Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost
Digitalizacija i robotizacija, klimatske i migracijske promene koje nose nesigurnost i prekarizaciju poslova, ali i nazadovanje demokratije, traže široku pregovaračku platformu sindikata u kojoj povezujuću nit čine interesi sveta rada
Odnos sindikata prema polju politike i političkim akterima može se, pojednostavljeno, svesti na četiri ključna i međusobno tesno povezana pitanja. Polaznu dilemu čini samo razumevanje politike. “Nije svejedno” da li se ona svodi na stranačku izbornu borbu za vlast ili se prihvata šire određenje poliike kao javne delatnosti kojom se regulišu društveni konflikti i usmerava društeni razvoj – kreiranjem i realizovanjem javnih politika, od uređenja tržišta rada i bezbednosti i kvaliteta radne i životne sredine, obrazovanja i razvojne i socijalne politike do nacionalniih interesa i međunarodne politike.
Druga dilema je da li onda sindikati treba da se “mešaju“ u politiku i, ako treba, koja sredstva i mehanizmi im stoje na raspolaganju. Restriktivno određenje politike kao “tuče oko vlasti“ političku strategiju sindikata praktično svodi na eventualnu podršku određenoj stranci/koaliciji ili samostalni izborni nastup. Oba mehanizma direktnog uključivanja sindikata u stranačku, izbornu arenu ne uživaju širu podršku među radništvom i građanima. Većina unutar jedva nadpolovične većine građanki i građana koji sindikate uopšte i vide u polju politike ima model “glasovi za, oročenu i garancijama ojačanu, podršku našim zahtevima“. To podrazumeva da sindikati imaju kapacitet i moć da formulišu sopstvenu platformu i zahteve, da ih porede sa izbornom ponudom, izaberu najprihvatljiviju opciju i kontrolišu efekte postignutog, eventualnog dogovora.
Šire razumevanje politike u politička sredstva uključuje i institucionalne mehanizme poput kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga, političko lobiranje i javno zastupanje, kao i konfliktne metode – štrajkove i šire proteste, koji uključuju i međunarodnu sindikalnu podršku i solidarnost.
No, politika jeste stvar uverenja ali u još većoj meri i interesa. Politički akteri okrenuti su pre svega moćnima, ali i brojnim a dobro organizovanim strateškim grupama kakve su, bar potencijalno, radnici (i penzioneri) i njihovi sindikati. I po najkritičnijim uvidima sindikati u Srbiji imaju preko pola miliona članova od kojih stotinak hiljada čine njihovo bar povremeno aktivno jezgro. Pod uslovom da pet sindikalnih centrala i desetine granskih i regionalnih organizacija van njih praksu i logiku “ko u klin, ko u ploču” zamene ako ne jedinstvom ono bar igrama (bezrazložnog) nenapadanja i akcione koordinacije, bio bi to interes i pritisak kome niko ne bi mogao lako odoleti.
Treće pitanje se odnosi na sam sadržaj sindikalne pregovaračke platforme – na obim i širinu vrednosti i ciljeva za koje se zalažu i sposobnost da ih pretoče u aktuelnim okolnostima primerene, jasne zahteve koji mogu računati na razumevanje i podršku. Optimalna pozicija je, čini se, dovoljno široki okvir koji, u skladu sa sindikalnom krilaticom “Ništa o nama, što se nas tiče – bez nas“, uključuje, u uslovima planetarne krize i izazova, čitav korpus pitanja demokratije i socijalne pravde. Naravno da ova “megalomanska pozicija” podrazumeva podelu poslova – da sindikati zadrže autorstvo nad radnom i socijalnom agendom a da aktivno participiraju ili bar podrže šire demokratske i razvojne zahteve. Oslanjajući se, pre svega, na pouzdane partnere u civilnom sektoru, građanskim i studentskim pokretima i inicijativama i akademskoj zajednici.
Najzad, četvrti krug pitanja tiče se samih kapaciteta sindikata – sposobnosti da formulišu ciljeve, stvore organizacionu mrežu, prikupe resurse i realiziju proklamovane ciljeve i zahteve. Radi se, u uslovima krajnje redukovanih materijalnih uslova, pre svega o organizacionoj, demokratskoj strukturi koja omogućuje maksimalno korišćenje ljudskog resursa – znanja i veština članstva, sindikalnog pokreta i prijatelja sindikata iz redova civilnih pokreta i inicijativa, akademske zajednice i javnih poslenika. Pod ograničenim, “ugovornim” odnosima, i sindikatima makar programski sklone političke stranke i pokrete.
Pitanje kapaciteta i resursa je za društvene aktere i pitanja poverenja koje uživaju. Poverenje je izraz vere da se zalažete za pravu stvar i rešenja, ali i da umete i možete da ih ostvarite. Ili bar da to iskreno i uporno pokušavate. Što bi onda moglo rezultirati i odlukom da podržim i priključim se sindikatima.
Dugo već istraživanja u Srbiji pokazuju da značajno poverenje u sindikate ima petina građanki i građana, pri čemu puno poverenje ima njih tri odsto. Malo poverenje ima druga petina. Svih šezdesetak odsto nema poverenje u sindikate. Ograničeni moji uvidi govore da po približno petnaestak odsto čine oni koji su bez svesti o svakom širem, pa i sindikalnom interesu, ali i oni čiji su interesi i pozicija suprostavljeni sindikatima i svetu rada – za koje su oni remetilački faktor. Ostaje značajna trećina čije razloge za nepoverenje u sindikate vredi istražiti. Radi li se o uverenju da su sindikati slabi, nejedinstveni i zainteresovani tek za svoje preživljavanje? Da imaju zastarele metode delovanja i neharmizmatično i/ili neborbeno vođstvo? Da su u orbiti uticaja političara i poslodavaca? Da u zapošljavanju i karijernom usponu pripadnost sindikatu pre može da mi šteti nego koristi? Ili da sindikati ne mogu, sve i da hoće, bilo šta da promene? Reforme sindikata i njihov veći uticaj traže odgovore i na ove, neretko sebične, umišljene i neargumentovane, samoopravdavajuće razloge nepoverenja u sindikate. U kojima, ipak, ima i bar po neko zrno istine.
U zaključku, na osnovu uvida u analize i nalaze istraživanja, ali i oslona na sopstveno sindikalno iskustvo, založio bih se za šire razumevanje politike koje prostor za politički uticaj sindikata vidi u korišćenju i umešnom kombinovanju čitave lepeze strategija i metoda (in)direktnog političkog nastupa sindikata.
Izazovi digitalizacije i robotizacije, kriza i (klimatskih, migracijskih) promena koje nose nesigurnost radnih mesta i prekarizaciju poslova, ali i nazadovanje demokratije i koruptivni izazovi poput klijentelizma i partijskog zapošljavanja, traže formulisanje široke pregovaračke platforme sindikata u kojoj povezujuću, crvenu nit čine osvešćeni interesi sveta rada.
U Srbiji ovih dana to znači, recimo, podršku zahtevima za odgovornost i borbu protiv unižavanja i zaplašivanja sopstvenih građana koje nose štrajkovi prosvetara i studentske blokade. Globalno posmatrano, radi se o danas, na kraju “superizborne“ 2024. o krajnje izazovnom poslu. Rezultati izbora govore da se veliki delovi radništva i nižih srednjih slojeva osećaju nesigurno, frustrirano i prevareno od (socijaldemokratske) levice kao tradicionalnog saveznika sindikata. Ona se, u interesu opstanka na vlasti, prečesto držala tek kao mlađi, poslušni partner korporativnog kapitala. Radnici su se, pre svega u devastiranim industrijskim područjima, okrenuli krajnjoj desnici koja njihov bes preusmerava na migrante i marginalizovane grupe kao opasnost. I kad govore o promenama ostaju u granicama “šovinizma države blagostanja” u kome se koristi usmeravaju samo ka domicilnom stanovništvu. Na drugoj strani, suština sindikalizma je u najširoj solidarnosti. Očito da se iz činjenice da su radni slojevi za ekonomsku preraspodelu ne može zaključiti da su time a priori i za demokratske vrednosti.
Sve to traži permanentnu mobilizaciju, modernizaciju i reforme unutar sindikata. Naravno i njihovo umrežavanje u šire pokrete za društvene promene. Lično ne verujem u šire povezivanje ako odnosi između samih sindikata ostanu na nivou ignorisanja, povremenog saplitanja ili tek iznuđene saradnje. Međusindikalna konkurencija na tržištu sindikalne ponude je, kao i na svakom tržištu, poželjna ako je tržište uređeno fer pravilima igre i jasnim kriterijima ko jeste a ko, iz raznih razloga, tek “zaglumljuje” da je sindikat.
Autor je politički sociolog
