Ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Dušan Vasiljev, „Čovek peva posle rata“ (1920)
Salus populi suprema lex, pisao je Marko Tulije Ciceron (106-43 g.p.n.e.). Spas naroda je vrhovni zakon. Ova pravničko filozofska mudrost leži negde u osnovi Deklaracije o pravima čoveka i građanina, njene verzije utkane u Ustav Francuske iz 1793, četiri godine posle velike Revolucije. Ta se, naime, Deklaracija, i danas tako važna za konstituisanje duha slobode, pravde i jednakosti među ljudima, stalno menjala od svoje inicijalne objave u revolucionarnoj 1789. Četiri godine kasnije, Deklaracija, dakle, ima 35 članova i njen završni član, tako opominjuće poslednji, privilegovan tim tonom sudbinskog zaveta, glasi: „Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i najneophodnija dužnost“.
Dvesta trideset godina kasnije, na brdovitom Balkanu, gde četa đaka opet umire i biva tučena i gažena u jednom danu, pobuna je način na koji se diše, misli i živi. Studenti i budući studenti, današnji đaci, u jednom jedinom zamahu žudnje za pravdom, zbrisali su sve dosadašnje jalovosti i politikantske napore političkih subjekata koji su se tokom decenija nadgornjavale u trci za vlašću i političkom moći. Veličanstveno je gledati kako moć u jednom jedinom trenutku odlazi od moćnih i dopada ruku mladih koji moć ni ne žele, ali je zaslužuju. Pritisnuti prizemnim terorom državnog službenika sa činom predsednika, njegovim besomučnim nastupima na televiziji koji iscrpljuju mozak i uništavaju dušu onih koji taj otužni cirkus još gledaju, omladina Srbije je naprosto odlučila da sad – spasava narod od pošasti.
I sada, u poslednjoj godini prvog kvartala 21. veka, naša omladina jednoj umornoj i izraubovanoj generaciji drži čas. Surove su naše asocijacije, ali surov je bio i život i istorija koji su nas oblikovali: kao što je onda 1941. u Kragujevcu učitelj Miloje Pavlović uzviknuo okupatoru „Pucajte, ja i sad držim čas!“, tako i sad nama, 80 godina kasnije, izgleda to studentsko nepovlačenje pred batinaškim odredima očajničke stranke na vlasti: „Gazite nas, mi držimo čas!“
Sve te napukle lobanje, potreseni mozgovi i iščašene vilice mladih devojaka koje su stigli naprednjački osvetnici u svojim automobilima sa svojim bejzbol palicama, sav naš bol, surovi su krajolik svesti kroz koji tegobno napredujemo ka konačnoj slobodi i vladavini prava. Neka vam reč onog što je lomio sopstvene kosti i kidao tetive u saobraćajnim nesrećama bude dovoljna kad vam kaže: mnogo bi se lakše podnele te napukle lobanje i potreseni mozgovi i iščašene vilice na svom telu, od saznanja o tim povredama na mladim devojačkim telima. Koliko ćemo samo još patiti dok ne dođe vreme da se oporavimo od života?
Koliko će još nemoćnih staraca morati da izgori u periferijskim blatnim pejzažima gde su ostavljeni da budu negovani i paženi u „specijalizovanim“ ustanovama, za koje će se ispostaviti da su bile samo čekaonice za umiranje i servisi za isisavanje novca od rodbine koja nije kvalifikovana za negu nepokretnih? Koliko još „objašnjenja“ nadležnih ministara ogrezlih u licemerje i nesklonih samopropitivanju kako je požar „podmetnut“ a kako je dom imao sve potrebne licence pa da je, je li tako, onda sve u redu, idemo dalje, Srbija ne sme da stane? Koliko KOLIKO K O L I K O?
U toj pretužnoj elegiji našeg postojanja sada se, eto, pojavila uteha: kao što je ostareli Crnjanski govorio da mu je, u starosti, misao o Mikelanđelu jedna velika uteha, tako i ova gorepomenuta izraubovana generacija bejbi bumera kojoj pripada i autor kolumne a koja je imala silne šanse a malo je njih iskoristila, sada može da sa blagim osmehom (možda malo mutnim ako smo već kod Crnjanskog) posmatra kako omladina u silnom zamahu neporecive mladosti ispisuje taj vrhovni zakon po kome ćemo napokon urediti naš život.
Neće to, dakle, biti zakoni vladajuće većine doneti da bi se silni još više osilili i bogati još više obogatili, da bi naselili penthause i napunili bazene u svojim nelegalnim predimenzioniranim nastambama; omladina na ledenim ulicama gradova Srbije sada ispisuje vrhovni zakon koji se neće moći ignorisati: zakon rođen u iskonskoj potrebi za pravdom. Pa dugo smo i čekali, zar ne? Dugo i predugo smo kusali čorbu sa tog kiselog kazana unakažene demokratije koja nam se ceri u lice. Hoćemo sad šatobrijan! Hoćemo, kao lirski subjekt čuvene poeme Dušana Vasiljeva, hoćemo mleka, i bele jutarnje rose. Jer uvek je tako, čovek uvek peva posle rata, posle gladi i propasti, kad ga, posle sve te kalvarije, ogreje sunce.
Grejaćemo se, dakle, na suncu međuljudske topline koja će nas obasjati kad se budemo peli na vrhunce svenarodne slasti, dok se sa vladajućeg trona u sunovrat bude stropoštavala nasilnička, lažljiva i pokvarena banditska alijansa koja sada boravi tamo, i ispija skupo vino u konfekcijskim soliterima i slika se sa batinaškim odredima, pa posle orgija batinaša sa slika, u kojima stradaju devojačke, vilice podnosi namrgođene ostavke da još malo produži svoju agoniju. Još malo, još samo malo. A onda… eh, onda ćemo studente poslati natrag u učionice, jer neko mora da sutra vodi ovo društvo i da te veštine prethodno pošteno nauči, a mi ćemo se okrenuti novim vladaocima da im vidimo oči. Bićemo na oprezu, jer čovek u ovom životu kratko peva, a dugo i bolno živi i pati se. Ali sada, sada neka bude slavlje i pobeda razuma. Neka ode sav naš bol. I neka sada bude Vrhovni zakon.
Piše: Bojan Bosiljčić
