Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković
Podizanjem prosečne penzije na nivo iznad 50 odsto prosečne plate dokazali bi da zaista brinemo o potrebama starih lica, kojima ne treba manje, nego su njihove potrebe drugačije i usmerene na zdravlje i negu
Svaka suvisla priča o penzijama je rasprava o odnosu kulture, demografije i ekonomije. Ona se odvija unutar procesa političkog odlučivanja u kome ljudi trećeg doba – svojom brojnošću i dobrim organizovanjem – mogu imati relevantan uticaj na određenje svoga položaja.
Kultura
Kada je reč o kulturi, ključni značaj imaju razumevanje pristojnog, čoveka dostojnog kvaliteta života i solidarnosti koja ga čini svima dostupnim.
Solidarnost je ključna reč i odnosi se kako na međugeneracijsku tako i na unutargeneracijsku solidarnost.
Penzioni sistemi su dominantno sistemi tzv. protočnog bojlera u kome penzione doprinose uplaćuju aktuelno zaposleni i njihovi poslodavci. Država i njen budžet su tu da „peglaju“ neravnoteže, nesolidarne mućke izbegavanja ili bar smanjivanja obaveza poslodavaca, i vode računa o egzistenciji onih, ne malobrojnih koji nemaju nikakav penzioni osnov. U Srbiji je to svaka trinaesta osoba sa preko 65 godina. Stručnjaci bi rekli da se radi o rekombinovanju Bizmarkovog sistema, usmerenog na doprinose i prava zaposlenih, i Beveridžovog sistema koji određeni nivo prava i socijalne sigurnosti prenosi na sve.
Ova međugeneracijska solidarnost je i u osnovi određenja “sidra” koje vezuje visine penzija i plata. Ako je prosečna penzija na iznad 50 odsto prosečne plate to bi bio dokaz da zaista brinemo o potrebama starih lica. U Srbiji to nije slučaj. Starima ne treba manje kako volimo da kažemo – njihova struktura potreba je drugačija i usmerena na zdravlje i negu.
Solidarnost je, međutim, i unutargeneracijsko pitanje u kome je legitimna dilema – nismo li, kada se nađemo u povoljnoj poziciji, sebični prema vršnjacima? Prvo, kada nismo za progresivno oporezivanje zarada, a onda, kada se nađemo u penziji, tolerišemo praksu da se povećanjem penzija u istom procentu samo povećavaju a ne smanjuju razlike u prihodima – što bi trebalo da bude logika svakog penzionog sistema. Stalna kompenzaciona davanja najsiromašnijima umesto prakse povremenog predizbornog, neselektivnog davanja svima bila bi u duhu solidarnosti i redukovanja razlika. Kao i konačno vraćanje novca oduzetog, pre već deceniju, penzionerima u cilju stabilizacije finansija.
Smatram da je neka vrsta staračkog ego tripa i kada se jednakom energijom kojom se borimo za izdvajanje sredstava za penzije ne borimo i za sredstva za obrazovanje onih koji će sutra izdvajati za nas. U najmanju ruku to je kratkovido i suprotno sopstvenim interesima. Podsetiću da se prosek dužine života nakon penzionisanja kreće ka dvadeset godina što je vreme u kome će početi da rade i oni koji sada idu u osnovnu školu. Naravno ako ostanu u zemlji.
Demografija
Pripadam baby boom generacijama iz doba kada se u Srbiji rađalo oko 130.000 beba godišnje – danas to nije ni 70.000. Danas je i prosečna dužina kakvog takvog života veća pa posledično društvo stari tako da je odnos radno angažovanih i penzionera umesto poželjnih 3:1 tek nešto veći od 1,5:1.
To stvara problem za održivost penzionog sistema, posebno ako se u vidu imaju migracije koje su, istine radi, u regionu i veće nego u Srbiji.
Demografska politika i briga o porodici jesu značajne ali daju rezultate samo ako su deo strategije koja za efekat ima da mladi ostaju, ili se vraćaju, jer im šanse da napreduju više ne zatvaraju partijski uhljebi i nepotističke i klijentelističke šeme.
Ekonomija
Dugu i životno važnu priču o standardu, cenama i inflaciji u zemlji u kojoj unižavajuća prosečna penzija od 46.000 ne doseže ni do bedne i životno falsifikujuće minimalne potrošačke korpe i otvara pitanje kako uopšte preživljava većina koja je i ispod te prosečne penzije, ostaviću za neku drugu priliku.
Ponudiću kratko par kontraargumenata onima koji ističu kako razumeju tešku poziciju svojih roditelja i starijih građana ali da, u vremenima starenja društva, automatizacije i robotizacije, nema drugih mogućnosti osim produženja radnog veka, privatnih ulaganja u sigurnu starost i niskih limita odnosa penzija i plata. Naravno, ako ne želimo da urušimo penzioni sistem.
Čini se da bi najveći efekat uštede imalo ne produženje radnog veka do “sudnjega časa“ već ulaganje u prekvalifikakacije i održivu zaposlenost ranjive grupe zaposlenih koji imaju između 50 i 60 godina.
Realno smanjenje sigurnih „državnih“ i privatna ulaganja u kapitalizujuće penzione fondove pokazalo se u krizama rizičnim i lošim rešenjem, otvorenim tek za najbogatije.
Loša su i rešenja koji isti starosni limit postavljaju za, recimo, radnice u tekstilnoj industriji koje teško da mogu da “dobace” i postojeći limit i doktorke i profesorke Univerziteta koje, zbog duge profesionalne obuke, i inače kasnije stupaju u radni proces.
Pored rigorozne kontrole uplate doprinosa, sindikati predlažu i smanjenje radnog vremena koje bi generisalo i nova radna mesta – a time i nove penzione doprinose. Konačno, trajna rešenja su samo dugoročni optimalni rast i solidarnost koji uvezuju stope rasta sa humanim razvojem i redukovanjem nejednakosti.
Odluke se donose na neravnom terenu politike na kome bogati i moćni imaju startnu prednost. Na drugoj strani, činjenica da svaki četvrti žitelj pripada generacijama 65 pus, odnosno da u Srbiji oni čine tridesetak procenata u zemlji prisutnog efektivnog biračkog tela, otvara pitanje za udruženja i sindikate penzionera: Zašto njihova strategija nastupa prema političkim institucijama i akterima i lobiranje u javnosti nisu organizovaniji i jedinstveniji? Primera radi, zašto su u penzionom fondu predstavnici penzionera, kao i sindikata i poslodavaca i dalje marginalizovani u odnosu na reprezente države?
Promena stanja nužnim čini prelazak sa verbalnog na akciono saglasje i njihovo uvezivanje sa sindikatima, samozaposlenima i poljoprivrednicima u socijalni front čijim će zahtevima vlast mnogo teže odolevati.
