Ovo će biti priča o tome kako se, u okviru jednog ljudskog veka, susreću i sukobljavaju prošlost i sadašnjost, i kako se u tom sukobu, neočekivano skladno dopunjuju. Ljudski život kao okvir priče sasvim je pogodan kada pokušavamo da razotkrijemo razloge sveopšteg sunovrata koji, u produženom trajanju, prati naše sadašnje pokoljenje. Autor teksta misli ovde na one pripadnike pokoljenja koji već imaju solidnu kilometražu za sobom, i koji polako svode račun tog jedinog života koji nam je bio dat i koji se trošio u istorijskim uslovljenostima balkanske krčme od druge polovine 20. veka do danas.
Naime, postoji li nešto takvo kao što je usud, ima li ova ljudska komedija, kako bi naše življenje definisao Balzak, neki dublji uzrok i istoriju bolesti, ili se sve zaista dešava spontano? Kako to u toj spontanosti svemira svaka ludost sa takvom upornošću pogađa baš ovaj ukleti kraj koji naseljavaju pokoljenja čiji naslednici, danas i ovde, polako izumiru, ali to ne primećuju dok crtaju po zidovima grafite utamničenih generala osuđenih za genocid, očekujući čas kad će vojska na Kosovo da se vrati… seljakajući se iz autobusa u autobus da bi tapšali na početnim kilometrima naših autoputeva koji vode u beznađe, i da bi se prijavili na nepostojećim beogradskim adresama sa kojih će glasati po diktatu iz centrale koja poslušnost plaća sa dve crvene novčanice?
Povod
Iz opštine Rekovac, u kraju Šumadije poznatijem kao Levač, sredinom aprila pukla je vest kako su radnici tamošnjih javnih službi postali socijalni slučajevi, jer već sedam meseci, zbog budžetskog deficita od 167 miliona dinara, naprosto – ne dobijaju platu. Radi se konkretnije o: radnicima opštinske uprave, vaspitačima u rekovačkom vrtiću, bibliotekarima, radnicima Kulturnog centra, radnicima turističke i sportske organizacije, kao i socijalnim radnicima.
Razlozi deficita su klasični: prethodni predsednik opštine, dr Aleksandar Đorđević, u svoja dva mandata se, po rečima opozicije u tom gradiću, ponašao „kao sultan“, a danas je, u trećem mandatu – zamenik predsednika skupštine opštine, i kao takav poručuje da „moramo da se sada potrudimo da idemo dalje, da se ne bavimo time šta je bilo, za to postoje nadležne ustanove“.
Dakle, po ovom trudbeniku lokalne samouprave, ne treba gledati u prošlost, ona je prošla, od nje se nema šta naučiti nego treba da, osveženog duha, bez opterećenja, očekujemo budućnost koja će svakako doneti boljitak a onima najprivilegovanijima i leteće taksije.
I to bi, ukratko, bilo to. Ali ovom kolumnisti ovaj je toponim – Rekovac – probudio zapreteno sećanje na jedan događaj koji se davno, na početku kolumnistove karijere, zbio u jednom od tamošnjih sela. Bio je 19. april 1987, i bio je Uskrs. I tako dolazimo do priče o Iscelitelju koji je uvek uz svoj narod.
Iscelitelj iz Vukmanovca
Pre, dakle, 37 godina, u selu 6 km udaljenom od Rekovca, Vukmanovcu, na Uskrs, održan je interesantan narodni zbor. Sazvao ga je samozvani iscelitelj i čudotvorac Dragan Marjanović. Tekst ovog kolumniste, tada mladog reportera Politikinog Sveta o tom događaju, sa požutelih stranica podseća da je Iscelitelj prvo dejstvovao u beogradskom Malom Mokrom Lugu i da je tamo, objavivši svoje posebne moći kojima može da leči, a koje dobija u trenucima nadahnuća od samog Boga (sic!), okupio ispred svoje kuće, na dnevnoj bazi, hiljade očajnika koji su dolazili odasvuda da kod Iscelitelja potraže lek za svoju bolest i svaku drugu nemoć.
Tadašnjoj socijalističkoj miliciji takva se okupljanja nisu baš dopala. Posle izvesnog vremena pritvorili su Iscelitelja na 20 dana „zbog nenošenja lične karte“ a po oslobađanju lepo savetovali da smanji doživljaj sa tim svojim isceliteljskim aktivnostima.
I Dragan Marjanović je, poučen milicajskom mudrošću u kojoj je naravno i Bog imao udela, odlučio da svoje aktivnosti preseli u rodni Vukmanovac. Tamo je, od novca koji su mu u Malom Mokrom Lugu ostavljali nevoljnici koje je „lečio“ a koji im „nije tražen nego su ga dobrovoljno ostavljali“, sagradio „hram“ neopisive višeugaone arhitekture, sagrađen od bele i crvene cigle pri čemu je građevina bila obojena različitim ciglama na dve polovine, podeljene po vertikali. Uostalom, Istorija nam je, svima, već spremala ubrzanje svog protoka: kao što rekosmo bila je godina 1987, april, a u septembru će biti održana Osma sednica CK SK Srbije, na kojoj će jedan drugi Iscelitelj i Čudotvorac zavredeti opšte divljenje naroda koji će potom njegove slike držati visoko i ljubiti žarko, i zajedno s njim krenuti u bratoubilački rat koji je razorio jednu perspektivnu i lepu zemlju.
I tako je osvanula i ta uskršnja nedelja, dan u koji je Božiji čovek Dragan Marjanović zakazao „narodni zbor“ ispred svog tada još nedovršenog hrama iz čijeg su krova štrčale šipke armature za neke buduće spratove, dok je na jednu od tih šipki tog davnog Uskrsa bio pričvršćen klimavi krst načinjen od dve daščice. U udolini između dva brežuljka, i po brežuljcima, bilo je tog Uskrsa od ranog jutra stisnuto desetak hiljada ljudi, obavijenih dimom sa dva štanda koji su, na otvoru te udoline, nudili pljeskavice, dok je iz jednog parkiranog kamiona nosivosti 5 tona spretnim rukama Draganovih pomoćnika vađeno pivo. Danima pre događaja pronosila se vest da odabir Uskrsa za ovakav skup nije slučajan, i da će Marjanović baš tog dana objaviti da je on lično novi Mesija.
Sa dva sata kašnjenja u odnosu na vreme koje je bilo najavljeno da će se Iscelitelj pojaviti on se napokon ukazao: u odelu po vertikali podeljenom na crvenu i belu polovinu, rokerski razbarušene prosede kose, prošao je kroz masu koja je pokušavala da ga dodirne, da mu se obrati, da potraži leka. Crvena i bela boja bile su, po Iscelitelju, simboli Dobra i Zla, pri čemu je bela boja bila Zlo a crvena Dobro. Na rukama su mu bile kelnerske rukavice u odgovarajućim bojama. Današnji vaš kolumnista nikada posle, a teško da će se tako nešto dogoditi do kraja njegovog života, nije bio na čudnijem događaju. Odasvud su, po jakom aprilskom suncu, u isparenjima ljudskih tela, dopirali krici ljudi koji su odavali simptome određenih psihijatrijskih oboljenja, neartikulisani zvuci dozivanja, vapaji i jecaji. Sveće koje su u gomilicama gorele na sve strane dimile su, i njihov dim se mešao sa dimom pljeskavica.
Utom je Iscelitelj počeo da drži govor. Mikrofon na stalku, moćan razglas, visoka bina. Traka iz diktafona je odavno obrisana drugim izjavama sagovornika, i sam diktafon je pre mnogo godina rashodovan, ali na papiru još stoji pasus tog nesvakidašnjeg uskršnjeg govora. I reče Dragan:
„Cveće ove livade izraslo je za današnji dan(…) I dižem ovu čašu da sklonimo bivše istine na stranu. Da brat brata, otac sina, majka ćerku, čovek čoveka ne sahranjuje živoga. I dižem čašu za zaborav reči: sine, lakše ti je da podigneš kamen nego da izgovoriš moje ime. I dižem čašu za zdravlje, čašu da ne bude bolesti, da nam mio i drag pupoljak, naš mladi cvet, naš sin kod kuće, u bolesti, u bolu, u beživotu, ne izgovara sledeće reči: Gospodine, budi blag, ne dozvoli da se dva sunca gase, nebesko i drugo usred mojih grudi. Pomozi mi, Oče! Kada bih mogao da ne ugasim buktinju srca svog tako bih želeo, tako bih voleo da živim, a mlad sam. Majko! Evo, kao da poslednji put čujem pev večernjeg granja prispelih ptica, prihvatanje zemlje, i mrtvi krik kamena… Sejo, othrani koren srca moga da još malo živi, da doživim da vidim Dragana.
Ovo je bilo nešto što bi moglo da se podvede pod nekakvu propoved jer ipak se radi o Uskrsu; u smisao ovih reči nemoguće je ulaziti dublje, smisao ostaje skriven u Isceliteljevom umu koji je smislio da u ovakav govor ubaci i svoje ime. A tada na red dolazi malo – marketinga. Na binu se, naime, penju probrani pripadnici iz okupljene mase koji u mikrofon kazuju svoja svedočenja o tome kako ih je Dragan izlečio, da ništa nisu pili, da su lečeni samo dodirom, da im nije tražen novac. S vremena na vreme, poneko bi se zbunio i zastao u kazivanju. Tada je pomagao sam Iscelitelj koji je stajao uz govornike i došaptavao (što se u prvom redu uz binu gde je vaš reporter tada davno stajao sasvim dobro čulo): „Reci za pare, reci da nisi pila lekove“, itd.
Bog, pravda i Socijalistički savez
Ukratko, Iscelitelj ipak, tog Uskrsa 1987, nije izjavio da je novi Mesija. Okupljeni narod je isturao na binu svoje bolesne i oduzete i vapio za pomoć. Bio je Uskrs, a tih desetak hiljada koji veruju u… nešto, tog dana nije bilo u crkvi već na poljani pred binom na kojoj je čovek obučen kao za američki rodeo izvodio svoj šou. Posle svedočenja lečenih, međutim, programu nije bio kraj; Iscelitelj, naime, tada kreće da daje Izjavu, kako je sam naziva, a povodom napisa u štampi koji ga optužuju da se obogatio od dobrovoljnih priloga svojih „pacijenata“. Izjava sledi neredigovana, onako kako je izgovorena:
„Svojim imenom Dragan, imenom Sin, imenom Roditelj, prezimenom Marjanović, svojim Bogom, svojom časti, poštenjem, izjavljujem da ću se u Izjavi služiti pravdom i govoriti istinu. Izjavljujem da sve do ovoga dana, ako ja imam i ako uopšte svi imamo, ako uopšte postoji barem jedna i po milijarda od prijavljenih, optuženih i napisanih, bilo u banci, kod sebe ili bilo koga, od stotinak milijardi koje me optužuju, ako imam kola, ako imam svoje menadžere sa kojima delim novac, moj Bog, čast, pravda, Socijalistički savez, poštenje, vlast i istina neka ne samo kažu svoje, već neka izvrše svoje. A ako je sve to neistina za sve izjavljeno ili napisano o meni neka pravda i istina progovori svoje!“ (Aplauz, povici: „Tačno! Tako je!“)
Tako se, polako, događaj pretvorio u – miting, na kome je jedan čovek zavodio masu koja mu je verovala i koji se pred tom masom raspravljao sa neprisutnim „protivnicima“ oličenim u Socijalističkom savezu radnog naroda, kako se zvala politička organizacija pomenuta u Izjavi, i sa novinarima koji su pisali „neistine“ o glavnom junaku tog nesrećnog Uskrsa.
Dok se skup rasturao, vaš mladi reporter zašao je na zadnja vrata Hrama u izgradnji i ugledao, u magnovenju, sledeći prizor: na podu omanje prostorije betonskih zidova rašireno šatorsko krilo. Na uvoštenom platnu, od ivice do ivice, gomila papirnih novčanica visoka oko metar. Četiri odrasla muškarca, od kojih je jedan mutnim pogledom osmotrio reportera koji viri unutra, hvataju svaki za po jedan ćošak platna, i uvežbanim pokretom ga skupljaju u ogromnu bošču koju potom jedan od njih odnosi u dubinu misteriozne dvobojne građevine.
„Ne verujem u Boga već u Dragana“
Razilazeći se odatle, zaobilazeći svuda po travi mrlje istopljenog pčelinjeg voska i ogriske dopola pojedenih pljeskavica, reporter će još porazgovarati sa jednom od prisutnih žena, Isceliteljevih „pacijentkinja“. Ta gospođa je izgovorila u reporterov diktafon kako je, u Cirihu, gde živi, „zbog šećera“ trebalo da joj bude sečena noga, kako ju je Dragan triput dodirnuo i rekao da ne mora na operaciju, i kako su doktori u Cirihu posle toga rekli „Mi smo zamenili snimci“ i saopštili joj da je zdrava. Sledi naš završni dijalog:
– Šta je po Vama Dragan?
– Dragan je sve! Pre ovoga nisam verovala ni u šta…
– U medicinu, ili…?
– Ma ne, nisam verovala u Boga, ni u šta, a odsad verujem samo u Dragana!
– A u Boga?
– U Dragana verujem. Dragan je i Bog i sve.
Povratak u budućnost
Rođaci, potomci, prijatelji ovih ljudi koji su na Uskrs 1987. bili na vukmanovačkoj poljani na obodu sela, danas se u autobusima, kombijima a bogami i u luksuznim džipovima voze putevima Srbije, koji svi vode ne više ka Rimu nego ka Beogradu, kao i prema nepostojećim adresama sa kojih će ti ljudi biti, kad za to dođe vreme, raspoređeni po glasačkim mestima velikog grada. Naizgled, svi oni, tokom tog svog epskog putovanja, veruju jednom čoveku koji upravlja njihovim kretanjem, i njihovim životima.
Sada su drugi mladići reporteri koji razgovaraju sa narodom; nekadašnji reporter piše kolumne i prebira po uspomenama, nalazeći tajne veze prošlosti i sadašnjosti. Pa tako nedavno uočava vest u kojoj jedna starija gospođa, širokog premda malo usiljenog osmeha, snimljena na velikom smederevskom trgu, na pitanje mladog reportera televizije N1 o glasinama da se iz Smedereva premeštaju glasači za Beograd, kaže sledeće: „Ma to je suludo, to su izmišljotine. Ma, niko ne može da veruje u to. Ja sam penzioner, ja verujem našem predsedniku. Ovo što on nudi, što on radi za Srbiju, to nijedan čovek ne može tako da radi. On nije običan čovek, on je Božiji. On je Božiji čovek, verujte!“
Onaj, dakle, ko se danas pita šta je to što opredeljuje većinske odluke ovdašnjeg življa od kojih potom zavise životi svih nas, treba da zna da se jedna te ista konstanta provlači kroz vremena i epohe: sklonost lakom padu pod skute samoproklamovanih autoriteta koji obećavaju neverovatne stvari. Taj narodni lelek kojim se veliča samonametnuti Spasitelj, graditelj autoputeva, pruga & bolnica, kopač metroa i vozač letećih taksija, samo je trenutni hir jednog zapuštenog, lakovernog puka koji će se, kad dune drugačiji vetar, okrenuti lako kao limeni petao na krovu opustelih hramova našeg uzaludnog tumaranja istorijom.
Piše: Bojan Bosiljčić
