Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Radar
Štrajkovi i blokade, ma kako važni, ne dovode sami do ključnih promena ali jasno postavljaju granice preko kojih režim ne sme da ide. Oni stvaraju klimu da konačno poštenim izborima na vlast dođe ponuda bazirana na demokratiji i socijalnoj pravdi
Krajnje nezahvalno je analizirati događaje dok oni, poput građanske neposlušnosti i štrajkova u Srbiji, ulaze tek u svoju kritičnu fazu. No, analiza „predrevolucionarnih situacija“ pokazuje i na primeru Srbije da prvo treba delegitimisati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu.
Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, gubitak 15 ljudskih života i dominantna svest da uzrok leži u nestručnim i koruptivnim radnjama pod patronatom režima za koje on nije spreman da preuzme punu odgovornost, tragičan je okvir u kome se fokusira akumulirani bes i nezadovoljstvo. Onda je u studentima pronađen akter promena u koga se može verovati.
Ključan, treći korak je, na sopstvenoj proceni o isplativosti rizika i postignutom nivou solidarnosti, preduzeti aktivizam i stvorena solidarnost na delu. Pretnje otkazima i smanjivanjem plata, ili upozorenja da se može ostati bez kredita i izgubiti godina studija prestaju biti nepremostiva prepreka pred uspostavljenim jedinstvom studenata i đaka, nastavnika i roditelja.
Veoma važna stvar koju su studenti uradili za povratak u normalnost je što su “stavili na ignor“ predsednika Vučića – odbili da sa njim kao nenadležnim pregovaraju o svojim zahtevima. Mit o sveprisutnom vođikao poslednjoj sverešavajućoj instanci se ruši. Nepristajanje na batinjanje od strane “anonimnih prolaznika nezadovoljnih gužvama zbog blokada“ i dokazi da se radi o organizovanim provokacijama stranačkih pristalica i funkcionera vlasti, je treći, važan udar u klijentelističku mrežu i unutrašnji prsten režima. Time su protesti galvanizovani a blokada se proširila na sve univerzitete. Frustrirani, nezadovoljni i već višestruko razočarani građani logično su onda u studentima prepoznali one koji su “istrajni, nepotkupljivi, kojima kao našoj deci pripada budućnost“ jer bude naše uspavane savesti. A onda su krenuli da sa njima propituju adrese poput Tužilaštva, Ustavnog suda, Javnog medijskog servisa…
Studenti ovoga puta svoje saveznike traže unutar civilnog društva – sindikata, profesionalnih udruženja, poljoprivrednika, kampanja poput ProGlasa. Starinskim, socijalističkim vokabularom rečeno, oni bi da okupe “savez seljaka, radnika i poštene inteligencije”
Trajanjem i širenjem protesta postaje moguće i ono što je izgledalo nemogućim. I čega, poput generalnog štrajka, nikada nije bilo u Srbiji. Pod uslovom da se radi o ozbiljnom, objedinjenom i strateški osmišljenom nastupu. Nastupu kojim se volja radnika i građana testira kroz rast spremnosti da Srbija stane, kroz masovne štrajkove upozorenja i solidarnosti na petnaest minuta, sat ili dan a onda i duže.
No, upravo tu ulazimo u teren izazova i nepoznanica. Blokade i plenumi i odlučivanje na njima su odlična forma protesnog samoorganizovanja i prozivanja institucija, ali za koordiniranje širih protesta potrebno je imati, uz čvrsto jedinstvo unutar univerziteta, široki mostobran dvosmerne komunikacije sa društvenim akterima.
Vlast će kupovati vreme, upućivati upozorenja i (uvijene) pretnje ili spinovati i okupljati “svoj narod“ ali ne verujem da je spremna da ide na provociranje masovnih sukoba sa tragičnim žrtvama što bi bio pretekst za uvođenje vanrednog stanja
Primera radi, zadivljujućim elanom i primerom studenti su, bukvalno u par dana, prešli put od propitivanja šta su to štrajk i sindikati do poziva na generalni štrajk. Podigli su visoko lestvicu očekivanja od profesionalnih udruženja i sindikata, pre svega onih reprezentativnih. Upravo relativno brojni sindikati sa razuđenom strukturom i složenim procesom izjašnjavanja i odlučivanja moraju pronaći optimalni “krizni menadžment“ unutar koga se nužna funkcija pregovaranja balansira sa odlukom da se paralelno (održivo) uđe i u obustave rada.
Obustave sa opravdanim razlozima i zahtevima, međutim, nose visok rizik jer nemaju pokriće u aktuelnoj regulativi o štrajku, koja kao da je svojevremeno osmišljena da obesmisli svaki iole radikalniji radnički zahtev. Deo sindikalnog članstva i zaposlenih sklonih vlastima, ili uslovljenih od njih, pokazivaće rezerve prema učešću u štrajkovima sa “vansindikalnim” razlozima. Sindikati će na kraju morati i da iznude promene rigidnog radnog zakonodavstva.
Savez radništva, mladih i srednjih slojeva operativno je jako složen put suočen sa brojnim rizicima, pa i razočarenjima, ali neophodan za svaku demokratsku opciju i ishod. Unitedwestand! Dividedwebeg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!) – krilatica nastala da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada.
Štrajkovi i blokade, ma kako važni, ne dovode sami do ključnih promena ali jasno postavljaju granice preko kojih režim ne sme da ide. Oni stvaraju klimu u kojoj je moguće da konačno na poštenim izborima na vlast dođe uverljiva ponuda bazirana na vrednostima demokratije i socijalne pravde. Za to, imajući u vidu iskazani kapacitet za strateško, objedinjeno delovanje aktuelne opozicije, nema sigurnih garancija.
Autor je politički sociolog
