Piše: Bojan Bosiljčić
Nedavno se u medijima mogla čuti pomalo rutinski sročena vest koja je išla tragom istraživanja koje je na terenu Zapadnog Balkana izveo blaženi Međunarodni monetarni fond, od milja eMeMeF, i koje je pokazalo rezultat koliko očekivan i jasan toliko, u svojoj ogoljenosti, porazan: u budućnosti mi ćemo biti suočeni sa nestankom – radne snage. (Na stranu sad potencijalna igra reči da nama snage i daha ponestaje već sada, da više ne možemo da gledamo kako nam otimaju fabrike i tajkunizuju državu, kako smo stari, i umorni, a što bi rekao pesnik Tin u Svakidašnjoj jadikovki tako je teško biti star a biti mlad…), ali ipak: ni kod nas ni u našem okruženju više neće biti nikoga da radi. Sledstveno se onda postavlja pitanje: pa da li će onda biti ikoga da živi? Odgovor je sumoran.
Jedan od racionalnih odgovora na podrazumevano pitanje zašto je tomu tako, izrečen od stručnjaka, je bio očekivan i govorio o tome da ljudi ne žele da rade u ovakvim uslovima opšte nesigurnosti, tu gde je slaba ekonomija i gde se ne vodi računa o dostojanstvu radnika. Prekarijat, što bi se reklo. Ali sve ovo sada već izlazi iz okvira socijalnih tema, je li tako, pa čak iz okvira humanističkih tema. Ovde je reč o golom opstanku rase. Misli se na ljudsku rasu. Radi se, dakle, o čistoj antropologiji.
Jer naime, ako nedostatak ljudskog dostojanstva u kontekstu radnih odnosa ljude u masovnom broju okreće od rada kao takvog… šta nam onda ostaje od sveta kakvog smo znali milenijumima? Šta ostaje od čoveka, bića koje se humanizovalo kroz rad koji ga je, još otkad su se prvi lovci/skupljači naselili i izumeli poljoprivredu, pretvorio u delatno biće i preobrazio planetu?
Nezajažljiva glad za profitom, ispoljena u Srbiji i pripadajućem regionu na posebno primitivan način, pretvara našu egzistenciju u opstanak džunglaškog tipa. S jedne strane tu su industrije moćnih koje moćno uništavaju ozonski omotač jer privrednog rasta mora biti ili nas neće biti, s druge strane tu je sirova glad novonstalih balkanoidnih tajkunskih produkata koji svoje radnike smatraju za potrošni materijal, drže ih po deset sati da stoje za kasom u ledenom supermarketu na promaji, obučene u olinjale gunjeve, tu je vladarski bes na nepoćudne novinare na koje se može izdirati i ponižavati ih i kome vladarevi čauši mogu da narede da kleknu jer oni to, je li, tako rado čine, tu je glad građevinskih investitora koji svoje radnike penju na visoke novogradnje bez konopca, bez opreme, bez ograde, a kad poneki padne dole ne izjave ni saučešće porodici jer je njihov otac/muž/sin ionako pristao da tako radi, da radi na crno, kao nepostojeća stavka na trudbeničkom spisku smrti, jer je morao da preživi, jer više nije mogao da gleda porodicu kako vene dok on sa fakultetskom diplomom traži posao pa je na kraju prihvatio nehumani angažman s nadom da će preživeti.
Svet se, dakle, ne menja na naše oči (kako smo poslednjih godina uobičajili da govorimo i da se, u kafanskim bdenjima, nemo se zgledajući, konstatujemo); svet nestaje na naše oči. I to ne samo svet kakav smo znali; nestaje bilo kakav svet, jer nema tog sveta koji može opstati ako u njemu nema ko da radi. Rukama, glavom, da kopa ugalj, piše, crta, prodaje, vozi, plovi, uzgaja zemlju i bere voćke sa drveta. Neće biti privrednog rasta, neće biti ničega ako ne bude ljudi koji će taj rast poduprti svojim leđima, znojem, i nadasve željom i ako hoćete životnom radošću koja bi morala da bude pratilac svakog ljudskog radnog napora. Roboti neće moći da rade sve. Na kraju krajeva, ovo je svet ljudi, i oni koji bi zarad profita žrtvovali sve, na kraju će se, u obezglavljenom svetu, naći oči u oči sa prazninom ravnom zaleđenoj tundri u kojoj neće biti više nikoga da kupi to što su njihovi visoko automatizovani roboti „proizveli“. Roboti nisu potrošači. „Proizvodnja“ u prethodnoj rečenici stavljena je pod navodnike zato što je u samoj srži te reči čovek, koji je dodirom svojih ruku, svojim umom, oplemenio materijal i dao mu svrhu višu od one koju je materijal imao dok je bio sirovina.
I tako kada u jednu od zemalja regiona, Crnu Goru, stignu ti radnici iz Indonezije, Filipina i Pakistana, nove uzdanice crnogorskih turističkih magova koji isplaćuju plate od 300 evra jer za njihove džepove treba da ostane sve pa u poslovično radišnoj Crnoj Gori sad više nema ko da radi, i kada i ti radnici, zgađeni balkanskim poimanjem progresa i humanosti za koju godinu odu sa te uklete obale… veliko je pitanje ko će onda raznostii limunade i ležaljke za 40 evra dnevno po obećanim plažama na kojima se nekad kupala radnička klasa koja ipak nije otišla u raj nego je tim putem stigla pravo u tranzicijski pakao.
Stoga sad čak više nije pitanje hoće li Aurora opet pucati; pitanje je hoće li biti ikoga da taj pucanj čuje, ili će se na kapije Zimskog dvorca penjati mali kineski roboti, koji će u zauzeto tlo pobosti zastavu globalizacije koja će umesto srpa i čekića imati otisnut bar kod, simbol jedne neuspele civilizacije koja nije mogla da shvati šta je njen razlog postojanja u svemiru.
