7. oktobar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelka Jovanović Izvor: UGS Nezavisnost
Dostojanstven rad podrazumeva siguran, bezbedan, ugovoren, pristojno i na vreme plaćen posao koji bi, uz to, morao da zadovoljava i davno formulisanu “formulu” tri osmice – osam sati rada, toliko sna i još toliko sati društvenog života
Šta ste radili danas? To nije retoričko pitanja, još manje šala, mada bi većina zaposlenih 7. oktobra, uz kiseli osmeh, odmahnula rukom. Posebno ako im kažete da je baš danas Međunarodni dan dostojanstvenog rada – za šta se uglavnom malo zna i mari! – koji, ovako ili onako, ipak, obeležavaju ljudi širom planete.
Za one koji po savesti ili službenoj dužnosti misle o tom danu i radu uopšte tri su odrednice bitne – poštovanje znanja i uloženog truda; poštovanje ličnosti i – sloboda. Jer bez poštovanja i slobode nema ni kvalitetnog rada, sledstveno ni razvoja, kako učesnika u onome što se banalno zove proces rada, dakle ljudi sa obe ugovorne strane, tako ni kolektiva u kom se radi i društva u celini.
Kriza kao lakmus
Ove godine 7. oktobar se zagubio – mada se i inače lako zagubi – u globalnoj krizi izazvanoj koronavirusom, pa su sticajem tih okolnosti već mesecima u prvom planu ljudi koji moraju da rade da bi svi ostali kako, tako opstali, pa i bukvalno preživeli. Pandemija, odnosno napad virusa, odneo je desetine miliona života širom sveta, a sva je prilika da neće mirovati ni do sledećeg 7. oktobra.
Lekari različitih usmerenja, medicinske sestre, laboranti, čistači/ce u zdravstvenim ustanovama i sva sila drugih ljudi iz tzv. zdravstenog sektora, uključujući i one u naučnim ustanovama i farmaceutskoj industriji koji rade na pronalaženju leka i vakcine, na prvoj su – tako se kaže – liniji fronta u borbi sa nevidljivim neprijateljem. Oni su proteklih meseci na raznim meridijanima bukvalno skapavali i skapavaju od posla u danonoćnoj opsadi virusa koji je gotovo paralisao svet i prilično, praktično preko noći izmenio i prioritete i način života i rada. Svih, ne samo zdravstvenih radnika. No, baš zbog te izloženosti, njihov rad se hvali i javno i privatno, ali uprkos činjenici da je život bez njih bukvalano nemoguć, hvale i priznanja retko pronalaze iskaz koji bi se mogao okarakterisati svim atributima koje sintagma dostojanstven rad nosi. Uključujući i onaj koji bi dušebriznici mogli okarakterisati kao bizaran, a to je zarada, koja svakako ne može i ne sme biti ista ako podrazumeva prekovremeni i noćni rad, spajanje smena, višesatno angažovanje pod teškom opremom kakvu su u sudaru sa infektivnim bolestima zaposleni prinuđeni da nose.
Svedoci smo već mesecima da oni koji su zbog požrtvovanog rada na poslu inficirani virusom nemaju ni „poštedu“ ni akedvatnu naknadu – tretiraju ih kao glinene golubove, samo što metak usmeren na njih nije vidljiv golim okom. A „pohvale“ dobiju oni koje je taj nevidljivi odveo s one strane života.
Zahvaljujući virusu čija priroda još nije otkrivena – pa time ni savladana – beli mantili su u središtu pažnje, ali uz njih su meseci svetske pošasti pod lupu svakoga doveli još niz ljudi bez kojih je i inače život nezamisliv, a koje drugi manje, više tretiraju kao nešto što se podrazumeva. U javnoj orbiti su tako zaposleni u trgovini, posebno u radnjama sa prehrambenom i higijenskom robom, što znači većina, jer se trgovina odavno preselila u lance koji imaju maltene sve – od igle do lokomotive. nezaobilazni su zaposleni u komunalnim službama, zaduženi za javnu čistoću, odnosno održavanje higijene u javnim prostorima i na javnim površinama… Takođe, kontrolori javnog reda i mira, uključujući i one zadužene za zaštitu ljudskih prava i sloboda, odnosno policiju, tužilaštvo i sudije.
Tu su i angažovani u prosveti kojima je korona nametnula novi način rada, sasvim drugačiji od dosadašnjeg, koji podrazumeva veštine koje nisu dovoljno vežbane, ni u tehničko-tehnološkom smislu (za nastavu na daljinu), ni u uspostavljanja odnosa sa đacima bez kontakata.
Napokon, mada ne poslednji – a njihov angažman će tek doći do izražaja – jesu oni koji rade u inače poniženom sistemu socijalne zaštite i brinu o osetljivim kategorijama stanovništva, u vremenima krize još izloženijim nedaćama, kao što su stariji, nemoćni i siromašni. Zbog nameta pandemijske bolesti „socijalci“ su morali dodatno da se angažuju, pri čemu njihov rad nije baš vidljiv – jer većina izbegava da vidi nevolje drugih, pa tako i one koji pomažu u njihovom prevazilaženju.
Pravila, pravila
Dakle, korona je postala lakmus pod kojim su sam rad i dostojanstvenost rada „pocrveneli!“, a zbog vanrednih okolnosti ni oni kojima je obaveza upravo zaštita rada i uslova postali su nevidljivi. Pre svega sindikati i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Jer, za boga miloga, svet je u krizi, ko će još brinuti o detaljima koji podrazumevaju poštovanje tuđeg truda! Ili slobodu kao takvu i slobodu u izboru i obavljanju posla.
„Smisao postojanja sindikata je da obezbedi dostojanstven rad. Dostojanstven rad je suprotan prekarnom radu koji znači nesiguran, nebezbedan, neugovoren posao. Rizičan u svakom smislu”, kaže predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković.
Za Stojiljkovića nema sumnje da i u ovoj kriznoj godini – ili baš zbog nje – rad mora biti ugovoren, bezbedan, pristojno i na vreme plaćen. Svuda, pa naravno i u Srbiji: “Uslovi se dogovaraju i realizuju kroz ugovore o radu, a oni su proizvod kolektivnog ugovaranja i dogovaranja. Kroz kolektivne ugovore uspostavljena su, ili bi trebalo da budu uspostavljena, pravila ponašanja obe strane, zaposlenih i poslodavaca.” Odnosno onih koji ulažu rad i onih koji taj rad plaćaju.
“Nisu samo bezbednost i zarada važni, oni su neophodni, a da bi rad zaista bio dostojanstven ne sme biti ‘gruvanja karaktera’, odnosno dovođenja zaposlenih u ponižavajući položaj, bilo kroz klasični mobing, bilo kroz uslovljavanje zaposlenih u javnoj upravi, medijima, prosveti, zdravstvu… da deluju i rade po pravilima profesije i savesti a ne po nalogu ‘odozgo’”, kaže predsednik Nezavisnosti.
Čuvanje karaktera
Stojiljković je uveren da obim tih nepoželjnih “ugruvavanja” karaktera na radnim mestima govori o razmerama klijentelizma i partijskog zapšošljavanja koji po prirodi stvari poništavaju i dostojanstvenost rada i sam rad: “Naravno, element koji ne smemo nikako zaboraviti jeste zarada od koje se pristojno živi, a to svakako nije ova minimalna koja ne garantuje ni pokriće minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu, tačnije ispod je linije siromaštva.”
I predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić deli ova gledišta, uz napomenu da se rada i dostojanstva rada sećamo samo povodom dana kada se obeležavaju, a svim ostalim danima, sedmicama i mesecima u godini okrećemo se sitnim interesima i strahovima – da se sačuva (pre toga dobije) poslić, da se ne zameri nekome “gore” koji može da se osveti… A to sve rad pretvara u nedostojanstven, pri čemu tako stečeno i očuvano radno mesto ne znači i stvarni beg od siromaštva. Jer, u Srbiji je sve više zaposlenih na plati koja se bliži minimalnoj, svesnih da “prosek” dižu oni na privilegovanim poslovima. “Jedan od šest radnika živi ispod granice siromaštva”, upozorava Savić. Pri čemu ni većina ostalih zaposlenih nije mnogo iznad, plus sve brojniji penzioneri koji najčešće žive baš tu negde oko linije siromaštva ili ispod nje.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko, uz pridev dostojanstven (rad), dodaje i druge dve odrednice – prostojan i dobar. Onaj posao od kog može da se živi pristojno, dobro, dostojanstveno.
„Kad kažem dobar mislim na ukupne uslove rada, u kojima je plata samo jedan od uslova za rad. Što bolja to bolje, ali važno je da zarada odgovara kvalifikacijama, da se ne osećaš eksplatisano, ugroženo, progonjeno. Taj nivo dostojenstvenosti rada ima i socijalnu i psihološku dimenziju. Značajno je i da imaš osiguranje, da nisi izložen preteranim rizicima, da očekuješ izvesno penziju“, kaže Arandarenko.
Drugi aspekt je odnos poslodavca prema zaposlenom, a ključno je da to bude „odnos institucionalizovane saradnje“. Doslovno po ugovoru koji se sklapa za svaki angažnman.
Arandarenko ne sumnja u ono što se i golim okom vidi, a i forsira u Srbiji, da je sigurnije i isplativije biti angažovan, odnosno zaposlen u javnom sektoru. Tu se, napominje, neki od elemenata dostojanstvenog rada lakše ističu, pre svega sigurnost posla, a i zarada koja je u proseku veća kad vam je država poslodavac.
Sigurnost takvog radnog mesta, međutim, uslovljena je drugim odnosima koji dostojanstvenost i rada i radnika poništavaju ili barem smanjuju, a Stojiljković njihov izraz vidi u klijentizmu, nepozitmu i partijskom zapošljavanju.
Ako se polje rada premesti iz zona koje je već naglašena pandemija isturila na svetlo dana, pa i rada kao preduslova preživljavanja, dolazi se u široko polje koje vezuje posao i zadovoljstvo. Svako ko živi od svojih deset prstiju zna da je za kvalitetno obavljanje bilo kog posla, uz kvalifikacije, bitna sklonost ka nekom poslu i da rad koji prija, godi čoveku i celokupan život čini kvalitetnijim. Već godinama, pa i decenijama, postoje zanimanja koja ljudima nude mogućnost da se izraze u potpunosti, od sve značajnijeg IT sektora, preko nekada ponižavanih a danas kreativnih poslova kao što su, primerice, kuvar, krojač… To su, istovremeno, poslovi koji omogućavaju dobru perspektivu i napredovanje, što je takođe značajna dimenzija dostojanstva rada.
Uz platu, bezbedne uslove rada i poštovanje, to je karika koja čoveku ne dozvoljava da, kako je to Stojiljković sociološki konstatovao, ne bude „mrtvac na dopustu“ i da ne hoda po svetu kao zombi.
Mada, ako se podvuče crta, dostojanstven rad bi morao da zadovoljava i bitnu vremensku odrednicu davno formulisanu kroz tri osmice – osam sati rada, osam sati sna i osam sati društvenog života, ali to je tema za drugi dan posvećen radu -1. maj.
Jelka Jovanović
