I Vericu Marinčić proganjaju, zar ne?

Dok u jedno od ovih miholjskih jutara ustajemo na posao, ili predveče sa istog izlazimo, jesmo li se bar nekada, omamljeni eksponencijalnim ekonomskim uspesima ostvarenim u eri  Zlatnog doba, zapitali nešto tako jednostavno kao to šta je u stvari taj naš posao nasušni koji nam donosi isti takav hleb? Šta smo danas spremni da za taj posao žrtvujemo i šta smo spremni da u tom poslu istrpimo? Šta je ukratko taj posao nama i šta smo mi njemu?

Verica Marinčić, novinarka, glavna i odgovorna urednica portala IN Medija iz Inđije, proteklih godina vođena idejom o poštenom novinarstvu koje podrazumeva istinitost, objektivnost i nadasve opšte dobro, pisala je i uređivala pomenuti sremski portal sa žarom i ubeđenjem koji su se graničili sa samožrtvovanjem. U zemlji gde se, na našu žalost, opšte dobro nikada ne poklapa sa dobrom stranke na vlasti i njenog najistaknutijeg člana, jer ta stranka svoje dobro pretpostavlja svim drugim dobrima a naročito opštem, Verica Marinčić je, naime, slêdeći postulate profesionalizma, istinitosti i objektivnosti, u svojoj karijeri doživljavala samo neprijatnosti, uvrede, podsmeh, napade i pretnje. Ali pisala je, tj. vršila svoj posao, i dalje.

Taj posao nju, međutim, ne samo da nije mazio nego je nije ni hranio; Verica Marinčić prisiljena je da zarad životnog opstanka radi u trafici. Posle odrađene smene u dva kvadratna metra svog poslovnog prostora, ona je glavni urednik, novinarka, žena i sve ostalo što život sa sobom nosi.

Kalvarija

Život joj je, međutim, doneo svašta. Verica Marinčić je tako recimo, od strane pitoresknog narodnog poslanika vladajuće stranke, prepoznatljivog po šarenim čezama kojima se vozao uoči jednih davnih izbora, a potom poznatog po prostačkim diskusijama u skupštinskoj sali, prozivana da nije novinarka nego prodavačica.

Potom se izvesni Nenad Marić, pripadnik rusofiličarskog moto kluba „Noćni vukovi“, motociklom zaletao na nju i skretao u poslednjem trenutku. Kad je tužilaštvo povodom toga ipak pokrenulo istragu, policija je rekla da ne može da obezbedi snimak incidenta iako je mesto pokriveno kamerama, jer „sistem nije redovno održavan“. Pa snimka nema.

Potom se misteriozni mercedes zaustavljao pored nje na ulici, trubio, a onda jednog jutra pojavio ispred njene kuće u času kad ona iz kuće izlazi, tek da je upozori da je on uvek tu.

Potom je Verica Marinčić sa akreditacijom svog medija poželela da uđe u zgradu Skupštine opštine Inđija da bi pratila konferenciju za medije zakazanu povodom protesta građana Čortanovaca zbog ukidanja železničke stanice u njihovom mestu iako pruga brzog voza prolazi kroz to mesto. Poželela je Verica ali je iz sale izbačena snagom mišića opštinskog (privatnog) obezbeđenja jer, pazite sad: nije bila na spisku za praćenje tog događaja (sic!). IN(đija)Medija nije na spisku za konferenciju za medije koja se održava u – Inđiji?!

Potom je IN Medija objavio priču o tome kako inđijski gradonačelnik Vladimir Gak uspešnim mladim karatistima iz Inđije na prijemu deli tegle s medom koji (po podacima sa etikete privatnog proizvođača) navodno sadrži afrodizijak i nosi slikovito ime „Fruškogorski skočko“. Uz priču je išla fotografija uzeta sa sajta Opštine Inđija na kojoj se, povodom tog susreta, vide mladi karatisti i gradonačelnik koji za njih pretpostavlja da imaju problem sa potencijom.

I tada, ovog oktobra, kreće novi metod obračuna sa Vericom Marinčić: SLAPP. Tužbe sa ovim imenom,  koje je akronim iz engleskog i označava tužbu kojom se tuženi subjekat zastrašuje da više ne radi svoj posao, su postale poslastica vladajuće stranke i njenih isturenih eksponenata. Za Vericin slučaj izabran je model u kojem je sedmoro roditelja tužilo (tužbom koja pokriva osmoro dece) Vericu Marinčić i navedeni portal za po 200.000 dinara duševne boli po detetu jer deca sad navodno trpe poniženja u školi. Ukratko, radi se o sumi koju portal ne može da plati jer – nema nikakve prihode. Taj portal, setimo se, postoji zarad opšteg dobra. Da ne bude zabune: objavljena slika uzeta je sa sajta Opštine Inđija, pa ju je u vesti o poklonjenom medu preuzeo IN Medija.

Pritom, delikatnost inđijskih vršilaca „vlasti“ je ovde pokazala izvesnu makijavelističku prefinjenost: glavni cilj ove šarade sa tužbama je u stvari bio saznati ko je od roditelja dostavio informaciju o dodeli meda (na sajtu Opštine nema pomena o medu, samo o prijemu), pa su roditelji prisiljavani da tuže a da se dostavljač informacije sazna po principu „onaj ko ne tuži taj je rekao“. Prilikom noćnih telefonskih pritiska na roditelje korišćeno je i upozorenje kako će predsednik „večeras“ da se obrati preko medija povodom slučaja „Fruškogorskog skočka“ (sic!)

Za sada je nepoznato kakva je osveta lokalnih sila moći, poduprta svemoćnom rukom predsednika koji voli da se obraća, bila (i još uvek je) predviđena za verolomnog roditelja koji je vest javio Verici Marinčić, zanemarivši pritom afrodizijačke benefite sopstvenog deteta, zanemravivši čak i lojalnost vlastima koje žele da ovladaju svim aspektima naših osiromašenih života. Ako je suditi po primeru iz Pećinaca, gde su voljom lokalnog SNS moćnika deca čiji su roditelji članovi opozicione stranke bila izbačena iz pećinačkog vrtića, ako se sada sazna ko je roditelj saradnik/zaštićeni svedok Verice Marinčić, može se pretpostaviti da će njegov sin karate početi da trenira sam, na lokalnoj ledini a kasnije, kad odraste, u kafanskim tučama u birtiji na uglu.

Med i mandarine

U zemlji, dakle, u kojoj je Maršal nekada deci delio mandarine sa Vange, a u kojoj sada provincijski gradonačelnici dele deci med sa fruškogorskim afrodizijakom, u toj karikaturalno izobličenoj verziji dečjeg blagostanja i vlastodržačke zabrinutosti za nju, naša heroina Verica Marinčić živi svoj težački život progonjene novinarke, koja se kao lisica pred čoporom kerova i ergelom jahača u crvenim žaketima povlači i zameće trag.

U tom tragu, u toj nevidljivoj liniji polegle trave kojom se kreće jedna hrabra, usamljena žena, je i naš kolektivni putić koji vodi do opstanka; mera ljudskosti koju ispoljavaju sigurni članovi društva prema progonjenima biće mera našeg kolektivnog iskupljenja. Raba božja, Verica Marinčić, još uvek peva pesmu slobode pred progoniteljima. Pisac ove kolumne zavidi joj na snazi i svim srcem želi njenu pobedu; na sudu, i na svakoj drugoj instanci gde se vaga naša sudbina. Jer ako izgubi Verica, odosmo svi u naprednjački kazan.

Piše: Bojan Bosiljčić