je jedini cilj veći profit po što nižoj ceni radne snage. Kao sindikat uvek insistiramo na tome da se mora poštovati Zakon o radu, ali i ljudska prava. Niko ne treba da promoviše poslove koji su ponižavajući i od kojih ne može da se živi dostojanstveno. Migracija radne snage je globalni trend i Srbija nije izuzeta od toga. Nije sporno što će poslodavac ako ima deficit radne snage na domaćem tržištu zaposliti stranca ali je sporno ako poslodavac samo zbog svoje alavosti otpusti domaćeg radnika i zaposli stranca kako bi smanjio trošak radne snage. Izrugivanje prava je ako vi danas otpustite domaćeg radnika kao tehnološki višak, a sutra zaposlite stranog radnika na to radno mesto. Dodatno, takav radnik je onda slabo plaćen i za tako mizernu zaradu ne može ni da plaća najam stana već živi neuslovno u kolektivnom smeštaju, neretko ucenjen od poslodavca i po drugim osnovama, a da ne pričam da nema procesa integracije u lokalnu sredinu. Tu je i problem agencija koje su registrovane u inostranstvu a dovode strane radnike u Srbiju. Međutim sve to država može da dovede u red ako hoće. Nemam razumevanje za poslodavce koji sada kukaju kako nema kvalitetne radne snage a nas su napadali kada smo govorili da će politika niskih zarada oterati kvalifikovane radnike iz zemlje”.
