Počelo je od potrage za idejom kako dostojno obeležiti međunarodni dan bezbednosti i zdravlja na radu. Tako je na netu pronađena informacija o predstavi „Pad“ u režiji Kokana Mladenovića koju je preporučivalo i ime reditelja, ali i pitanja koja je predstava pokretala:
Ko je ubio mog tatu?
Koliko košta ljudski život?
Zašto niko nije kažnjen?
Zašto niko nije uhapšen?
Zašto niko nije kriv?
Koliko traje radni dan?
Šta je minimum dostojanstva?
Da li su ljudi roba?
Da li su ljudi igračke?
Da li su ljudi brojevi?
Da li su ljudi ljudi?
Da li je sve na prodaju?
Zašto im verujete?
Zašto?
dokle?
Ime reditelja i imena glumaca su davali sigurnost da je predstava kvalitetna a pitanja koja je pokretala su upravo ona koja sindikalci postavljaju sami sebi, zgroženi pred gubitkom svakog života na radu svaki put kada se to desi, i u raznim prilikama na konferencijama, okruglim stolovima, seminarima, radionicama, pregovorima kada se govori o bezbednosti i zdravlju na radu, kada se ova ista pitanja otvaraju u pokušaju da se nađu adekvatna rešenja i da se što hitnije upute, pre svega državi, kao najodgovornijoj.
Za obeležavanje Međunarodnog dana bezbednosti i zdravlja na radu 28.April koji je dan sećanja na sve koji su nastradali na svojim radnim mestima, ove godine izabrana je, među drugim opcijama, upravo ova predstava na koju je pozvano sindikalno članstvo, ali i drugi koji su bili zainteresovani da predstavu pogledaju. Bilo je nešto oko 200 ljudi tog 24.aprila u 12.30h u Sali „Teatra 78“ u Beogradu i tih sat i nešto malo više vremena predstave, vladala je u publici samo tišina i muk. Verovatno je svako bio u svom vlastitom doživljaju preneraženosti jer se na sceni odvijala kompletna dramatika, celi kontekst pada radnika sa građevine, uvod (gubitak posla u struci, tehološki višak, otkaz, prihvatanje bilo kog manualnog posla gde se ne traži ni znanje ni škola, puko preživljavanje), razrada (rad na crno, bez radnog vremena-dok se posao ne završi, poštovanje rokova „pa makar svi radnici pocrkali“, bez lekarskog pregleda, bez obuke za bezbedan i zdrav rad, bez ličnih zaštitnih sredstva i opreme, umor, iscrpljenost), pad sa neobezbeđene skele (udar tela o zemlju, smrt), posledice za porodicu, sve je bilo tu. Toliko jako, koncentrat jada, čemera i gorčine u duši koji publiku ostavlja bez teksta.
Ovo je bila jedna od onih predstava koja gledaoca naprosto „pomeri sa mesta“ i „uvuče“ u sebe, tolika je njena žestina verodostojnosti, koja nije samo realna slika stvarnosti prikazana kroz pogibiju građevinskog radnika, već ona koja zadire u dubinu, secira, ulazi u srž države i društva koje dopušta opstajanje ove pojave, jer evo pogibije na radnom mestu se nastavljaju i u ovoj godini koja je proglašena, gle ironije, za godinu bezbednosti i zdravlja na radu u građevinarstvu gde su pogibije i sada najčešće.
Posle predstave je usledila panel diskusija na kojoj su učesnici, iz redova autora i glumaca, te predstavnika sindikata koji se bave oblašću bezbednosti i zdravlja na radu, iznosili svoje stavove i mišljenja, impresije i razloge kako je nastala ova društveno angažovana predstava koja govori više od svih zakona, strategija, pravilnika i novinskih vesti o pogibiji radnika koji ne traju više od tri dana i koji se obično završavaju sa utiskom da su poginuli sami krivi za svoju nesretnu sudbinu.
Veliko interesovanje publike iz redova sindikata „Nezavisnost“ i SSSS da se predstava prikaže i u drugim gradovima, kao i mogučnosti projekta bezbednosti i zdravlja na radu koje realizuju obe reprezentativne sindikalne centrale uz podršku Konfederacije američkih sindikata AFL-CIO, je omogućila da se tokom juna meseca predstava održi i u jednom delu gradova gde se ovaj projekat realizuje, Subotica, Šabac i Novi Sad, dok su građani preostala tri grada, Majdanpeka, Niša i Pančeva, za sada, iz raznoraznih razloga (otkazivanje sala, smena upravnika jednog centra za kulturu…) ostali uskraćeni.
U gradovima gde je predstava održana ponavljao se isti scenarij sa tribinom posle predstave i mogućnošću da sem učesnika tribine i drugi gledaoci podele svoje impresije i opšti je utisak težine doživljenog, neke vrste zanemelosti pred surovom realnošću neoliberalnog kapitalizma koji živimo, gde je čovek privezak mašine, zamenjivi šraf, više roba nego bilo šta drugo, gde ljudski život ne košta ništa ili skoro ništa, gde je čovek samo bezličan broj koji je i zbog toga lako izmenjiv, gde rad nije izvor zadovoljstva koji je ljude i načinio ljudima, već onaj koji nije stvaralački, već manuelan i repetativan, teška muka, sredstvo za životarenje i preživljavanje, „hleb sa 9 kora“.
Navodeći deo iz intervjua Zorana Pašalića, zaštitnika građana za N1 dana 21.09.2018.* u kome se govori o sve učestalijim pogibijama radnika, zaštitnik građana kaže da ta pojava ukazuje „da je neko kriv“, i da se mora znati ko je to. A iz redosleda aktivnosti kod planiranja izvođenja bilo kog posla i kroz uključenost svih instanci i nivoa može se preliminarno utvrditi lanac odgovornosti, kao preventiva, odnosno lanac neodgovornosti koji se može rekonstruisati nakon bilo kog teškog povređivanja, čime se dolazi do odgovorne osobe/osoba sa imenom i prezimenom, propusta i krivice, ali to se malo koristi, za šta mogu da se postave neka prethodna pitanja, među kojima su pre svega, da li imamo sistem, da li on funkcioniše, da li ima korupcije i nepotizma.
„Ono što se pojavljuje, ne samo u ovim slučajevima, nego uvek kada neka kontrola izostane, onda se govori da nema dovoljno lica koja tu kontrolu treba da vrše. To u nekim slučajevima može biti neka opravdana okolnost, ali postoje zanimanja gde ne može da se toleriše da se kontrola ne vrši“, rekao je Pašalić.*
Idući na korak, dva ispred države i stalno istražujući nove modele i nove mogućnosti unapređenja bezbednosti i zdravlja na radu, obe reprezentativne sindikalne centrale su još 2017.godine Ministarstvu rada RS uputile Inicijativu za izmenu i dopunu člana 44. važećeg Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (oslanjajući se na Direktivu 89/391 EEC), a u cilju uvođenja u zakonsku regulativu sindikalnog koordinatora na nacionalnom nivou, čime bi vlastitim resursima, kao društveno odgovorni delovi sistema bezbednosti i zdravlja na radu, upravo ojačali područje kontrole, ali odgovora još nema.
Dok su pitanja iz predstave „Koliko traje radni dan?“ i „Šta je minimum dostojanstva?“ nekako pitanja kojima se sindikat u kontinuitetu bavi, ostaju pitanja iz predstave koja ovde nismo komentarisali, kao „Da li je sve na prodaju“ o padu i devalvaciji vrednosti svega, a upućena su i društvu i državi, kao i ono večno „Dokle?“
Zaposlenima koji su i radnici upućujemo pitanje „Zašto im verujete?“ a svima nama postavljamo pitanje na koje nikada ne smemo da zaboravimo: „Da li su ljudi, ljudi?“
Mnogostruko značenje pozorišne predstave „Pad“ nameće i neizbežno pitanje: Da li smo svi mi pali u „raj“ ili u „ralje“ neoliberalnog kapitalizma, želeći ustvari bolji život za sebe i svoje porodice? Ili što reče nedavno jedan ministar da je upravo ovo sistem koji smo izabrali.
Vera Kondić
*http://rs.n1info.com/Vesti/a421915/Zoran-Pasalic-u-Danu-uzivo.html
