Nije postojalo levičara u SFRJ.
Izgledalo je da su svi levičari, ali nisu bili. Učlanjivali su se u Savez komunista da bi dobijali posao, stan ili nešto drugo. Nisu to levičari.
Svi su tada bili jedno i čekali na raspodelu koliko im treba. Izgleda da je nekima trebalo više pa su se posvađali. Onda je od istih ljudi napravljena i desnica i levica (naizmenično u onanijskoj funkciji), istok i zapad, a kasnije i klizni centar. Samo što sve to nije bilo ni pravo ni novo.
Bilo je isto.
Sad se ti ljudi igraju i levice i desnice (funkcija onanije zadržana odranije), istoka i zapada, vedre i oblače, pustaju kiše, vetrove, snegove i ponekad sunce. Nadogradili su onu politiku uništavanja pojedica i naroda. Izabrali su najgoreg među njima, najokrutnijeg s najvećim procentom zla i mržnje da ih vodi.
I on vodi i vodi.
Neki nisu mogli to da izdrže više. Polako skaču s ivice litice u ambis jedan po jedan. Beže.
Oni koji ne skaču i ne beže učlanjuju se i biraju. Biraju na izborima, po principu evo ti ovo jedno pa biraj koje hoćeš.
Pored njih ima i nas koji ne skačemo i ne učlanjujemo se.
Skakaćemo samo da bismo rekli HOP!
Sindikat pojam borbe za prava radnika.
Još sredinom prošlog veka učinio se jako interesantnim za mafiju – to na zapadu. U socijalizmu nije bilo mafije, barem je nisu tako zvali.
Izgleda da sve države imaju mafiju, ako ne sve velika većina. Samo kod nas mafija ima državu. Tako organizovana dva u jedan imala je sindikat. To je bilo tada, kada su vladali oni koji su za sebe mislili da su komunisti. Zašto bi neko štitio iterese radnika od samih radnika. Sredstva za proizvodnju, a i materijalna dobra koja su uzeta, da ne kažem oteta, od posednika u predhodnom lošem društvenom poretku, bila su u posedu radnika.
Sindikat nije imao koga da štiti, pa je prešao na dilovanje smrznutih proizvoda. Nastalo je vreme neimaštine za sve radnike. Onaj najveći sindikat sa zgradama u vlasništvu, dobrim parama i epitetom „državni“ – jedna od ostavština prethodnog perioda, posebno se istakao u toj delatnosti. Upočetku beše samo riba, ali kasnije su proširili i na paštetice, kiflice (slatke i slane), žu žu. Prednjačile su one organizacije koje su vodile računa o inovacijama nabavljenog. Prava satisfakcija za izrabljivanog radnika i nadoknada za muke njegove.
I sindikat se zamrzao dilujući zamrznuto.
Nije to lako.
Pojavili su se novi sindikati, koji nisu želeli ni zamrznuto ni podgrejano. Želeli su sveže kuvano. Njih proglašavaju državnim neprijateljima. Njihove članove mrziteljima društvenih tekovina, poretka, rukovodioca, jedom rečju rušiteljima sistema. I nije neki sistem.
I to sve oni koji ograničiše radno pravo, smanjiše plate i uvedoše neorobovlasnički sistem na početku XXI veka. Oni koje su roditelji othranili i podigli zahvaljujući smrznutim proizvodima.
A mi želelimo da pojedemo nešto toplo.
Na stalnu pretnju kako se nećemo najesti toplog, poručujem da se vatra razgorela, voda skoro proključala.
Biće toplog.
Ivan Matejević, glavni poverenik Sindikata „Nezavisnost“ Centra za kulturu i umetnost Aleksinac
