Piše: Bojan Bosiljčić
Početkom novembra u procesu sazrevanja klasne i svakojake druge svesti našeg sindikata Nezavisnost, došlo je na red usvajanje znanja iz oblasti primenjene psihologije. Neko će reći: a šta će to sindikatu? Neko se vara; ovde se radilo o temama koje duboko zadiru u materiju međuljudskih odnosa, a ti odnosi su, kao što znamo, najvažnije polje na kom se klasni interesi povezuju i – zajednički – ostvaruju.
Tako je i seminar održan u Novom Sadu, a tema je bila „Solidarnost, empatija, apatija“, bio visoko profilisan poduhvat na usvajanju znanja i veština koje bi sindikalnim aktivistima i njihovim drugovima pomogle da budu efikasniji u mitskom zadatku menjanja sveta umesto njegovog pukog objašnjavanja.
Predavanja i radionice (mada tu nije bilo neke izrazite interakcije: predavanje, pa novo predavanje) bili su sadržajni, i, pogotovo u slučaju uvodnog predavanja koje je održao filozof religiolog, korisni u sagledavanju svih aspekata teme solidarnosti; Kain i Avelj imali su tome da pridodaju svoj prilog.
Ali hajde da vidimo kakve je to asocijacije proizvelo u jednom od učesnika tog seminara, vašem skromnom kolumnisti.
Priča 1
U aprilu 1940, kao što znamo iz istorije, Hitlerova Nemačka preduzima napad na Norvešku. U tom trenutku Treći rajh je već na istoku obezbeđen Paktom o nenapadanju sklopljenim sa Staljinom avgusta 1939. U trenutku napada na Norvešku, dakle, grof Šulenburg, ambasador Nemačke u Sovjetskom savezu, po svedočenju Vinstona Čerčila u kapitalnom delu „Drugi svetski rat“, izjavljuje da „razume mere koje je Nemačka prinuđena da preduzme. Mi želimo pun uspeh Nemačkoj u njenim odbrambenim merama“, kaže Šulenburg.
Početkom leta iste godine, svedoči dalje Čerčil, „slom Francuske i uništenje njenih armija trebalo je da izazovu neku reakciju u Staljinovoj svesti, ali, kako izgleda, sovjetske vođe ništa nije upozorilo na opasnost koja je njima samima najozbiljnije pretila. Osamnaestog juna“, navodi Čerčil, „kad su Francuzi već bili totalno poraženi, Šulenburg je javio: ‘Molotov me je pozvao večeras u svoju kancelariju i uručio mi najtoplije čestitke sovjetske vlade na sjajnom uspehu nemačkih oružanih snaga.’ Bilo je to“, piše Čerčil, „gotovo tačno godinu dana pre datuma kad će se te iste oružane snage, potpuno iznenadivši sovjetsku vladu, sručiti na Rusiju u slapovima ognja i čelika. Sada nam je poznato da je Hitler nedvosmisleno odlučio da protiv Sovjeta povede rat do istrebljenja, i započeo je dugi, masovni, potajni pokret na istok tih nemačkih armija kojima su Rusi tako toplo čestitali. Nikakva sećanja“, naglašava Čerčil, „na sopstvenu pogrešnu računicu i ranije držanje nisu ni u jednoj prilici sprečili sovjetsku vladu i njene komunističke agente i ortake širom sveta da zavape za otvaranjem drugog fronta, u čemu je Britanija, koju su oni prepustili propasti i ropstvu, imala da odigra vodeću ulogu“.
Toliko, dakle, o solidarnosti na najvišem, međudržavnom nivou, kao i o tome da bi onaj koji se naziva antifašistom trebalo da bude antifašista makar jedan minut pre nego što ga fašizam napadne sa tri miliona vojnika.
Priča 2
Početkom oktobra imali smo priliku da na malim ekranima gledamo scene kakve ni u poslovičnoj kloaki u kojoj živimo do sada nismo mogli da vidimo a bogami ni da zamislimo: ispred suda u Ivanjici počelo je suđenje direktoru Namenske u Lučanima, gde su jula 2017. u eksploziji tokom proizvodnje poginuli mladići Milomir Milovanović i Milojko Ignjatović. Pred sudom smo, naime, videli poveću grupu radnika kako aplaudira optuženom direktoru a oca jednog od svojih mrtvih drugova, koji je takođe bio radnik te fabrike, pljuje i vređa. Govorili su tada, ti radnici, da su se spontano okupili pred sudom da daju podršku svom direktoru. Podrška mrtvom kolegi, koji je umro na njihovom zajedničkom radnom mestu, je izostala; ostale su psovke i pljuvačka za njegove roditelje koji su bili u crnini.
Priča 3
Pre nekoliko godina, na jednom od edukativnih kanala tipa Histori i Nešenel džiografik, emitovana je emisija koja je, kao i izvestan broj njoj sličnih na sličnim kanalima, govorila o postanku svemira i poslednjim saznanjima naučnika u vezi sa tim tako praktičnim i nasušnim problemom. Učestvovalo je tu podosta teorijskih fizičara kojima je to izričita struka, jedan od njih je bio tada još aktivni i živi Stiven Hoking, padre padrone tog serkla naučnika koji odgoneta tajne postanka svemira. Emisija se, posle 52 minuta tokom kojih se mnogo govorilo da na kraju naravno ne saznamo kako je to i kada postao svemir, završila neuobičajenim iskazom jednog od učesnika. Američki fizičar je, naime, rekao: „Ako vi jednom majmunu pustite Mocartovu simfoniju, on će neminovno nekako reagovati, ima uši; ali on to ne može da shvati“. Smešeći se blago i gledajući u kameru, naučnik poentira: „Ko kaže da je nama uopšte dato da shvatimo prirodu svemira?“
Epilog
Opremljeni novim saznanjima iz oblasti empatije, učesnici seminara uveče tog drugog dana uputili su se u centar Novog Sada gde su zaseli u baštu jednog od brojnih tamošnjih kafea. Pivo se nametalo kao rešenje. I tako je stolu za kojim je sedelo desetak sindikalista prišao prosjak kome je traženje finansijske potpore očigledno bilo svakodnevna rutina. Gledao nas je umorno, bez entuzijazma koji bi proisticao iz očekivanja nekog radosnog događaja. Rekosmo uglas da nemamo sitno, da plaćamo karticom, da je kriza, našlo se razloga. Otišao je kao što je i došao: tiho. Nasmejasmo se jer je neko rekao: Toliko o empatiji.
Dakle: da li je to neko pustio Mocartovu simfoniju, ili nama ljudima, na ovom stupnju evolutivnog razvoja, nije ustvari dato da budemo solidarni? Koji seminar će odgovoriti na to?
