- novembar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: NiN Foto:
Srbiji je potrebna promena sistema, a ne samo garnitura na vlasti.
Nama je neophodna alternativna ekonomska i socijalna politika koja može da obezbedi pametan, održiv i inkluzivan razvoj, a ključna pretpostavka za to je revolucija u glavama ljudi i svest da nam niko ništa ne daruje, već da se neko igra našim parama
Pripadam krugu ljudi koji smatraju da je društvo ozbiljno bolesno i da je izlaz iz duboke krize moguć samo uz preciznu dijagnozu stanja i adekvatnu terapiju, koja vodi promeni sistema, a ne tek kozmetičkom tretmanu. Pri čemu je i pacijent anemičan, nepoverljiv i sluđen u stvorenoj klimi straha, nesigurnosti i sveopšteg nadzora.
Prvi dijagnostički test pokazuje da živimo u populističkom režimu čija se priroda ponajpre otkriva u zarobljavanju institucija i razaranju demokratije kvazidemokratskim sredstvima. Ukidanje pluralizma obavlja se sve u ime naroda njegovim potiskivanjem – satanizacijom konkurenata ili, još pre, stvaranjem od saputnika iz koristi ili pak „naivnih a korisnih idiota“, svojih partija, civilnog društva i sindikata.
Unutrašnju, trodelnu strukturu režima čini prenabildovani, ali opasni i rizični svet štrebera na vrhu vlasti, prepunih želje da uđu u kostim Supermena. Usrećitelji su skloni nadzoru i vlastoljubivi, pa u društvu teže atmosferi stadiona i navijačkih grupa. Njima poslove najbolje obavljaju znalci lišeni skrupula. Slede jeftino, brzinski obrazovani prepisivači, stvoreni u klimi palanke u kojoj svako misli da može da bude trener i ministar i u kojoj su glavna opasnost svi koji štrče i drugačiji su. Najzad dolazi i onaj interni, sve manje skriveni krug politizacije korupcije i kriminala ili korumpiranja i kriminalizacije politike.
Pandemija je odličan okvir i izgovor za vladanje u klimi petparačkih priča i postistina. Intelektualno šibicarenje sa udarničkom pričom nikad većih i boljih rezultata, netransparentno zaduživanje i ugovori ili promovisani gigantizam rasta iz koga su isključeni inflacija i efekti nerealnog kursa su dovoljno ilustrativni primeri manira da se prekrajanjem parcijalnih podataka gradi paralelna stvarnost koja postoji samo u TV dnevnicima i svakodnevnim monolozima vođe, dok polovina zaposlenih radi za manje od 400 evra.
Korisno sredstvo je i prostačko ponašanje i gotovo nezabeleženo obesmišljavanje svakog dijaloga. Nušić mi se činio previše karikaturalnim, a za svoje poređenje političke scene i parlamenta sa cirkuskom šatrom i gutačima vatre držao sam da su upozoravajuće preterivanje. Na ivici neverice smo kada svakodnevno gledamo prezentacije obrasca podilaženja vođi kao obavezujući obrazac ponašanja, a elementarno pokazivanje svoje volje i ambicija kao najveću jeres u pretovarenom brodu vlasti.
Efekat je klima egotripa, odsustva solidarnosti i neke vrste anarhoindividualizma i na vrhu i na dnu socijalne piramide. Moto rada samo za sebe raširen je i u zoni prekarnog rada u kome, recimo, u honorarnoj ili ekonomiji tezgarenja možete raditi sve ono što može doneti prihod ako treba i uz odsustvo ograničenja u pogledu dužine i uslova rada. Kraća radna nedelja uz očuvane prihode i osnovni dohodak i javne, dostupne usluge jesu alternativa koja traži novu državu socijalnog investiranja. Nje nema na vidiku.
Prvi terapijski korak je izlazak iz guste magle intelektualne provincije. Da li li neko može da kaže da se već i u planetarnoj vlasti ne govori o resetovanju kapitalizma, o tome da država uzvraća udarac i da se u ovom veku više vraća u javni sektor nego privatizuje. Alternativna ekonomska i socijalna politika koja može da obezbedi pametan, održiv i inkluzivan razvoj je nužna. Revolucija u glavama i svest da nam niko ništa ne daruje, već da se neko igra našim parama je ključna pretpostavka.
Kada je, recimo, o sindikatima reč, podsetiću samo da su oni rođeni u borbi za demokratiju i radnička i ljudska prava i da će živeti samo dok se demokratija i socijalna pravda doživljavaju poput čistog vazduha i vode – koji takođe postaju dragoceni, a ugroženi resurs.
Šta pristalicama promena ostaje do umrežavanja i podizanja uverljivosti kritičke intepretacije realnog stanja, uz istovremenu moć mobilizacije na njegovoj promeni? Promeni koju mogu nositi samo oni koji umeju ponovo probuditi nade i proizvesti energiju i poverenje, dajući dovoljne garancije da neće ponovo izneveriti očekivanja. Koji objedinjuju znanja, energiju, prkos i integritet. Imamo li mi alatke i prostor da ih prepoznamo? Da li oni koji nam se nude za poverenike promene umeju da uspostave listu prioriteta i potisnu samozaljubljenost i uzajamnu netoleranciju?
