Marija Martinić
BITI MLAD U SRBIJI
Nijedno tranzicijsko društvo koje se nalazi na putu razvoja i demokratske rekonstrukcije a koje tek treba da postigne punu socijalnu koheziju, svoje ciljeve ne može ostvariti bez inovativne, kreativne i snažne energije mladih. I dok vlast u Srbiji uporno ponavlja neutemeljene mantre o razvojnim uspesima i postignućima, starenje naše zemlje dramatično se ubrzava sa svakim novim egzodusom mladih.
Zašto nam odlaze mladi?
Prema podacima Ankete o radnoj snazi, 2017. iz Srbije je otišlo oko 12.000 mladih. Prema Izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava[1] tokom 2016. godine, Srbiju napustilo 58.000 ljudi, od čega čak 9.000 ljudi sa višim naučnim i stručnim zvanjima. Predsednik SANU, Vladimir Kostić, upozorio je na činjenicu da je udeo visokoobrazovanih u migrantskom toku čak jedanaest puta veći u odnosu na 70-e godine, te da se „odliv mozgova“ događa, jer Srbija i njena privreda nisu u stanju da ih apsorbuju.
Istraživanje koje je sprovela Fondacija Friedrich Ebert ove godine[2] ne daje mnogo nade da će se ovaj trend promeniti. Naime, nalazi pokazuju da želju za odlaskom iz zemlje ima i veliki procenat mladih koji su trenutno još uvek na školovanju (umerenu do snažnu želju iskazuje preko 70% mladih do 21 godine, te nadpolovičan broj mladih od 22 do 29 godina)[3], pri čemu su najželjenije destinacije Nemačka, SAD i Švajcarska. Većina njih kao glavne motive navodi: poboljšanje životnog standarda (28%), veće plate (13%) i bolje mogućnosti za zapošljavanje (12%), dok su razlozi preduzetničke, kulturološke ili privatne prirode na zanemarivih 2-5%[4].
Do sličnih podataka došlo je i regionalno FES-ovo istraživanje[5], u kojem je meren broj mladih koji iskazuju jasnu nameru da ostanu da žive u svojoj zemlji: Srbija je na poslednjem mestu sa svega 22%, a koliko je to loše govori i podatak da je taj broj u uporedivim zemljama znatno viši (Rumunija 65%, Hrvatska 63%, Bugarska 62%)[6].
Ovi nalazi govore u prilog tezi da su socio-ekonomski razlozi glavni motiv za odlazak mladih. Naime, većina istraživanja utvrdila je i da su planovi za emigraciju kod mladih u Srbiji skrojeni na srednjoročnom, a ne na dugoročnom nivou, što znači da logika “otići i zaraditi za dostojanstvenu egzistenciju, pa se onda vratiti” još uvek dominira našim prostorima. Zašto ostanak i izgradnja karijere u Srbiji mladima deluju kao nemoguća misija?
Osvajanje samostalnosti: Da li je “skandinavski model” mit ili stvarnost?
Sa galopirajućim ubrzanjem neoliberalne prekarizacije rada, lične razvojne perspektive mladih pogoršane su na globalnom nivou, s tim da su u tranzicijskim zemljama dostigle nivo dramatičnog ugrožavanja potencijala mladih za sticanje istinske samostalnosti. Broj mladih koji žive u istom domaćinstvu sa roditeljima raste u većini evropskih zemalja, pa je tako prešao natpolovičnu većinu čak i u Austriji i Belgiji, na primer[7], dok se u tranzicijskim zemljama on kreće između 61% u Češkoj i čak 83% u Hrvatskoj[8]. U Srbiji, u višegeneracijskoj zajednici živi 75% mladih do 29 godina[9]. Iako 75% mladih želi da zasnuje sopstvenu porodicu, svega 8% njih bi želelo da ima svoj “krov nad glavom”, a njih 49% smatra da je život sa roditeljima “najzgodnije rešenje”[10], što govori u prilog tome da tradicionalni kulturni obrazac u Srbiji delimično amortizuje potencijalno nezadovoljstvo kod mladih.[11].
Jasno je da je kreiranje uslova za stvaranje porodice i samostalni život neizostavno povezano sa mogućnostima stabilnog i dostojanstvenog zaposlenja. U prilog tome govori i primer Danske, zemlje u kojoj je stopa nezaposlenosti mladih 8,4%, a u kojoj mladi žive samostalno u čak 86% slučajeva[12]. U javnom diskursu naše zemlje, veoma se često iznose uverenja o tome da je tzv. “skandinavski model” neka vrsta mita, odnosno da je – iako visoko efektivan i funkcionalan – ipak neprimenjiv na tranzicijske zemlje. Kao razlog se najčešće spominju: 1) nedostatak privredne strategije, 2) neadekvatan obrazovni sistem, neusklađen sa potrebama tržišta rada i 3) siromaštvo zemlje i odsustvo mogućnosti za razvijenu socijalnu zaštitu.
Ako i ima nečega mitskog u ovom diskursu, onda to više veze ima sa našom sklonošću da izbegnemo odgovornost nego sa stvarnošću.. Primera radi, obrazovanje je u Danskoj potpuno besplatno, a u većini slučajeva i plaćeno /učenici i studenti dobijaju naknadu za vreme obrazovanja/. Pribegava se ranoj aktivaciji onih koji ne poseduju kvalifikacije i postoji udruženi napor da se oni vrate u okrilje obrazovnog sistema. Pored preko stotinu programa stručnog obrazovanja, dominantna formula kojom se Danska obračunava sa nezaposlenošću mladih predstavljaju obuke[13] koje su dostupne svima.
Ono što, međutim, omogućava ovoj zemlji zavidan uspeh u stvaranju perspektiva za dostojanstven rad i život mladima nije državno bogatstvo, već pametan i razvojno održiv sistem socijalnog staranja, zasnovan na socijalnom partnerstvu. Još od 1899. godine, celo tržište rada u Danskoj je zasnovano na sistemu kolektivnih ugovora, što podrazumeva snažnu ulogu socijalnih partnera i u zakonskom normiranju odnosa na tržištu rada[14]. Tzv. “zlatni trougao” danskog modela fleksigurnosti čine: tržište rada, aktivne mere zapošljavanja i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, a u okviru njega su čvrsto uvezani Centar za zapošljavanje, Tim za rehabilitaciju, edukacioni centri, sindikati i poslodavci.
Šta mi, u Srbiji, imamo umesto toga?
Obrazovni izazovi u kandžama haotičnog tržišta rada
Već pune dve decenije u Srbiji se govori o neusklađenosti sistema obrazovanja sa potrebama tržišta rada, a da niko za sve to vreme nije ponudio odgovor na pitanje: kako predvideti potrebe tržišta rada u zemlji koja nikad nije donela sopstvenu strategiju privrednog razvoja ? U sveopštem trendu glorifikacije veština (tzv. soft skills) koje čini da znanje postaje sekundarna vrednost, nema odgovora na pitanje: Kako ti isti mladi ljudi kada, iz ovdašnjeg obrazovnog sistema, demotivisani primedbama o nedostatku veština i iskustva, odu izvan granica naše zemlje, postaju sasvim dobri radnici nekim drugim poslodavcima?
Pri tome polje visokog obrazovanja još je uvek u strogoj međuzavisnosti sa nivoom obrazovanja i društveno-ekonomskih položajem roditelja, što reprodukuje i produbljuje društvenu nejednakost i u suprotnosti je sa principom jednakih šansi i jednakosti u pristupu obrazovanju.
Uprkos tome, mladi u Srbiji iskazuju umereno zadovoljstvo obrazovnim sistemom, uz jednu ogradu: čak 80% ispitanika se slaže da ocenom o raširenoj korupciji u obrazovanju[15]. Sa druge strane, mladima u našoj zemlji ne nedostaje ambicije. U poređenju sa zemljama nastalim na prostoru bivše SFRJ, Albanijom i Bugarskom, u Srbiji postoji najviši procenat mladih koji imaju nameru da studiraju na master ili višim nivoima studija[16], a čak 9% njih želi da pohađa doktorske studije[17].
Statistike tržišta rada im ne nude previše optimizma. Dovoljan je i letimičan pogled na izveštaje Nacionalne službe zapošljavanja, kako bi se zaključilo da je i među visokoobrazovanom populacijom stabilno visok procenat nezaposlenih, i to dugoročno.
I to nas, konačno, vraća ključnom pitanju: Mogu li aktivne mere tržišta rada biti ključna politika kojom se utiče na zapošljavanje? Ne mogu. Zašto? Pa zato što novog zapošljavanja jednostavno nema bez otvaranja novih radnih mesta, a ona se ne otvaraju niti umanjivanjima radnih prava zaposlenih niti obukama i programima dodatnog obrazovanja a ni subvencijama poslodavcima koji novootvorena radna mesta zatvaraju odmah po isteku subvencija. Politika subvencija za zapošljavanje nije mehanizam stimulacije privrede, već kratkotrajna kupovina socijalnog mira, finansirana iz državnog budžeta.
Kreatori dualnog obrazovanja u Srbiji nisu shvatili da implementacija obrazovnog mehanizma koji daje odlične rezultate u Nemačkoj i Austriji nije garancija bilo kakvih rezultata u Srbiji. Nemačka je, na primer, visoko razvijena industrijska zemlja. Većini njenih srednjoškolaca u dualnom sistemu garantovano je stabilno radno mesto kod poslodavca koji uspešno posluje najmanje nekoliko decenija. U Srbiji će biti nemoguće, u većini slučajeva, srednjoškolcu garantovati da će poslodavac uopšte biti na tržištu Srbije za pet ili deset godina. Iz ovog razloga, recimo, prema rečima V. Corbanese iz Međunarodne organizacije rada, u Italiji preduzećima nije dopušteno da se uključe u kreiranje politika obrazovanja, jer oni “ne znaju čime će se sutra baviti”[18]. Tako se nedostatak krovne privredne strategije još jednom ispostavlja kao faktor koji unapred derogira svaki pokušaj efikasne intervencije na tržištu rada.
Drugi stub uspeha nemačkog i austrijskog dualnog sistema jeste snažan socijalni dijalog. U Srbiji, pak, socijalni partneri nisu konsultovani čak ni prilikom donošenja Zakona o dualnom obrazovanju, a ozbiljne primedbe imali su i poslodavci i sindikati.
Činjenica je da je broj nezaposlenih mladih u Srbiji drastično opao u poslednjih pet godina, ali se i ukupan udeo mladih u populaciji smanjio za 9,6%. Pri tome, broj mladih koji su iz nezaposlenosti prešli u neaktivnost (umesto u zaposlenost), odnosno onih koji su prestali da traže posao i obrazuju se porastao je sa 26,4% u 2014. godini na 32,2% u 2018[19]. Mladi u Srbiji iskazuju visok stepen nepoverenja – kako prema institucijama za zapošljavanje, tako i prema kompletnom sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. Oni veruju da posao mogu da pronađu isključivo putem ličnih kontakata, a da preko Nacionalne službe za zapošljavanje ili ne mogu naći posao uopšte ili bar ne mogu naći adekvatan posao, već isključivo posao namenjen niskokvalifikovanim radnicima.
To nas dovodi do još jednog krupnog propusta u kreiranju nacionalne politike zapošljavanja mladih: Osim kvantiteta kojim se bave svi indikatori tržišta rada, u Srbiji je problematičan i kvalitet zapošljavanja, čime se izgleda ne bavi niko. Mladi ljudi su, po pravilu, obrazovaniji, a ostvaruju znatno niže zarade.
Pored visine zarada, problematična je i sigurnost posla, kao važan element kvaliteta zaposlenja. Među ispitanicima iz najnovijeg FES-og istraživanja, u odnosu na 2015. godinu, u 2018. je procenat stalno zaposlenih ispitanika opao sa 19% na 16%, dok se procenat privremeno zaposlenih gotovo udvostručio: sa 15% na 29%[20]. Ako posmatramo samo mlade koji imaju posao, udeo stalno zaposlenih je pao sa 37% na 29% dok se udeo privremeno zaposlenih popeo sa 29% na 52%[21]! Više od 60% ispitanika radi 48 sati nedeljno[22]! Mladi u Srbiji su, ukratko, prekarna radna snaga.
Za rešavanje problema zapošljavanja mladih nije dovoljno uvezati javne politike zapošljavanja sa obrazovnim politikama, jer efekata nema bez adekvatne socijalne politike. Čak 74,4% nezaposlenih mladih žena i 25,6% muškaraca nalazi se u statusu neaktivnosti zbog porodičnih obaveza za koje ne uspevaju da dobiju podršku ni iz jednog mehanizma socijalnog staranja[23]. Njima nijedna aktivna mera tržišta rada, bez prateće sveobuhvatne socijalne politike, neće pomoći da se zaposle i ostvare kakvu-takvu zaradu.
Sa druge strane medalje, nalaze se mladi koji su prinuđeni da studiraju i rade (čak 38% studenata na osnovnim, master ili doktorskim studijama ima redovan posao[24]). Osim što istraživanje Fondacije Friedrich Ebert detektuje trend deprofesionalizacije (54% mladih ne radi posao u struci za koju su školovani), trend podzaposlenosti još je drastičniji. Naime, gotovo polovina mladih radi na radnim mestima koji zahtevaju niži stepen kvalifikacija od onih koji su mladi stekli obrazovanjem[25], ali mi i dalje govorimo o neadekvatnom obrazovnom sistemu, a ne i o kvalitetu radnih mesta koje se nude na tržištu rada.
Društvene vrednosti u slobodnom padu: Ima li izlaza van graničnih prelaza?
Loše perspektive na domaćem tržištu rada, nemogućnost da se (i kad se pronađe posao) dostigne nivo kvaliteta zaposlenja koji bi zaodovoljio potrebu za radom kao samoostvarenjem, nemogućnost dostizanja iole dostojanstvene zarade, svest o stepenu raširenosti korupcije i partijskog zapošljavanja, radna i socijalna nesigurnost za logičnu posledicu imaju formiranje specifičnog kulturnog obrasca u kome dominiraju suzbijanje solidarnosti i masovno širenje apatije među mladima u Srbiji.
Ovogodišnji nalazi pokazuju ne samo da je politička participacija mladih redukovana tek na učešće na izborima, već je i lična zainteresovanost za politiku u svim njenim aspektima na neobično niskom nivou: 58% ispitanika nije zainteresovano za politiku uopšte, njih 52,5% za politiku na nacionalnom a 53,4 za politiku na regionalnom nivou, dok je neizainteresovanost za politiku u EU, SAD i Rusiji na nivou od 60% do 70%[26].
Iza ovako niskog kapaciteta za političku participaciju krije se ogromno nepoverenje prema institucijama koje definitivno ne mogu da računaju na legitimitet u situaciji u kojoj je poverenje u banke (34%) znatno veće nego poverenje u političke stranke (15,1%), Vladu (25,1%), Nacionalni parlament (24,3%), a apsolutno iskazano nepoverenje prema MMF-u (55,4%) i Predsedniku Srbije (55,8%) gotovo izjednačeno[27].
Sve ovo skupa dovodi nas do situacije da se svega 12% mladih iskazuje zadovoljstvo stepenom demokratije u našoj zemlji[28]. Iako demokratiju smatraju poželjnim oblikom vladavine, zbog anomalija koje sistem proizvodi u našoj zemlji, čak trećina mladih zagovara autokratski poredak[29]. Na skali njihovih ličnih vrednosti, zaposlenost, ekonomska dobrobit građana i ljudska prava[30] nalaze se na prva dva mesta, dok individualne slobode, ravnopravnost, bezbednost, vladavina prava i demokratija, čini se, nisu među prioritetima.
Sve upućuje na zaključak da su, pod teretom nepodnošljivosti ekonomske i socijalne situacije, demokratske vrednosti u generacijima koje su rođene nakon demokratske transformacije društva u padu.
Iako broj onih koji Srbiju napuštaju zbog demokratskih deficita sa kojima su u njoj suočeni nije zanemariv, čini se da je mogućnost da se pronađe kvalitetno radno mesto, u skladu sa sopstvenim znanjem, obrazovanjem i veštinama i sa zaradom i socijalnom zaštitom dostojnom čoveka ipak glavna motivacija da se radi i živi van granica naše zemlje.
Da bi se volumen ovog demografskog odliva makar, za početak, umanjio, neophodno je stvariti bazične uslove za ostanak. To neće biti moguće učiniti aktivnom politikom zapošljavanja, koliko god ona inovativna bila, već samo kreiranjem uvezane privredne strategije koja će umeti da identifikuje pravce održivog razvoja i prepozna značaj istinskog dijaloga i socijalnog partnerstva, da osigura prosečne zarade barem na nivou na kojem su danas u Hrvatskoj i koja će biti usko povezana sa smislenim sistemom socijalne zaštite u kojem sigurnost neće biti samo “nedosanjani san”, ali i obrazovnom politikom koja će istovremeno razvijati veštine ali i znanju vratiti dostojanstvo.
Sistemski problemi zahtevaju sistemska rešenja i svi partikularni resorski pristupi su osuđeni na neuspeh. Ukoliko ovo ne uvidimo uskoro, mladi iz Srbije koji nisu uspeli da se stalno zaposle u zemljama EU odlaziće na sezonski rad na hrvatsku i crnogorsku obalu, a u Srbiji će maline “na crno” brati penzioneri, da prežive.
[1] „Ljudska prava u Srbiji 2016“, Beogradski centar za ljudska prava, 2017.
[2] Empirijsku studiju o mladima u Srbiji koje je finansirala Fondacija Friedrich Ebert, a realizovali Centar za slobodne izbore i demokratiju i DEMOSTAT, obuhvatilo je reprezentativni uzorak od 1170 mladih, uzrasta od 14 do 29 godina. U aprilu je objavljena publikacija: Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019.
[3] Sa skorom od 78% mladih koji planiraju da napuste zemlju, Srbija se nalazi na ubedljivom prvom mestu u poređenju sa zemljama regiona. Čak je i na Kosovu taj procenat znatno manji i iznosi 58%: Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019., pp. 35 i 36.
[4] Ibid, pp.37
[5] Miran Lavrič, Smiljka Tomanović, Mirna Jusić: “Youth Study SouthEast Europe 2018/2019”, FES, Beograd, 2019.
[6] Ibid, pp. 75
[7] Ibid, pp. 89
[8] Ibid, pp. 89
[9] Ibid, pp. 89
[10] Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019., pp. 30-32
[11] Ibid, pp. 30
[12] Podaci su dobijeni tokom studijske posete delegacije socijalnih partnera iz Srbije Danskoj, u oktobru 2017. godine, u okviru realizacije Projekta “Stvaranje mogućnosti za dostojanstven rad mladih u Srbiji” koji je finansiralo Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Danske, a implementirali: evrospka mreža SOLIDAR, danska nevladina organizacija FIC, Inicijativa za demokratski razvoj Srbije, UGS NEZAVISNOST, Savez samostalnih sindikata Srbije i Unija poslodavaca Srbije, u periodu od 2017 do 2019. godine..
[13] Ibid
[14] U Kraljevini Danskoj ne postoji Zakon o radu niti utvrđena minimalna zarada, na primer. Ibid.
[15] Ovaj postotak ispitanika veruje da postoje slučajevi “kupovine” ocena i ispita u obrazovnim ustanovama i na fakultetima, a u poređenju sa zemljama regiona, gori postotak imaa samo Albanija. Ibid, pp. 46
[16] Miran Lavrič, Smiljka Tomanović, Mirna Jusić: “Youth Study SouthEast Europe 2018/2019”, FES, Beograd, 2019, pp. 18
[17] Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019., pp. 44
[18] V. Corbanese, seminar “Odgovor ma izazove zapošljavanja mladih koji nisu zaposleni niti su u obrazovanju i obuci u Srbiji”, 16/17. April 2019., Beograd
[19] Prema podacima iz Ankete o radnoj snazi, čak 254.000 mladih između 15 i 29 godina u Srbiji pripada NEET kategoriji. Od toga, njih 131.000 se vode kao nezaposleni, a njih 123.000 kao neaktivni. Bojana Stanić, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije, seminar “Odgovor ma izazove zapošljavanja mladih koji nisu zaposleni niti su u obrazovanju i obuci u Srbiji”, 16/17. April 2019., Beograd
[20] Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019., pp. 49
[21] Ibid, pp. 50
[22] Ibid, pp. 50
[23] Prezentacija V. Corbanese, Međunarodna organizcija rada, Ibid.
[24] Dragan Popadić, Zoran Pavlović, Srećko Mihajlović, “Mladi u Srbiji 2018/10”, FES, Beograd, 2019., pp. 49
[25] Ibid, pp. 50
[26] Ibid, pp.58
[27] Ibid, pp. 63
[28] Ibid, pp. 65
[29] Ibid, pp. 67
[30] Ibid, pp. 69
