Prof. dr Zoran Ristić
PRIVATIZACIJA U SRBIJI – POUKE ZA (NE)PRIVATIZACIJU JAVNIH PREDUZEĆA
Politička elita, nakon oktobarskih promena 2000. godine u Srbiji, širila je uverenje da je „Srbija na dobrom putu“, da „Evropska unija nema alternativu“ i da, umesto sopstvenog, srpskim specifičnostima primerenog programa i algoritma tranzcije, treba odlučno sprovoditi Vašingtonski konsenzus (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija). Tako je komparativna prednost startne pozicije Srbije za prelazak na tržišnu privredu, u iskustvu drugih koji su u taj proces ušli znatno ranije, olako prokockana. Ne samo da su ponavljane greške drugih, nego su pravljene i nove, što, razume se, nije odlika ni pametnih ni opreznih. Umesto najmanjih problema pri prelasku iz sistema koji se urušio u novi, kako su nosioci političke vlasti tvrdili, „prosperitetniji“, isti oni „za pravilo ludost izabraše“ (Njegoš), tj. počeše da se u procesu privatizacije vladaju po „Marfijevom zakonu“: ako može najgore, ima i da se desi najgore! Apel niza dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju (Kenet Erou, Vasilij Lentijev, Lorenc Kljan, Robert Solou) da je potrebno napustiti vašingtonski model ubrzane tranzicije, da prelazak na istinsku tržišnu privredu zahteva vreme i da pokušaj da se taj proces bitno skrati vodi u katastrofu, te da politika ne mešanja države kao dela šok terapije nije bila opravdana i da je nužno da država preuzme na sebe osnovnu ulogu u ekonomiji, kao što je slučaj u savremenim privredama Švedske ili Nemačke nosioci političke vlasti i kreatori zakonskog okvira za realizaciju procesa privatizacije u Srbiji nisu prihvatili.
Iz godine u godinu stvaran je sve veći jaz između očekivanih ciljeva, odnosno proklamovanih principa „ekonomski efikasnih i socijalno odgovornih reformi“ i stvarno postignutih rezultata. Nepoverenje, nezadovoljstvo, razočarenja, izrazito loš imidž vlasti i beskrajno loše viđenje novih vlasnika preduzeća postali su norma, opšte uverenje, standard. Šteta nastala zbog loših privatizacija verovatno nikada neće biti izračunata, a malo je verovatno da će iko odgovarati jer je u ogromnom broju slučajeva „pljačka urađena po zakonu“, pa je sve više je onih koji koji kada ocenjuju efekte priatizacije u Republici Srbiji govore i o „zakonski osmišljenom zločinačkom poduhvatu“.
Uočljivo je i da se tempo privatizacije bitno usporio u poslednjih nekoliko godina. Ovo usporavanje je, pre svega, posledica dva faktora: prvo, preostala društvena preduzeća su relativno problematična, a privatizacija javnog sektora koja je politički posebno osetljiva, pre svega, zbog stalnih izbornih ciklusa, odlaže se, i drugo, došlo je do pada interesovanja investitora za neprivatizovana preduzeća. Osim usporavanja privatizacije, u poslednjih nekoliko godina prisutan je i proces podržavljenja neuspešno privatizovanih preduzeća, ali i sve više kritika na račun javnih preduzeća. Uglavnom su te kritike obojene globalističkom ideologijom i usmerene na potrebu ulaska privatnog kapitala u njih (privatizacija, javno privatno partnerstvo i sl.). Zbog značaja javnih preduzeća, sigurno je da ovoj analizi treba prići stručno, naučno i sveobuhvatno. Iskrivljivanje slike o javnim preduzećima i stvaranje propagande o njihovoj neodrživosti, ne vodi nas samo u pogrešne zaključke, već može da napravi i neprocenljive štete društvu.
Reformu javnih preduzeća treba posmatrati kao kontinuiranu, sistemsku aktivnost, usmerenu ka jasnom opredeljenju kakav javni sektor je potreban Srbiji. U tom smislu, definisanju konkretnih pravaca i mera reforme javnih preduzeća treba da prethodi detaljna analiza aktuelnog stanja, kako bi se dobila jasna i pouzdana predstava o stanju u kome se celokupan društvenoekonomski sistem nalazi. Ova analiza treba da obuhvati, između ostalih, sledeće aspekte:
o Ekonomski aspekt (kakvo je zatečeno ekonomsko stanje tržišnih subjekata i koji su mogući izvori njegovog poboljšanja).
o Institucionalni aspekt (koje propise je potrebno prilagoditi i promeniti da bi se reforma uspešno sprovela).
o Socijalno-psihološki aspekt (kakvo je raspoloženje stanovništva po pitanju spremnosti za reformu celokupnog društveno-ekonomskog sistema, pa u okviru toga i javnih preduzeća).
Polazeći od navedenog, neke od preporuka za eventualni ulazak privatnog kapitala u javna preduzeća mogu biti sledeće:
o U odnosu na dosadašnju privatizaciju u preduzećima u društvenom sektoru zahtevati prethodno definisanje ciljeva i prioriteta u privatizacijskim programima.
o Zahtevati pažljivu selekciju i klasifikaciju ovih preduzeća i u odnosu na to izbor metoda privatizacije, čemu mora prethoditi javna rasprava i verifikacija predloženog programa od strane socijalnih partnera. Prava radnika u tim privatizacijama moraju biti jasno određena, kao i uticaj na sve građane, o ovo ne sme zavisiti od volje i odluka potencijalnog kupca/strateškog partnera.
o Zahtevati da privatizacijski projekti od samoga početka budu podvrgnuti kontroli i praćenju, umesto do sada praktikovanog naknadnog utvrđivanja nepravilnosti, koje je pokazalo se nemoguće ispravljati.
o Zahtevati usmerenost privatizacije ka porastu proizvodnosti i profitabilnosti poslovanja, osiguranju konkurentske sposobnosti i podizanju ukupne organizacijske uspešnosti, stvaranju boljih uslova rada, pružanju boljih ili kvalitetnijih usluga, te primerenoj zaštiti zaposlenih.
o Zahtevati jačanje mehanizama sprovođenja potpisanih ugovora i nadzora, jačanje inspekcijskih službi i oštrije kažnjavanje nesavesnih vlasnika.
o Insistirati na tome da se zakonitosti tržišta ne prelamaju samo na radnicima – država mora da uspostavi sistem socijalne sigurnosti za one koji koji su bez zaposlenja. Mere aktivne politike zapošljavanja moraju biti u funkciji ne samo potsticanja novog zapošljavanja već i zadržavanja postojećeg broja zaposlenih.
o Zahtevati da otpremnine ne budu cilj i isključivi način rešavanja viška radnika, već treba tražiti rešenja kojima će se osigurati nastavak rada ili dugoročnija socijalna sigurnost radnika – novi proizvodni programi, dokvalifikacije, prekvalifikacije i sl.
„Nijedan negativni društveni proces nije otišao tako daleko da ne može biti zaustavljen, a njegov smer preokrenut, jer su svi oni zasnovani na odlukama ljudi“ (Noam Čomski). Kako ljudi koji danas odlučuju o sudbini javnih preduzeća izgleda da nemaju predstavu o mogućnostima drugačije vrste ekonomije i uporno nastavljaju putem zacrtanim od strane međunarodnih neoliberalnih institucija, posledice takvih odluka u ovom slučaju mogu imati daleko negativniji, veći i dugoročniji uticaj u odnosu na negativne efekte loših privatizacija društvenih preduzeća.
