Dugo već izborne sondaže pokazuju da opoziciji ne ide. Rejting pojedinačnih opozicionih formacija i njihovih lidera jedva da povremeno dostigne dvocifreni broj, dok većina njih nije ni blizu izbornog cenzusa. Istovremeno, podrška vladajućoj koaliciji je konstantno nadpolovična.
Dva nalaza iz nedavnog istraživanja Đorđa Vukadinovića, kome se ne može imputirati prorežimska pristrasnost, zavređuju poseban interes.
Vukadinović utvrđuje da iako tek petina građana po sopstvenoj proceni živi bolje nego pre pet godina još uvek je više onih koji misle da je Srbija na pravom putu od onih koji se ne slažu sa tom ocenom ( 43 % : 38%). Pitanje je zašto ocenu o boljitku podržava i najveći deo onih koji žive nepromenjeno loše? Radi li se samo o režimskoj propagandi na koju se ne može dati vidljiv odgovor ili tome da opozicija ne nudi jasnu alternativu. Šta nakon Vučića?
Druga dilema vezana je za nalaz da će bojkot koji se , ako se želi ravnopravna utakmica, već teško da izbeći, u najboljem slučaju podržati polovina opoziciono nastrojenih birača. Nije li to bar posredan dokaz da se sa pričom o bojkotu, što je inače dobra polazna pregovaračka pozicija, kao konačnom izboru krenulo preuranjeno a mlako i za ukus bar polovine sopstvenih pristalica ?
Iza priče o izbornim uslovima i bojkotu koja iscrpljuje energiju opozicije i skromnu medijsku pažnju koju ona dobija, stoji, međutim, odgovor na prethodno pitanje kako se opozicija našla u ovoj poziciji i objašnjenje činjenice da sa protokom vremena animozitet prema njenim liderima kao da samo raste.
Medijski mrak i satanizacija u velikoj meri objašnjavaju ovakvo stanje. Stanje se zaista ne može promeniti za par meseci.
Ostaje, međutim, ključno pitanje : i da se sve to upornom borbom promeni na ovim ili narednim izborima, da li bi opozicija i tada pobedila ovakva kakva je danas ?
Može li ona nešto preuzeti od Vučića, odnosno od njegove energije i spremnosti da se politički menja i uči studirajući pažljivo i širi izborni okvir i politički mentalitet i reakcije birača ?
Naravno, ne mislim na njegovo oslanjanje na njihovu autoritarnost i tek protodemokratski mentalitet .
Ne mislim ni na razmere klijentelizma, partijskog zapošljavanja i time kupovine izborne podrške.
Mislim na populistički manir brige za obične građane u koji spada i periodično pokretanje priče o čišćenju mangupa u sopstvenim redovima. Priča se, kao višestruko već zloupotrebljen predizborni mamac za lakoverne, ali i one birače koji glas daju onima koji ponude više, nastoji učiniti uverljivom uvećanim isplatama mesecima pre izbora ali i kvantifikovanom najavom da se u narednoj vladi neće naći polovina aktuelnih ministara. Istovremeno, nema jasnog stava opozicionih lidera koji su decenijama na političkoj sceni da sebe ne vide više u vlasti, bar ne onoj izvršnoj.
Vučićev istovremeni pritisak na partijske kolege i koalicione partnere nema samo funkciju da im pokaže koje gazda, spusti im cenu i disciplinuje. Mislim da se radi o već otvorenoj dilemi šta sutra kad Zapad izgubi interes da ga taktički podržava i da toleriše bedastoće i jasne demokratske deficite režima ?
Pritom uz svu moć boli što veliki gradovi, bar njihova urbana jezgra i mladi i regularno obrazovani nisu njegovi fanovi. Oni ne padaju na model servilne poniznosti i orkestriranih pohvala vođi koji neguju svi njegovi saradnici. Kao ni na medijsku sveprisutnost i preraspričanost vođe sa padanjem u manir infaltilnog, navijačkog izazivanja da mu se izađe na crtu. Vučićevi nastupi deluju marketinški preforsirano i preračunato.
Istovremeno, SNS je prenatrpan brod sa previše koruptivnih interesnih kalkulacija i različite ideološke robe i posadom bez dovoljno znanja i inicijative. Njemu je potrebna čvrsta predsednička, Putinovska partija formalno bliska demohrišćanskom profilu uz izlete ka desnim populistima i prijateljima poput Orbana i Kačinjskog, kad god.
Šta se može naučiti od nedavne još ubedljivije pobede Pravde i slobode (PiS) Kačinjskog u Poljskoj?
Iz rezultata ovih izbora dalo bi se izvući narednih pet pouka ili bar poruka.
Prvo, poljski birači su nagradili PiS zbog visokog ekonomskog rasta, niske nezaposlenosti, rasta plata, penzija i, što je za našu opominjuću priču i o vlasti i o opoziciji posebno važno, smanjenja nejednakosti u prihodima. Ostala pitanja , uključiv i postupak EU protiv poljskih vlasti zbog kršenja zakona, za birače su zaista i ostala u drugom planu.
Drugo, tokom predizborne kampanje, stranka je pokušala da izbegne oštru retoriku i negovala.imidž efikasne partije koja brine o dobrobiti običnih ljudi, tihe većine prosečnih Poljaka. Prosečni Poljak, baš kao ni prosečni građanin Srbije, šta god to značilo, nije baš zainteresovan za ideološke borbe, već za konkretne ekonomske i socijalne efekte politike.
Iritira u tom pogledu u Srbiji odsustvo opozicione razvijene i dobro upakovane ekonomske i socijalne ponude, odnosno jedinstva političkih i socijalnih zahteva.
Na drugoj strani, sumnjiv, povišen ton predstavnika vlasti kad god se pokuša da progovori o njihovim “nikad boljim rezultatima “ govori o svoj prebildovanosti ekonomskih postignuća skromnih čak i unutar granica našeg, inače nerazvijenog regiona.
Za naredne događaje u Srbiji, dilemu šta će biti sa Vučićem i SNS važno je i šta će se dešavati sa Кačinskim suočenim sa evropskim kritikama.
Кačinski želi uspostaviti stranku kao neku vrstu prirodne, organske stranke vlasti za katoličku Poljsku. Da bi se to postiglo, slika stranke mora izaći iz desnog populističkog ugla.
Кao i u slučaju Orbana i Vučića, stranke sa ambicijama da imaju većinu moraju se, dakle, prilagoditi tektonskim pomacima u svom okruženju – ili izgubiti moć. Poljsko društvo , za razliku od srpskog, je zbog procesa svakodnevne liberalizacije i sekularizacije, koji je ubrzan dobrim ekonomskim razvojem. veoma proevropsko. Na drugoj strani, Srbija sa amputiranim Kosovom, niskim standardom i neefikasnom ekonomijom je u zoni u kojoj su još uvek mogući različiti scenariji. Кojoj strani će se okrenuti oslabljeni Vučić ?
Naredne dve poruke su neka vrsta testa za budućnost opozicije.
Prva se odnosi na sve eks-demokrate, kao i jasnije pozicionirane levičare. Levica u Poljskoj je postigla pristojan rezultat sa oko 13 procenata glasova, posebno ako se u obzir uzme da je bila vanparlamentarna i podeljena na tri grupe. Oni su jednostavno bili prisiljeni da se spoje. Oni takođe imaju određenu tradiciju obostranog ne voljenja. Stoga formiranje dugoročno stabilne političke stranke ili pokreta zahteva političku inteligenciju i takt. Zvuči poznato, zar ne?
Za levičarski pokret u Poljskoj, isto kao u Srbiji, nije lako voditi efikasnu izbornu kampanju: tradicionalni “kućni travnjak levice “ – socijalnu i distributivnu sferu, u najvećoj meri zauzima PiS, u našem slučaju čitaj stranke vlasti od kojih bar tri imaju oficijelni levi predznak u svom nazivu.
Kriza liberalne građanske platforme ostavlja mnogo prostora i tema: problemi zdravstvenog i obrazovnog sistema, visok nivo zagađenosti vazduha u poljskim (srpskim) gradovima, tvrdnja o političkoj svemoći PiS-a, ili SNS, pitanje sekularnog karaktera države, vladavine prava i Ustava, – da pomenemo samo nekoliko.
Na drugoj strani političkog polja, desno ekstremna Кonfederacja, prvi put je uspela da uđe u Sejm sa oko sedam odsto glasova..
Кonfederacja je konglomeracija desničarskih nacionalističkih, fundamentalističkih katoličkih i ultraliberalnih političara: protiv modernizacije društva, protiv Evropske unije, protiv Nemačke. Ova grupa je posebno popularna među mladim razočaranim biračima.
Srednjoročno, prisustvo Кonfederacje u Sejmu će pomoći PiS-u: prisustvo desnih ekstremističkih ludorija u parlamentu automatski psihološki postavlja PiS u centar političkog polja – baš kao što je Jobik u Mađarkoj poboljšao percepciju Fidesa i Viktora Orbana. Čemu služe Šešelj i radikali u Srbiji?
To onemogućuje svestranačku koaliciju parlamentarne opozicije protiv autoritarno-populističkih vlasti. Zato je prisustvo Boška Obradovića i Dveri u Savezu za promene, po mome sudu, oročeno ali potrebno.
Činjenica da je Srbija pala na nivo delimično slobodne zemlje čija je ključna politička odlika autoritarni populizam razlog je da ovaj tekst završim podsećanjem na Sokrata i razliku između demokratije i demagogije. Demokratija je samo obavešteni izbor između alternativa o kojima se trezveno razmišlja na osnovu poređenja stavova i argumenata. Sve ostalo je demagoško zavođenje i podilaženje koje je, u najboljem slučaju, opasan falsifikat demokratije.
Zoran Stojiljković
