Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (5)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.
Đorđe Pavićević: Šta će ministar na čelu prvomajske kolone
- oktobar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, N1
Takozvana neoliberalna revolucija prouzrokovala je nepovoljnu klimu za sindikate koji su viđeni kao remetilački faktor i zato njihova uloga nije ni mogla da bude velika. Takođe, sindikati nisu uspeli da nađu odgovore na izazove informatičko-tehnološke revolucije koja je, između ostalog, srušila klasičan koncept radnog mesta, izjavio je univerzitetski profesor Đorđe Pavićević u razgovoru za UGS Nezavisnost
Naš sagovornik Đorđe Pavićević redovni je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Naučne oblasti njegovog interesovanja su politička filozofija, politička teorija i etika. Učestvovao je u brojnim filozofsko-političkim i sociološkim istraživanjima i autor takođe brojnih članaka u stranim i domaćim stručnim časopisima.
Pavićevića smatraju jednim od malobrojnih članova Univerziteta u Beogradu koji više decenija aktivno učestvuje u političkim dešavanjima u Srbiji.
U razgovoru za potrebe istraživanja Nezavisnosti “Ka novoj strategiji sindikata” Pavićević je ocenio da je sindikatima u Srbiji teško da sačuvaju autonomnu poziciju prema državi, ali i prema svim političkim akretima, jer, između ostalog, „mnogi sindikati imaju političko sponzorstvo, bilo da je reč o vlasti ili opoziciji“.
Na pitanje koliko je obavešten o radu sindikata u Srbiji, Pavićević kaže da je „prilično informisan“, ne baš svakodnevno ali da uglavno zna šta sindikati u Srbiji rade. Dodaje da se obaveštava sa raznih strana – personalno, iz medija, sa sajta Nezavisnosti čiji elektronski bilten redovno dobija.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Zavisi kojima. To poverenje nije veliko, a kada imam u vidu sve sindikate značajne su razlike. Kada je reč o Samostalnom sindikatu on je nastao i traje tako što više kontroliše radnike nego što im pomaže da poprave svoj status. Ustanovili su praksu u kojoj sindikat predstavlja i servis države i nekakvu brigu o standardu ljudi. Od novih sindikata Nezavisnost se najviše profilisala 90-ih godina, da bi kasnije i ovaj sindikat došao u krizu, ali je njegov kredibilitet još uvek značajan.
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Uloga sindikata ne zavisi samo od njihovog delovanja, važne su sistemske okolnosti. Nakon promena 2000. godine uloga sindikata je promenjena preko formule tripartitnog dijaloga. Ustanovljena je reprezentativnost kojom su neki sindikati dobili status partnera u tom dijalogu i koji se u tom smislu finansiraju. Time su postali delom zavisni od države i sistemskih uslova. U celom svetu, postoji nepovoljna klima za sindikate koju je prouzrokovala takozvana neoliberalna ili liberalna revolucija. Sindikati su u takvoj klimi viđeni kao remetilački faktor za funkcionisanje sistema i zato njihova uloga nije smela bude velika. Istovremeno imamo i efekte tehnološke revolucije. Posebno je to očigledno nakon promena Zakona o radu. Na primer, gotovo da više ne postoji koncept radnog mesta. Tu se sindikati nisu snašli, još nisu uspeli da nađu odgovore na takve izazove. Dakle, pored borbe za položaj zaposelenih, sindikati moraju da se bore za samostalnost i za sistemske promene, jer bez njih teško da će poverenje u njih porasti.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– U Srbiji je teško sindikatima da imaju autonomnu poziciju i to ne samo prema državi već i prema svim političkim akterima. Mnogi sindikati imaju političko sponzorstvo, bilo da je reč o vlasti ili opoziciji. Nezavisnost pliva i sa jedne i sa druge strane, i teško je reći koliko to rezultira u nekoj autonomnoj poziciji. Koliko znam postoji kriza reprezentativnosti sindikata kao i problemi sa finansiranjem i u tom pogledu su sindikati još osetljiviji na pritiske od države.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Teško je to razdvojiti od prethodno rečenog jer kod nas veliki deo ekonomije zavisi od države, ona ih na neki način štiti. To posebno vidimo kod stranih investitora. Setimo se kada se postavljalo pitanje oko Jure i Vučićeve izjave „nemojte da mi plašite investitore“. Dakle, država brine za kapital a ono što su ljudski resursi je potrošno. Onima koji upravljaju velikim sistemima, kojima država izdašno pomaže, čak je dopušteno da guše sindikalni rad ili da prave svoje sindikate. Čuo sam izjave nekih poslodavaca da njima i ne treba sindikat, jer oni direktno komuniciraju s radnicima, čime se, u velikoj meri, obesmišljavaju mehanizmi zaštite prava zaposelenih.
Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– U društvu u kome ne postoji dijalog, nego diktat, teško je očekivati da će on postojati unutar jedne institucije. Socijalni dijalog u tom pogledu ne postoji, a Socijalno-ekonomski savet je, najpre, bio sveden na pregovore o minimalnoj ceni rada, a poslednjih godina ni to. Ove godine, kao i prošle, najnižu cenu rada objavio je predsednik pre nego što se Savet sastao.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Pitanje je koliko su takve stranke jake. Od ovih najačih stranaka malo ih je zainteresovano za neku dublju saradnju sa sindikatima. Stranke su zainteresovane za prikupljanje birača ali ne i za spovođenje neke sindikalne agende. Uzmimo Socijalističku partiju Srbije koja se predstavlja kao levičarska stranka i koristi levičarsku ikonografiju. U njihovoj politici teško da možete videti išta što bi odgovaralo politici sindikata. Mislim da sindikati moraju da traže istinske saveznike među manjim ali narastajućim stankama, inicijativama i pokretima koji neguju iskrenu levu orijentaciju.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– Saradnja sa levim partijama je nešto što je bila tradicionalna uloga sindikata. Ta veza koja je nekada bila veoma jaka rasturila se tokom sedamdesetih godina XX veka kada su socijaldemokratske partije u Evropi saradnja raskinule bliski odnos sa sindikatima. Od saradnje se partijama ne treba bežati ali je pitanje da li sindikati treba da učestvuju na izborima, jer je teško istovremeno obavljati vlast i brinuti o standardu i pravima zaposlenih. Saradnja sa strankama nešto što je normalno i prirodno, ali izlazak na izbore menja karakter sindikata.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
– Tu su se mnoge stvari promenile. S jedne strane, tradicionalni radnički, industrijski trend kod nas još uvek postoji i tu sindikati mogu da obavljaju svoju bazičnu ulogu. Međutim sve je više radnika koji nemaju ni stabilno radno mesto. Mislim da je najveći problem što je izmenama Zakona o radu od 90-ih godina na ovamo uništen koncept radnog mesta koji je postojao. Zbog toga danas još ponegde može da se ostvari koncept kolektivnog ugovora ali jako teško, jer postoji neprijateljsko okruženje. Osim toga, nemoguće je u slučaju radnika koji su angažovani privremeno i povremeno, ili su definisani kao samostalni, bez ikakve povezanosti sa drugima u sličnoj poziciji. Njih je teško organizovati osim kada se pojave problemi kao što je to bilo sa radnicima na internetu.
Toga će biti sve više pa se u nekim državama o tome uveliko razmišlja i uspostavljaju se modeli koji odgovaraju ovakvom stanju stvari, takvi pokušaji organizovanja postoje i kod nas, na primer u IT sektoru, ali po formatu koji je došao spolja.
Biće potrebno sve manje klasične radne snage tako da ti ljudi verovatno nikada neće moći da se sindikalno organizuju prema sadašnjem modelu. Uz to, kapital i svojina se štite mnogo više nego rad. Uzmite, na primer, neku autobusku, železničku, metro stanicu ili aerodrom gde je sprovedena automatizacija. Tu je pre 10-15 godina radio veliki broj ljudi, od prodaje karata preko ulaza do kontrole putnika i raznih drugih poslova. Danas tu nema zaposlenih, neki ljudi i dalje putuju ali se pitanje cene i distribucije profita ne postavlja.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– Problem je što radnike i vlast svojom politikom stavlja pred izbor da imaju to što imaju ili ništa. Recimo, pre investicija rade se istraživanja o raspoloživoj radnoj snazi, kvalifikacijama, starosnoj strukturi i slično kako bi imali situaciju da raspolažu sa najmanje tri kandidata za jedno radno mesto i tako ne bi zavisili od onoga koga angažuju. Tako se umanjuje i snaga sindikata da zaštite te radnike. S jedne strane, dakle, postoji ta konkurencija na tržištu rada, ali i konkurencija sindikata između kojih nema saradnje, pa i nespremnost nekih sindikata da podrže borbe za radnike.
Koji su najveći sindikalni problemi?
Pomenuti problemi radnika su zapravo i ključni sindikalni problemi. Postoje čitave kategorije ljudi koji rade neke poslove bez ugovora koji bi ih štitili od samovolje poslodavca. Danas postoje agencije koje zapošljavaju ljude a onda ih rentiraju kao radnu snagu kod drugih poslodavaca. To je veliki problem, recimo u poslovima kao što je čišćenje ili radnici u kioscima. Oni ne mogu u jednoj firmi da naprave sindikat. Pored toga, u agencijama imaju ugovore sa nultom osnovicom koja ne obavezuje poslodavca da ih plaća ukoliko u nekom periodu nisu bili angažovani. Tu ima prostora koji bi sindikati mogli da iskoriste za neke drugačije oblike organizovanja ljudi. Recimo, zakon o zadrugama dopušta da se ti ljudi samoorganizuju. Dakle treba naći razne načine da se ti ljudi na neki način povežu i tu sindikat može da ima važnu ulogu.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
Mislim da štrajk treba da ostane jer jeste delotvorno sredstvo borbe kojim se radnici direktno konfrontiraju sa poslodavcem, makar u tradicionalnim industrijama i službama sa velikim brojem zaposlenih. To je možda i jedini legalan način da pokažete da čitav sistem zapravo zavisi od vas. Jer, tako se poslodavcu može napraviti šteta koja njemu nikako ne odgovara i zbog koje može biti spreman za neki dogovor sa zaposlenima. Problem je što ovo sredstvo nije dostupno mnogima.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– Teško je očekivati bolju saradnju ako se ne promene zakonske norme o sindikatima. Ima nekoliko stvari koje će to uvek sprečavati, kao, recimo, privilegovan imovinski status Samostalnog sindikata. Oni imaju status i raspolažu resursima koje štiti država što onda omogućava uplitanje države i u sindikalno organizovanje i delovanje.
Pored toga, tu je i forma socijalnog dijaloga koja ne može da uključi sve nego samo reprezentativne sindikate. Pri tome, kriterijum reprezentativnosti je, s jedne strane, strog, a s druge ga je nemoguće jasno utvrditi kada se dođe do prebrojavanja članstva. Ko su članovi, ko nisu… a zbog toga pati borba za zaštitu radnika.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– Ta saradnja jeste važna i jednima i drugima, jer u značajnoj meri mogu da pomognu svojim resursima i tako ostvare neke rezultate i ciljeve. Mnogim organizacijama civilnog društva dostupne su stvari koje sindikatima nisu, i obrnuto. Recimo, zajedno mogu da povedu širu raspravu o nekim temama. Pogotovo što se danas sporo, od nule, razvijaju neke levičarske organizacije koje sa sindikatima imaju sličan vrednosni okvir.
Važno je i to što na lokalu postoje organizacije koje mogu da mobilišu ljude i sa kojima sindikati mogu da sprovedu akcije i tako reše neke probleme koje sindikati ne bi mogli sami, ali to ne bi mogle ni same te organizacije. Sindikati mogu da pomognu jer imaju daleko veće resurse i veći uticaj.
Koliko znam Nezavisnost ima komunikaciju sa nekim nevladinim organizacijama još od devedesetih, a i na skupovima koje organizuje Nezavisnost učestvuju ljudi iz nekih organizacija civilnog društva što ukazuje na neku saradnju. Mislim da takve organizacije, posebno one leve orijentacije, zajedno sa levim partijama i sindikatima mogu nešto da urade. Tako da tu može mnogo više da se radi, na primer kroz neke škole, zajednička istraživanja, različite kampanje, proteste …
Kod nekih profesija nije razvijena sindikalna organizovanost iz više razloga. Jedan je kvazisindikalnost. Recimo, novinari imaju dva udruženja koja su i profesionalna i kvazisindikalna. Drugi razlog je što su sindikati pravljeni po nekim resorima, recimo u obrazovanju ima nekoliko sindikata među kojima su česti oni sa kojima ne želiš da sarađuješ. Pored toga, profesije su se malo zatvorile u odnosu na probleme drugih.
Na kraju, sindikati su izgubili, da tako kažem, neku ideološku nit koja bi mogla da poveže ljude u raznim profesijama. Recimo, ako želim u prvomajsku šetnju ne želim da mi ministar bude u prvom redu. I to ministar u vladi koja radniku radi to što radi.
Svetozar Raković
