Drage koleginice i kolege, poštovani prijatelji,
I ovu Novu godinu, kao uostalom i brojne prethodne, ćemo u Srbiji dočekati u atmosferi u kojoj malo šta osim ličnih zadovoljstava i postignuća i sreće najbližih nas može obradovati. Zato vam pre svega u ime rukovodstva Nezavisnosti i u svoje lično ime želim iskreno svaku ličnu i porodičnu sreću, zdravlje i blagostanje. Dozlogrdio sam vam već stalnim ponavljanjem da je osnovna društvena pretpostavka za sreću da radimo posao koji nas ispunjava i od koga možemo pristojno da živimo a da nam pritom niko ne gužva karakter. Naravno i da smo solidarni i otporni na podmićivanje.
Pošto nas u ovoj godini ponovo sleduju izbori i važne odluke ja vam nažalost, iako ličim na deda Mraza, umesto poklon čestitki šaljem samo ova pitanja nadajući se da zaslužuju vašu reakciju i uzvratni odgovor.
Pitanja za političare
Jedino što sigurno nije naš izvozni brend i sigurno neće otići iz zemlje su naši političari. Kakve nam dokaze o svojim vrlinama i sposobnostima i dosadašnjim postignućima u karijeri su spremni da ponude izašli ili ne izašli na izbore ? Može li se to prilikom kandidature javno proveriti i dokumentovati od validnih diploma do stečenog bogastva ?
Na drugoj strani, šta će u oblastima obrazovne, politike zapošljavanja i dokidanja parijskog upošljavanja i vladavine mediokriteta učiniti da ljudi, pre svega obrazovani mladi ostanu u zemlji? Ili ako odu ikada se vrate na izazovne i dobro plaćene poslove?
Izbori znače da nešto svojom voljom biram. Cena pogrešnih izbora je jezivo skupa što svi vidimo poslednje tri decenije. Kakve garancije da ću moći da biram i vagam postoje u slobodnom pristupu medijima i javnosti ?
Ili nezavisnom pravosuđu ? Da ne pominjem Ustavni sud koji je na ovaj ili onaj način izignorisao naših 12 inicijativa i žalbi.
U kom roku i kako misle da iskorene rašireno siromaštvo i smanje nejednakosti dvostruko veće od evropskog proseka ?
Da li misle da je to moguće bez uvođenja progresivnog oporezivanja, odnosno pravila da svako društvu doprinosi srazmerno svojim prihodima i imovini, kao i obuhvatnije i izdašnije socijalne politike i zaštite. Kakva smo to mi socijalno odgovorna država ako za socijalne potrebe izdvajamo manje od evropskog proseka?
Hoće li za narednih godinu – dve minimalna zarada dostići minimalnu a prosečna prosečnu potrošačku korpu, odnosno vrednosti od 300 i 600 evra? Kad ćemo uostalom da zaboravimo tu ponižavajuču i ni za preživljavanje dovoljnu minimalnu korpu ?
Mogu li da garantuju da penzije neće nikad pasti ispod polovine proseka zarada i da će, i u kojem roku, penzionerima vratiti oduzeto ?
Da li se obavezuju da će pre donošenja svakog zakona kojim se temeljno određuju prava zaposlenih i građanki i građana biti sačinjena analiza efekata primene prethodnih rešenja i ko će sve u analizi učestvovati ?
Misle li da i dalje donose strategije i zakone bez demokratskog dijaloga sa strukovnim udruženjima i sindikataima i poslodavcima, ali i studentima, penzionerima, samozaposlenima, poljoprivrednicima … Ili misle da su oni vukovi a mi ovce?
Šta će ako ostanu ili dođu na vlast preduzeti da prestane šikaniranje sindikalnih aktivista, praksa formiranja omiljenih sindikata, onemogučavanja kolektivnih ugovora, posebno u privatnom sektoru, hoće li se založiti za ozakonjenje štrajka solidarnosti i političkog štrajka, odnosno štrajka uperenog protiv odluka i mera Vlade ?
Hočemo li ikada ugledati u mit pretvoreno utvrđivanje porekla imovine ili socijalne karte ?
I tako redom koji dopišete.
Pitanja za sindikalne aktiviste
Od naredne godine će početi pripreme za kongres i izbori u našem sindikatu.
Da li ste zadovolji pozicijom i rezultatima našeg sindikata i jeste li nešto lično učinili da budemo efikasniji i ubedljiviji?
Mislite li da pokrenete ili podržite neku programsku inicijativu ili statutarnu promenu i imate li ideju oko drugačijeg organizovanja protesta i kampanja?
Na koji način i sa kojim temama i ljudima bi mogli da budemo prisutniji u javnosti?
Smatrate li da bi trebalo da uvedemo obavezu da svi kandidati za funkcije moraju da predlože svoj program i dostave dokaze o svojim dosadašnjim rezultatima u sindikalnom radu?
Mogu li se predlagati i birati loši radnici, bez ugleda u svojoj sredini i da li od svojih predstavnika u pogledu odgovornosti možemo tražiti manje nego što tražimo od političara?
Je li vreme da konačno, ako su u jednakoj meri prisutne u članstvu, žene u našim rukovodstvima budu prisutne u bar zakonski predviđenoj trećini ili ćemo nastaviti da se blamiramo?
Šta činimo da sindikate približimo mladima, da sindikati postanu kul?
Dopisujte dalje.
Pitanje upućeno svima nama
Jesmo li očuvali osećaje stida, posramljenosti nad svojom ravnodušnošću i odsustvom empatije i solidarnosti i imamo li još ponosa da se okupimo oko zajedničkih ciljeva i za budućnost svoje dece?
Probudimo se i pokrenimo.
Zoran
