Tu nedavno informativnim sajtovima prostrujala je vest iz Kikinde: vredni dopisnik Radio-televizije Srbije javio je o nesvakidašnjem slučaju iz radne prakse našeg podneblja, koji je na prvi pogled bizaran i u ravni je anegdote. Kikinđanka Milanka Radočaj, školovana i odškolovana za metalobrusača (metalobrusačicu kome je do rodne ravnopravnosti), stupivši na prag 60. godine života od PIO fonda je nedavno – zatražila penziju. Jedino što od radne biografije ova žena, međutim, ima je evidencioni karton pun pečata, ali ne firmi u kojima je tokom protekle četiri decenije udružila rad, nego Nacionalne službe za zapošljavanje (poslovični Biro za zapošljavanje, skraćeno: Biro) kod koga se Milanka uredno svaka tri meseca tokom protekle četiri decenije pojavljivala na šalteru. I tako je, u međuvremenu, prošao život.
I Milanka je, kao neki tranzicijski Don Kihot, odlučila da bez ijednog dana radnog staža od države zatraži penziju. Smirenim glasom ova žena pred kamerom objašnjava kako je 40 godina provela prijavljujući se uredno tom Birou, ispisujući pritom kako kaže mnogobrojne prijave na konkurse, i na kraju dodaje kako smatra da je na neki način ona „glas svih žena u Srbiji“ i kako želi da pokaže da „mi žene domaćice isto vredimo, da nismo uzalud živele na ovoj planeti“.
Ova nadrealna priča svakako može da vrati u sećanje davne viceve o večitim studentima kojima su, za raspevanim kafanskim stolovima, njihovi kafanski drugovi dodeljivali simbolične zlatne satove povodom desetogodišnjice boravka na fakultetu. Ali đavo je u međuvremenu odneo šalu.
U prilogu kolege iz Kikinde se, naime, u jednom trenutku, navodi kako su u Nacionalnoj službi za zapošljavanje Milanki redovno „nuđene mogućnosti zaposlenja“, ali da „ona nikada nije mogla to da realizuje kod poslodavca“.
Takođe Milanku čujemo kako govori da su je u Birou pitali zašto želi da bude na evidenciji, na šta ona odgovara da „ako imam pravo da se prijavljujem redovno, onda me pustite da se prijavljujem do kraja, do moje neke starosne granice, pa možda će jednog dana biti donet zakon da ja mogu da ostvarim nešto“.
Ova opora čehovljevska priča nudi nekoliko nivoa razumevanja: besmislenost službi koje ne služe ničemu osim održavanju sebe samih, nešto nalik na Alana Forda i imaginarno Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena; sveopšta oguglalost i zagledanost u sopstveni džep; težnja pojedinca, Velikog Kombinatora/natorke, da nadmudri državu i društvo beskonačnim prijavljivanjem na Biro iz čega će se „možda jednog dana“ i izroditi „nešto“.
Glavna junakinja ove priče, po kojoj bi mogao da bude snimljen film pa da i mi dobijemo Oskara, je očigledno tokom svog radnog veka izbegavala da nađe posao iako ga je zvanično na šalteru tražila, odlučujući se za ulogu domaćice, računajući na Biro rada kao na potencijalnu srećku koju ona uplaćuje za šalterom dok je mogućnost dobitka u zoni hipotetičkog budućeg zakonodavstva države blagostanja, dostupne naravno onima koji su preživeli prethodno Zlatno doba. (Na snimanju prisutan, i njen suprug se pridružuje pa kaže: „Ona ima staža na birou! Ovi u PIO kažu ona nije plaćala penziono. Pa nije ona kriva što nije radila“.)
Kolega iz Kikinde ovde propušta (namerno ili slučajno?) da Milanku upita o onim brojnim „ponudama za posao“ i o njenoj „nemogućnosti da to realizuje kod poslodavca“ (formulacije verovatno potiču od neimenovanog izvora iz Službe za zapošljavanje). Tako da za sada ostaje misterija kako je došlo do te nemogućnosti, ako je već poslovično lenji i besmisleni Biro ipak više puta (ako je uopšte i to istina) pronašao posao za metalobrusačicu. Aspekt je važan jer je poznato pravilo da se na šalteru Biroa posao ne odbija, jer ste onda brisani iz evidencije; ali kad odete kod poslodavca, tamo vas već svevideće oko Biroa ne posmatra tako strogo, tamo već možete da „ne realizujete“ predviđeno zaposlenje.
Na kraju, kao u svakoj dobroj antičkoj tragediji – tu je i hor. Sveprisutni vox populi u obliku pojedinačnih komentatora saopštava nam danas dominantni, ledeni rezon neoliberalnog sveta u kom briga, patnja ili naprosto ljudska slabost koja pada pred iskušenjem velike kombinatorike nemaju nade na opstanak, pa tako jedan od posetilaca sveznajućeg i ništa-ne-skrivajućeg sajta javnog servisa piše sledeće: „Kaže da hoće da pokaže da i domaćice vrede. Pa vrede svom suprugu i deci, nek joj onda oni uplaćuju penziju“.
E, ovo je već mudrost višeg reda! Potpisnik ovog tako rečitog komentara smetnuće s uma da je (ako je muško a reklo bi se po svemu da jeste) i on sam detinjstvo proveo uz majku koja je drhtala nad njegovim malim životom, i da je posle uz svoju ženu uvek imao priliku da iskaže muškost pitanjem „Ka’će ručak, ženo?!!!“ nego će predložiti idealno rešenje po kome bi naše majke žene sestre bivale satrvene kućnim poslovima i za to onda bile plaćane – od muževa i dece. Kad nema pravog priliva sredstava, ‘ajde onda
da se plaćamo unutar četiri zida, važno je da se kapital obrće! Dobili smo dakle prednacrt idealnog društvenog perpetuum mobila koji za osnovnu pretpostavku ima postojanje: a) muške gladi, i b) nepresušne ženske radne snage. Koncept međusobnog (ne)razumevanja ostvaren uz savršen sklad između pećinske svesti i liberalne metodologije.
Ko kaže da ovde više nema empatije i solidarnosti, taj je nepovratno zastareo; sasvim smo solidarni sa sopstvenim stomakom i sa svakim onim ko nam obeća povišicu plate. Tako da priča Milanke Radočaj, izvirući iz haustora u kom siroti mali hrčki gamižu jedan drugom preko glave, prebacujući toliku nit vremena sve do posttranzicijskih krivina našeg tegobnog življenja, opominje da je ta uzaludnost života na ovoj planeti sveopšta pojava, imali vi praznu ili punu radnu knjižicu: svi smo samo potrošno kamenje u drobilici koja melje materijal za auto-put kojim naš brod plovi u bolju budućnost, obećanu ne onima koji osećaju i misle, nego samo onima koji lako pronalaze dodirne tačke sa vrhuškama vladajućih stranaka. I sve nas, za razliku od Markesovih junaka koji behu osuđeni samo na sto godina samoće, čeka teža kazna: četrdeset godina ničega.
Piše: Bojan Bosiljčić
