Mihail Arandarenko
Mere podrške direktnim investicijama imaju veliki uticaj na obim, kao i na sektorsku, kvalifikacionu i regionalnu strukturu zaposlenosti. Učešće subvencija Razvojne agencije Srbije u BDP-u iznosi oko 12-15 milijardi dinara, odnosno oko 0,3-0,4% BDP. To je manje od 1% ukupnih javnih rashoda Srbije, ali i više od ukupnih izdataka za socijalnu pomoć, i trostruko više od izdataka na aktivne mere tržišta rada. Ove podsticajne mere dizajnirane su tako da promovišu radno-intenzivne investicije kroz vezivanje subvencije za pokrivanje određenog procenta „opravdanih troškova dvogodišnjih bruto zarada“. Procenat i maksimalni iznos subvencija po novozaposlenom diferencirani su u zavisnosti od nivoa razvijenosti regiona u kome se ostvaruje direktna investicija.
Minimalna ulaganja u proizvodnom sektoru u zavisnosti od stepena razvijenosti jedinice lokalne samouprave na kojoj se vrši ulaganje prikazana su u Tabeli 1, kao i minimalni kriterijumi ulaganja za sredstva podrške u sektor usluga servisnih centara i u oblasti prehrambene proizvodnje.
Tabela 1. Minimalni kriterijumi za sredstva podrške direktnim investicijama
Stepen razvijenosti jedinice lokalne samuprave Minimalni broj novozaposlenih Minimalna ulaganja
I 50 500.000 EUR
II 40 400.000 EUR
II 30 300.000 EUR
IV 20 200.000 EUR
V (devastirano područje) 10 100.000EUR
Izvor: Razvojna agencija Srbije
Tabela 2. Minimalna ulaganja u sektoru usluga servisnih centara
Minimalni broj novozaposlenih Minimalna ulaganja
15 150.000 EUR
Izvor: Razvojna agencija Srbije
Tabela 3. Minimalna ulaganja u oblasti proizvodnje prehrambenih proizvoda
Minimalni broj novozaposlenih Minimalna ulaganja
30 2.000.000 EUR
Izvor: Razvojna agencija Srbije
Moguća visina podsticaja za projekte u proizvodnom sektoru i sektoru servisnih centara prikazane su u Tabeli 4:
Tabela 4. Maksimalan iznos podsticajnih sredstava po novootvorenom radnom mestu
Stepen razvijenosti jedinice lokalne samouprave Procenat opravdanih troškova dvogodišnjih bruto zarada Maksimalan iznos po novootvorenom radnom mestu
I 20% 3.000 EUR
II 25% 4.000 EUR
II 30% 5.000 EUR
IV 35% 6.000 EUR
V (devastirano područje) 40% 7.000 EUR
Izvor: Razvojna agencija Srbije
Bitno je razumeti da su mere podrške direktnim investicijama koncepcijski usmerene na podršku ekonomskom razvoju i produktivnoj zaposlenosti u privatnom sektoru, a investitorima se ostavlja sloboda izbora zaposlenih, nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada i demografskih karakteristika. S druge strane, podrška direktnim investicijama po pravilu ne rešava pitanje uključivanja ranjivih grupa na tržište rada, što ostaje zadatak aktivne politike tržišta rada.
Ipak, činjenica da je odabran model subvencionisanja bruto troškova zarada zaposlenih govori da su kreatori politike svesni toga da su visoki troškovi oporezivanja rada ograničavajući faktor za investicije.
U Srbiji, efektivno opterećenje porezima i doprinosima na rad sektora visokih i niskih zarada, odnosno visokih i niskih prosečnih troškova rada, skoro da se ne razlikuje. Kada se sagleda udeo poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada po delatnostima, onda skoro da i nema razlike između ukupnog procenta koji izdvaja finansijski sektor u odnosu na, recimo, tekstilnu industriju. Izuzetno visoko poresko opterećenje u delatnostima niskih zarada u Srbiji refleksija je proporcionalnog sistema oporezivanja rada u čijoj strukturi dominiraju doprinosi za socijalno osiguranje koji je uspostavljen još 2001. godine. Taj sistem smanjuje konkurentnost radno intenzivnih delatnosti i stoga destimuliše investicije u njih, što utiče na na rast regionalnih nejednakosti, i takođe čini niže plaćeni formalni rad neisplativim i stoga promoviše neformalnu zaposlenost i neaktivnost.
Zapravo, u poslednje vreme, direktne investicije sve više se koncentrišu u radno-intenzivnim sektorima nižih zarada i niže produktivnosti. Jedna nova analiza Svetske banke fokusira se specifično na strane direktne investicije i dolazi do istog zaključka – dok je efekat (subvencionisanih) SDI na zaposlenost rastući, njihov efekat na produktivnost rada sve je slabiji, mada su ova preduzeća i dalje u proseku produktivnija od domaćih. Važan je i pozitivan efekat prelivanja. Velika državna podrška investiciji u kragujevački FIAT nije samo direktno povećala rast industrijske proizvodnje, nego je oživela i ceo sektor proizvodnje automobilskih delova, čije su proizvodnja i izvozni potencijal u međuvremenu porasli mnogo brže nego FIAT. Tako je, na primer, zahvaljujući subvencijama kreirano oko 20.000 radnih mesta u proizvodnji automobilskih delova i oko 13.000 radnih mesta u tekstilnoj industriji. Ovde je potrebno razumeti da bez subvencija, a pri sadašnjem sistemu oporezivanja rada, do tih investicija ne bi ni došlo. S druge strane, ovakvom politikom povećava se rizik povlačenja investitora po isteku subvencija. Takođe, privredni subjekti u istom sektoru mogu da budu suočeni sa veoma različitim troškovima rada, što zasigurno unosi tržišne distorzije.
Tako je politika podrške direktnim investicijama, koja je inicijalno osmišljena kao zamajac rasta produktivnosti, modernizacije i unapređenja konkurentnosti srpske privrede, postala instrument korekcije neodgovarajućeg sistema oporezivanja rada, pomažući kreiranje i održavanje zaposlenosti u radno intenzivnim sektorima, i, u manjoj meri, ublažavajući regionalne razlike u investicijama, zaposlenosti i zaradama. Drugim rečima, pri ostalim nepromenjenim uslovima, bez subvencionisanih direktnih investicija nezaposlenost, siromaštvo i regionalne nejednakosti bili bi veći nego sa njima. Za razliku od mnogih drugih javnih rashoda, subvencije direktnim investicijama ipak najčešće nisu nepotreban trošak.
Premda je ovako predstavljen uticaj subvencija direktnim investicijama u osnovi pozitivan, optimalnu pristup svakako bi bio onaj koji bi poreskom politikom podržavao investicije i zaposlenost u radno intenzivnim sektorima, dok bi podršku direktnim investicijama kroz subvencije preusmerio i fokusirao na investicije sa najvećim efektima na dodatu vrednost, rast produktivnosti, kreiranje izvoznih klastera i rast konkurentnosti.
