Krajem osamdesetih godina bilo je više nego teško objasniti ljudima koliko je važno osnovati nezavisne sindikate, a još teže naći i dovoljno sposobne i hrabre da bi se taj cilj i ostvario. Režim Slobodana Miloševića je još pre 1989. godine ovladao svim bitnim segmentima društva – od politike, vojske i policije, do privrede i sindikata. On sam nametnuo se kao neprikosnoveni vođa kome se sve moralo podrediti. Pošto sam u to vreme bio novinar u Radio Beogradu dobro pamtim da politički i policijski komesari nisu birali način na koji će RTS (tadašnji RTB – državni radio i televizija) pretvoriti u moćan medijski servis nove nacional-socijalističke politike.
Čistkama se u početku otvoreno suprotstavilo svega dvadesetak najhrabrijih. Realan strah od gubitka posla u prvo vreme sputao je mnoge novinare i urednike za koje znam da su mislili isto što i mi koji smo odlučili da pokušamo sa otporom formiranjem novog sindikata koji bi trebalo da čuva novinarsku profesiju od političkih zloupotreba. Rukovodstvo Nezavisnog sindikata RTS izabrali smo na prvim slobodnim izborima i tajnim glasanjem u zgradama u Takovskoj i Hilandarskoj. Na iznenađenje mnogih, pa i dobrog dela političke javnosti u Srbiji, dobili smo podršku više od dve hiljade zaposlenih, što su svi razumeli kao najavu prevlasti nezavisnih sindikata nad državnim (tadašnji Savez sindikata Srbije). Pritisci kojima smo već narednih dana bili izloženi bili su jasna potvrda pretpostavki da Miloševićeva vlast neće birati sredstva da spreči taj sindikat i sve moguće slične oblike sindikalnog otpora u ostalim medijskim kućama, ili firmama u raznim drugim delatnostima.
Bilo nam je od početka jasno da ideja nezavisnih sindikata nema šanse da Opstane na duži rok ako širom Srbije ne budu formirani brojni slični sindikati u kratkom roku. Toj ideji i nameri svom snagom se suprotstavio Miloševiću odani Savez sindikata Srbije posebno njegov tadašnji predsednik Tomislav Milenković. Bilo je, međutim, u tom sindikatu i ljudi koji su nastojali da ga reformišu i odvoje od režima, ali su ubrzo smenjeni. Čistka je sprovedena i na samom vrhu Saveza sindikata Srbije.
Partijsku, sindikalnu i medijsku čistku, kao i mnoge druge, sam Slobodan Milošević je zvao diferencijacijom. Cilj je bio – na sva bitna mesta u svim segmentima društva postaviti ljude odane politici SK posle tzv. 8. sednice, a kasnije Socijalističkoj partiji Srbije. Neki tu diferencijaciju po obimu i metodima koji su primenjivani čak porede s kadrovskim čistkama u doba fašizma u Italiji i Nemačkoj, ili komunističkim posle Drugog svetskog rata. Koliko je ta ocena tačna pitanje je oko kojeg se može sporiti, ali su rezultati ove diferencijacije definitivno bili pogubni za Srbiju u narednih više od deset godina. U atmosferi totalne podrške vođi nacije u Srbiji i rastućih nacionalizama i u drugim delovima tadašnje Jugoslavije rađale su se, ipak, krajem tih osamdesetih godina ideje o političkom i sindikalnom pluralizmu.
Uz već pomenuti Nezavisni sindikat u RTS, uz puno problema formirano je već tokom 1990. još nekoliko sličnih sindikata u medijima, ali i u fabrikama i u drugim firmama u više gradova u Srbiji. Međusobni kontakti su bivali česti, jer su po pravilu svi imali problema s pretnjama gubitka posla i perfidnim pritiscima preko jakih saradničkih struktura Državne bezbednosti, odnosno tajne policije. Pokazalo se, naime, da su saradnici DB uspevali ponegde da se ubace i u rukovodeće organe tih nezavisnih sindikata i potom nastojali da iznutra doprinesu njihovom uništenju. U najvećem broju slučajeva nisu, međutim, uspeli jer su oni koji su osnivali nezavisne sindikate vodili računa da u nova rukovodstva ulaze samo oni koje su od ranije lično dobro poznavali i čiji je stav o režimu i njegovom državnom sindikatu već bio poznat i dokazan.
Duge razgovore i dogovore u vezi s udruživanjem nezavisnih sindikata vodilo je tokom 1990. i 1991. svega desetak upornih entuzijasta, ubeđenih u neophodnost granskog povezivanja sindikata, ali sposobnih da i druge ubede u to da je budući UGS „Nezavisnost“ alternativa državnom sindikatu. S nekim novostvorenim sindikatima dogovor je brzo postignut, jer su se viđenja u najvećoj meri poklapala.
Najveći broj je, međutim, trebalo ubeđivati ne samo u to da će novi veliki sindikat, i pored prepreka koje su mu postavljane, uskoro biti formiran, nego i da „Nezavisnost“ neće biti politička stranka, sto se u državnim medijima često spominjan kako bi se potencijalno članstvo odvratilo od ideje takvog novog sindikalnog okupljanja. Na naslove „Vi ste opozicija“ odgovarali smo: „Ovakvoj vlasti i državnom sindikatu svakako“. “Bilo je neophodno mnogima u to vreme objašnjavali da ne samo da smo u svemu daleko od Miloševićevog režima, njegovih stranaka (SK, SPS i kasnije JUL), i njima bliskog Saveza sindikata Srbije, već i da ćemo i tek nastale stranke opozicije držati na pristojnom odstojanju od „Nezavisnosti“ ukoliko ne dele temeljne stavove o slobodnim sindikatima i njihovoj ulozi u društvu.
Nekako paralelno s razgovorima koje smo vodili širom Srbije o stvaranju „Nezavisnosti“, uspostavljani su i kontakti s Međunarodnom konfederacijom rada. U više navrata sastajali smo se tokom 90. i 91. s njihovim čelnim ljudima u Beogradu. Izneli smo ideje o novoj sindikalnoj centrali u Srbiji, podvukli sličnosti onoga što mi nastojimo da stvorimo i evropskih i svetskih sindikata i usledila je očekivana podrška. To je, međutim, već vreme početka rata na prostoru bivše Jugoslavije i međunarodne izolacije režima u Srbiji, pa su i svi naši kontakti sa svetom postajali predmet ozbiljnog policijskog praćenja. Sastanci s međunarodnim sindikalnim liderima održavani su po pravilu u beogradskom Domu omladine, gde je zahvaljujući nekim ljudima iz tadašnje uprave bilo i neformalno sedište sindikata u osnivanju „Nezavisnost“.
Jedan od naših tadašnjih gostiju Adam Mihnjik, poznati disident iz komunističkih vremena i jedan od tvoraca poljske „Solidarnosti“, rekao nam je prilikom razgovora i druženja da smo se prihvatili đavolski teškog posla. Prema njegovim rečima priroda Miloševićevog režima i ratna događanja koja su tek počinjala u Jugoslaviji predstavljali su najteže moguće okolnosti za stvaranje novih sindikata u Srbiji. I on, kao i drugi koji su dolazili pre svega iz Brisela i Vašingtona, uz najbolje želje isticali su da bi samo osnivanje „Nezavisnosti“ i kakvo-takvo preživljavanje u narednih nekoliko godina već bilo izuzetan uspeh. Mi iz inicijativnog odbora bili smo, međutim, nepopravljivi optimisti.
Pripreme za sednicu na kojoj ćemo usvajanjem statuta i formalno vlastima uputiti zahtev za registraciju „Nezavisnosti“ okončane su u leto 91. u Domu omladine potom jednoglasno usvajani dokumenti upućivani su na overu Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja Vlade Srbije. Posle nekog vremena, tačnije 26. avgusta 1991. iz pomenutog ministarstva na našu adresu u Makedonskoj 22 u Beogradu stiglo je rešenje da su UJEDINJENI GRANSKI SINDIKATI „NEZAVISNOST“ priznati od države i da su upisani u Registar sindikalnih organizacija pri Ministarstvu ped rednim brojem 7182. Prema tom rešenju meni je pripala čast da javno zastupam „Nezavisnost“. Bio je to za sve nas veliki događaj, jer smo u Srbiji kakva je bila u to vreme konačno, posle skoro dve godine upornog rada, postali legalni! Vremena za posebno slavlje, međutim, nije bilo, jer je plan bio što pre održati Skupštinu „Nezavisnosti“. Trebalo je dobro pripremiti skup na kojem će biti usvojeni program i statut, kao i šest rezolucija.
Na prvoj Skupštini Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ koja je održana 23. novembra 1991. s početkom u 10 sati u beogradskom Domu omladine, nekoliko stotina delegata iz cele Srbije usvojilo je sve dokumente i tajnim glasanjem izabralo Izvršni odbor – prvo rukovodstvo UGS „Nezavisnost“. Uveče istog dana, uz burno odobravanje delegata i brojnih domaćih i stranih gostiju, uspešno je okončana prva Skupština! Tako je, bar prema mojim sećanjima, sve počelo. Od tada je prošlo već 28 godina, ratovi koji su iz Beograda vođeni okončani su porazima vlasti: Slobodana Miloševića i njegovog režima više nema, Srbija se polako i trapavo, približava Evropskoj uniji, tranzicija je, za radnike pre svega, veoma bolna, a UGS „Nezavisnost“ traje i trajaće zbog toga što je neophodan ovom društvu.
Autor je jedan od osnivača „Nezavisnosti“ i njen prvi ovlašćeni
zastupnik rešenjem o upisu u registar 26. avgusta 1991.
