Ministri zemalja koje predsedavaju Savetom Evropske unije, Rumunije, Finske i Hrvatske, zajedno sa Evropskom komisijom (odnosno, Evropskim komesarom za zapošljavanje, socijalnu politiku, veštine i mobilnost radnika), organizovali su sastanak sa svojim kolegama ministrima rada iz zemalja Zapadnog Balkana u Luxembourgu. Dan nakon održavanja ovog sastanka, održana je velika Konferencija sa tzv. stejkholderima, odnosno širim civilnim društvom (sindikatima, udruženjima poslodavaca i nevladinim organizacijama) iz zemalja Zapadnog Balkana. Konferenciji su, iz naše zemlje, prisustvovali i u njenom radu učestvovali predstavnici Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, Saveza samostalnih sindikata Srbije, Unije poslodavaca Srbije, Centra za socijalnu politiku i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije.
Ispred Evropske unije, radom skupa predsedavali su predstavnici Generalnog direktorata za zapošljavanje, socijalnu politiku i inkluziju, Generalnog direktorata za međususedske odnose i pregovore o proširenju Evropske unije i Evropskog ekonomsko-socijalnog saveta.
Nakon osvrta na osnovne elemenate godišnjeg Izveštaja o napretku, predstavnici nevladinih udruženja iz Srbije, Severne Makedonije i Kosova imali su priliku da daju svoje sugestije, iskažu očekivanja i procene trenutno stanje u razvoju socijalne politike na Zapadnom Balkanu. Tom prilikom, oni su posebno istakli problem rastućih socijalnih nejednakosti u svojim zemljama.
Predstavnici sindikata i poslodavaca iz Srbije, Albanije, Kosova i Severne Makedonije, kao i predstavnice Evropske konfederacije sindikata i BusinessEurope, pod moderacijom direktora Tima za tehničku podršku dostojanstvenom radu kanecarije Međunarodne organizacije rada u Budimpešti, otvorili su debatu na temu uloge socijalnih partnera u povećanju stepena zaposlenosti i promociji politike razvoja veština. Očekivano, procene perspektiva Zapadnog Balkana u oblasti investicija u zapošljavanje i socijalni sektor, značajno se razlikuju među predstavnicima sindikata i poslodavaca, pri čemu možda najsporniju tačku predstavljaju sledeća dva problemska kruga: 1) balans između kaznene politike i politike subvencija u odnosu prema poslodavcima, a u sklopu borbe za smanjenje neformalne ekonomije i 2) balans između znanja i veština u definisanju potreba tržišta rada i, posledično, reformama obrazovnog sistema. Dok su poslodavci zagovornici politike subvencija i neoliberalnog stava o potrebi ograničavanja broja mladih koji ulaze u visoko obrazovanje (po receptu: manje znanja – više veština), predstavnici sindikata su zagovarali pooštravanje kaznene politike za rad u sivoj zoni i prestanak zloupotrebe mantre o veštinama u cilju obaranja cene radne snage.
Bez obzira na udaljene pozicije koje su, o ovim otvorenim pitanjima, imali različiti predstavnici, svi učesnici Konferencije su postigli konsenzus o značaju socijalnog dijalogakao jedinog puta za približavanje stavova i postizanje konsenzusa, pri čemu je zaključeno da socijalni partneri treba da imaju odlučujuću ulogu u dizajnu i implementaciji inkluzivne ekonomske i socijalne politike i politike zapošljavanja. Kada je o Srbiji reč, napredak u ovom smislu, u narednom periodu, biće moguće pratiti kako kroz stepen prihvaćenosti primedbi socijalnih partnera na Nacrt Akcionog plana za Poglavlje 19, tako i kroz mehanizme dva dokumenta, ključna za pregovarački proces: Program ekonomskih reformi i Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike.
