Treba se na početku ovog teksta setiti Dostojevskog i njegovih Karamazova, tog slavnog oceubistva koje nije oceubistvo ali do kog je doveo jedan od sinova. Valjda je svako bar jednom u životu poželeo da ubije oca. Tako nekako glasi jedna od rečenica slavnog, nedokučivog romana.
Emancipacija mladog muškog bića počinje, to se uči u psihologiji, usprotivljavanjem figuri oca. Taj momenat leži u osnovi navedene rečenice Dostojevskog. Fjodor Karamazov biće ubijen među koricama ove knjige. Mada je sam čin mnogo komplikovaniji od običnog ubistva. No, nećemo sad o tome.
Može li se, u okviru naše civilizacije, naći pandan ocu koji stoji na putu muškog samopotvrđivanja, taj neko koga treba simbolički ubiti da bi se dalje nastavilo sa odrastanjem? Profesor možda?
Dolazak po svoju osvetu
Đaci brdovitog Balkana, ovde u Srbiji, našli su, ovih turbulentnih, uzavrelih godina, solidnu zamenu toj figuri koju treba poništiti da bi se svoja ličnost uzdigla u neslućene visine priznatih veličina. Da, to je profesor. Još bolje profesorka. Žrtvi nećemo gledati u zube, niti praviti rodne razlike. Pred buntovništvom bez razloga svi će profesori biti kolektivno osuđeni na smrt koja ne mora biti fizička, kao što se fizički ne mora umreti da bi profesorov život nadalje postao besmislen, težak i neoprostivo gorak.
Ovog je maja u Bačkoj Palanci šesnaestogodišnji (bivši) učenik Tehničke škole upao na čas u svoje nekadašnje odeljenje i tražio da sluša predavanje profesora Slobodana Zorića. Profesora koji, u svojoj 65. godini, ovog oktobra odlazi u penziju. U tu će penziju poneti, međutim, bagaž teških, i kako rekosmo neoprostivo gorkih uspomena sa samog kraja svoje profesorske karijere: učenik koji je, naime, imao prolematičan staž u Tehničkoj školi u Bačkoj Palanci i koji je udaljen prošle godine iz te škole, vratio se ovog maja 2024. u svoje odeljenje po svoju osvetu.
Profesor ga je zamolio da se, pošto više ne pohađa tu školu, udalji iz učionice. Ubrzo su se našli, obojica, dva muškarca razdvojena generacijskom razlikom unuka i dede, licem u lice u školskom hodniku. I tada je sevnula mladalačka pesnica puna gneva, i kad je profesor pao na pod, sevnula je i noga puna gneva po profesorovom licu, jednom, pa još jednom. Slomljenog nosa, i jagodične kosti, profesor je, u lokvi krvi, ispraćen u penziju, kao u zaleđenu tundru tegobnih uspomena, bez topline sećanja na dečiju graju i srećne dane u kojima je i sam odrastao, i polako stario sa svojim učenicima koji su sazrevali i na kraju toliko sazreli da ga prebijaju po hladnim hodnicima otuđenih škola.
Zli dusi iz školske klupe
Nagovorite četiri člana kružoka da petog pretuku, pod izgovorom da je hteo izdati, i tako ćete ih prolivenom krvlju sve sjediniti kao u jedan čvor. Ovom rečenicom u jednom drugom svom romanu, Zlim dusima, Fjodor Dostojevski opisuje psihološku srž udruženog đavoljeg poduhvata kojeg u romanu sprovode njegovi glavni protagonisti. Bio je to isti modus operandi koji su, pre godinu i po, novembra 2022, u Trsteniku, primenili đaci Tehničke škole (primećujete da je opet u pitanju tehnika?), ovaj put sedamnaestogodišnjaci, nad svojom profesorkom Marijom Stevanović koja ih je, iako su kasnili na čas, ipak pustila u učionicu.
Okružili su je kao kad lavovi okruže antilopu, jedan je uključio telefon, dok je drugi, pokretom veštim, uigranim, povukao stolicu na kojoj je profesorka sedela. U opštem cerekanju, snimak profesorkinog pada je istog časa otpremljen na društvene mreže, da svedoči o časnoj inicijaciji trojice slabašnih koji u tom času postadoše, eto, jaki i moćni.
I čemu sada potraga za krivcem, i prizivanje drakonskih kazni, i vapaj za dobrim starim vremenima koja su zapravo bila ružna jer je sve prethodno bilo ružno a danas je sve tako dobro i lepo jer je predsednik upravo tako rekao na televiziji?
Oni koji su gospodinu s ljubavlju dali milost svojih pesnica i prljavih đonova, a gospođu profesorku sravnili s podom, samo su logični produžetak nas samih, njihovih roditelja, koji su u poslednjih 30 godina ovde kreirali pakao zla i bratoubilaštva čiji se vir ne zaustavlja. Ta deca su, kao svinjski repić Markesovih izopačenih potomaka u Sto godina samoće, sramni produžetak nas, kapilarno proširenih i izobličenih, nemoćnih, beskičmenih i slugeranjski pokornih, nesposobnih da se uspravimo pred samoumišljenim autoriteteom, pa naša bezumna deca to rade pred onima koji su svoj život posvetili njima.
Nekad smo bili ponosni ljudi
Traumatologija našeg kolektivnog potonuća je teška i neizlečiva; Srbija je postala divlji zabran gde medijski „mogul“, vlasnik uticajne televizije s čijeg se ekrana izliva ružičasti otrov u sirotinjske mozgove, svog mezimca sklanja sa mesta gde je ovaj zgazio devojčicu na pešačkom prelazu i obezbeđuje mu potom pravedno suđenje pred sudom svoje partije gde mezimac kao nagradu za prolivenu mladu krv dobija nanogicu, kao prelazni pehar u fudbalu, sa obavezom da je vrati kroz 11 meseci, kad počne novi Kup ubijanja na pešačkim prelazima, i treskanja u dedinjske ograde u Meklarenima, iza čijih guma ne ostaju tragovi kočenja ali ostaju tragovi kokaina.
Srbija je postala divlji zabran gde „učitelj glume“, bivši „ratnik“ paravojnih jedinica pod komandom ubice i ratnog zločinca, specijalizovanog za čišćenje slavonskih sela od bele tehnike, napastvuje svoje polaznice da bi danas njegovi advokati pitali žrtve jesu li zatvorile usta kad ih je njihov „učitelj“ primoravao na oralni seks.
U takvom zabranu je dakle potpuno normalno da naši sinovi šutiraju u lice svoje ostarele profesore; ti profesori su, naime, nezgodni svedoci toga da smo nekad bili ponosni ljudi, pripadnici kulturnog, evropskog naroda koji je znao kako se nose odela i da zastava ne ide preko sakoa.
Naša nemoć, naša spremnost da pognemo glavu i potpišemo pristupnicu kriminogenoj stranci, naša bedna poslušnost, i podatnost prihvatanju nepostojećeg posla u državnoj firmi u kojoj ćemo za taj „rad“ primati postojeću platu, spremnost da progutamo tu paklenu pomorandžu, stvorila je monstruoznu generaciju koja nadalje kroz vreme može samo da širi taj gen zla, gneva i kisele jalovosti, ogrnuta zastavama-kabanicama naše bivše, izbledele slave.
Piše: Bojan Bosiljčić
