Evropska konfederacija sindikata prvi put je progovorila o rasizmu i ksenofobiji na skupu, održanom 10. septembra u Briselu, iako je ovo pitanje aktuelno u Evropi poslednjih dvadeset godina. Skup je bio izuzetno zanimljiv, ne samo zbog onog o čemu se raspravljalo, već i zbog onog o čemu se nije govorilo.
Jačanje desničarskih partija i rast rasizma idu ruku pod ruku, hrane jedno drugo i otvaraju niz pitanja sa kojima će sindikati morati da se suoče i izbore. Nimalo lak zadatak u okolnostima kada deo glasača desnice sa jedne strane čine upravo članovi sindikata, isto koliko i žrtve rasizma na radnom mestu, sa druge strane. Odnosi u društvu uvek se u izvesnoj meri reflektuju i na odnose u sindikatu i zato je pokretanje ove teme značajno, jer postoji realna mogućnost razdora među članstvom, čime bi se dodatno oslabio sindikalni pokret.
Dva istraživanja, jedno izvršeno u Velikoj Britaniji, a drugo u Nemačkoj, pokazala su naizgled različita lica rasizma, ali u osnovi – iste zajedničke uzroke i ispoljavanja.
Britansko istraživanje ukazuje na čvrstu povezanost porasta rasizma i aktuelnih ekonomskih i društvenih trendova koji se reflektuju na tržište rada i na celokupno društvo, kao što je iseljavanja sektora usluga („superforma izvoza usluga“), rast desnice, opadajući broj radnih mesta i sve veći broj imigranata. Posledica je pojava razdora među radnicima koji imigrante smatraju konkurencijom na tržištu rada i pojava mobinga i diskriminacije na radnom mestu koji je zasnovan na boji kože, odnosno rasizmu. Učestalost ove pojave nameće pitanje da li je rasizam na radnom mestu izuzetak, ili je postao pravilo, a jedan od zaključaka u okviru istraživanja, koji sa pravom izaziva zabrinutost, upućuje na to da su radničkoj klasi rasne razlike postale značajnije od klasnih razlika. Posebno je naglašeno da je, nakon Bregzita, zabeleženo povećanje kriminaliteta za 49% i jačanje desnice za koju glasa oko 13% sindikalaca.
Situacija u Nemačkoj je slična, a negativan javni diskurs o integraciji i muslimanima prisutan je već godinama. Istraživanjem je utvrđena čvrsta veza između ekonomske krize i rasta populizma i rasizma, bez obzira da li je zasnovan na religiji ili rasi. Pored toga, desničarske partije su islamofobične i do sada su organizovale više protesta protiv emigranata iz muslimanskog sveta. Zabeležen je i porast nasilja i kriminala zasnovanog na rasizmu uperenim protiv azilanata.
Reprezentativno istraživanje pokazalo je da su stereotipi i rasističke tendencije osnova desničarskih stavova. Isto istraživanje pokazalo je da je, u 2016. godini, 19% populacije bilo ksenofobično, a 18% islamofobično, sa tendencijom rasta u poslednje dve godine. Takođe, ovo istraživanje pokazalo je da skoro polovina populacije ima predrasude prema emigrantima, a približno isti rezultati zabeleženi su i među sindikalnim članstvom. Međutim, predrasude imaju i zaposleni koji su potencijalne žrtve rasizma na radnom mestu – samo 20% zaposlenih bi se obratilo sindikatu zbog rasne diskriminacije, što ukazuje na izvestan stepen nepoverenja prema sindikatima.
Prisustvo predrasuda postoji u svim društvenim strukturama, bez obzira na visinu prihoda. Sklonost ka desničarskim političkim partijama prisutna je i među sindikalnim članstvom – 15% sindikalaca , odnosno, 19% zaposlenih koji su obuhvaćeni istraživanjem glasalo je za AFP, desničarsku partiju u Nemačkoj. Smatra se da je uzrok zaokreta ka desnici dvojak: pojačan osećaj ugroženosti zbog ekonomske krize i zabrinutost vezana za penzioni sistem i socijalnu zaštitu. Istraživanje je pokazalo i da glasači desnice nisu prekarni radnici, kao i da su aktivni članovi sindikata manje skloni ovoj političkoj opciji.
Istraživači su, dalje, zaključili da osećaj manjka kontrole i sigurnosti povećava mogućnost glasanja za desnicu, ali i da je islamofobija pretežno kulturološke prirode.
Međutim, kulturološkim razlikama može se objasniti samo prisutan strah od stranaca, čemu je doprineo izražen medijski diskurs protiv migranata. Ostale kategorije straha koje su zabeležene među ispitanicima – strah od gubitka socijalnog statusa (moguće lišavanje, prekarizacija, socijalni konflikti) i strah od promene (društvene i industrijske promene, globalizacija, modernizacija, digitalizacija) u osnovi imaju ekonomski, a ne društveni (kulturološki) uzrok.
Slučajno, ili namerno, oba istraživanja nisu obuhvatila pitanja vezana za problem terorizma i strah za sopstveni život i bezbednost koji je, u velikoj meri, prisutan kod građana Evropske unije, pa i u zemljama gde su istraživanja sprovedena. Izostavljanje ovih pitanja ima uticaja na ukupnu sliku obima i karaktera prisutnog rasizma. Naime, prema evropskim istraživanjima u 2017. godini, 44 % građana EU smatralo je terorizam glavnom pretnjom, a samo 6% građana takav stav imalo je tri godine ranije. Niz terorističkih napada koji su se proteklih godina dogodili u Evropi nisu bili usmereni na objekte i ljude koji su povezani sa krupnim kapitalom i/ili politikom. Mete napada bila su mesta okupljanja običnih građana – aerodrom, metro, koncert, novogodišnji vašar ili prometno šetalište. Više stotina mrtvih u ovim napadima izazvalo je širenje straha koji bi, u ovakvim okolnostima, bilo neozbiljno kategorisati kao iracionalan. Nakon priliva više od milion emigranata u zemlje EU od 2015. godine, strah od terorizma svakako nije umanjen i predstavlja jedan od bitnih elemenata u nagloj ekspanziji desnice i rastu rasizma, a njegovo ignorisanje ne daje potpunu sliku obima i karaktera posmatranog problema.
Primeri rasizma na radnom mestu u praksi, sa posledicom gubitka posla za žrtve i bez adekvatnog sudskog epiloga, pokazuju da Evropa – ili nema efikasne mehanizme za borbu protiv rasne diskriminacije, ili se sindikati iz nekog razloga (sindikalci koji glasaju za desnicu?) ustručavaju od aktivnosti u tom smeru. Evropski sindikati prednost daju vansudskoj nagodbi sa poslodavcima i isplati otpremnine, a mogao se čuti i stav da rešenje za problem rasizma na radnom mestu leži u kolektivnim ugovorima na nivou preduzeća.
Rasizam, kao i svi drugi oblici diskriminacije na radnom mestu, predstavlja odraz stanja u društvu i teško je dokaziv, što zahteva složeniji pristup i delovanje na svim nivoima. Kako je teško poverovati da zakonodavstvo bilo koje evropske države, počevši od ustava, ne sadrži odredbe o zabrani diskriminacije po svim osnovama, od sindikata se sa pravom očekuje da koristi sva raspoloživa pravna sredstva u odbrani interesa žrtava diskriminacije na radnom mestu, uključujući i pomeranje granica postojeće sudske prakse.
Na kraju, potrebno je naglasiti saglasnost evropskih sindikata u stavu da rasizam na evropskom tlu predstavlja problem radničke klase i da rešavanje ovog problema zahteva dijalog svih društvenih aktera, ali i dijalog unutar sindikata. Evropi je potreban društveni poredak koji ne uključuje ni rasizam, ni bilo koji oblik diskriminacije, a sindikati moraju biti prisutni u odbrani prava na radu, ali i u odbrani ljudskih prava u društvu. Jer posledica selektivnog pristupa i parcijalnog rešavanja pojedinačnih slučajeva može biti sukob unutar radničke klase, a krupan kapital bi zabeležio još jednu pobedu. Protiv radnika i zdravog razuma.
Vesna Bajić
