Algoritmi, a ne čovek, danas upravljaju u mnogim sferama rada: od donošenja odluka o izboru novih kadrova, do dodeljivanja radnih zadataka i otpuštanja s posla. Globalne digitalne platforme bile su predvodnici u uvođenju algoritama i veštačke inteligencije u svet rada. Blumbergov tekst u kojem platformski radnici opisuju na koji način su izgubili posao zahvaljujući odlukama algoritama imao je veliku čitanost na svim meridijanima, pa i u Srbiji, i usmerio je pažnju stručne javnosti na pitanje upravljanja algoritmima. Ono što je možda na prvi pogled manje vidljivo, ali zapravo izuzetno bitno jeste da smo, zajedno sa usponom platformi, dobili nove regulatore u radnim odnosima koji su, neprimećeni od zakonodavaca na nacionalnom nivou, promenili prava radnika koji rade na njima.
Kada algoritmi u svetu rada donesu pogrešnu odluku, posledice obično padaju na radnike, a ne onog ko je uveo algoritam. Pritom, algoritmi funkcionišu u „crnoj kutiji“, donoseći odluke bazirane na velikim bazama podataka koje vrlo često sadrže i veliki broj predrasuda koje su u njih utkane. Jer, mašinama pristižu podaci čije se validiranje i selekcija vrši, zapravo, na osnovu stavova onih koji su te programe i sačinili. Zato su i mašine danas odraz onih koji su ih programirali (detektovan je rasizam u SAD pri selekciji prioriteta za zapošljavanje). Algoritam je skup naredbi koje funkcionišu po principu „if-then“: U ovom slučaju, ako je kandidat za neki posao Afroamerikanac (Afroamerikanka), biće automatski „spušten“ na nivo manjeg prioriteta za dobijanje dotičnog posla. Zato je veoma lako predstaviti da je taj algoritam, popularno nazivan veštačkom inteligencijom, samo skup naredbi koje se izvršavaju po zamisli klijenta (onoga ko je vlasnik takvog AI softvera). Algoritamska transparentnost je, stoga, postala važno pitanje za mnoge zainteresovane strane, uključujući sindikate i kreatore javnih politika. I u Evropi i u SAD se intenzivno razmišlja o etičkoj dimenziji veštačke inteligencije, a jedna od sfera gde je upotreba veštačke inteligencije ocenjena kao potencijalno rizična je upravo svet rada.
O tome je 25. novembra bilo reči na četvrtoj nacionalnoj konferenciji „Budućnost rada 2021 – Dobre inovacije“, u organizaciji Centra za istraživanje javnih politika (CENTAR). Na konferenciji je govorila Mareike Melman, docent na Odeljenju za upravljanje informacijama i procesima, Univerziteta Bentli u SAD, koja je deo svog istraživačkog rada posvetila upravo proučavanju uticaja algoritamskog menadžmenta na upravljanje radom na globalnim radnim platformama – od onih koje se bave dostavom hrane i prevozom putnika do onih na kojima se rad obavlja online, kao što su, recimo, Upwork i Guru.
Radnici na platformama za dostavu hrane i transport dobijaju detaljna uputstva u realnom vremenu na svojim pametnim telefonima o tome gde da idu i šta ili koga da pokupe. Takođe, algoritmi „uparivanjem“ dostavljača i restorana usmeravaju najbližeg kurira do mesta isporuke, diktirajući mu rutu i tempo kojim treba da se kreće. Ovo predstavlja pritisak na dostavljače da ubrzaju dostavu često i na uštrb svoje sigurnosti u saobraćaju, odnosno bezbednosti na radu. Algoritmi su, takođe, zaduženi za obračunavanje učinka radnika, dodelu bonusa i identifikaciju onih sa niskim učinkom koji bivaju „kažnjeni“. To podrazumeva nadzor i praćenje rada, kao i mehanizme za ocenjivanje radnika, što je tradicionalno bio posao menadžera.
Platforme za isporuku hrane procenjuju radnike na osnovu ocena kupaca, prihvatanja ili odbijanja zahteva za isporuku, ili pak stope otkazivanja porudžbine. To, ponekad, rezultira disciplinskim merama a često i privremenom ili trajnom deaktivacijom sa platformi, što za dostavljača znači da je izgubio radno mesto. Vrlo često, jednom kada je deaktiviran, radnik nema načina da se obrati menadžmentu da bi objasnio da li je zaista pogrešio ili je došlo do greške.
EU je poslednjih godina napravila niz koraka ka većoj transparentnosti na radnom mestu, a sada su i SAD podigle ovo pitanje na nivo jednog od najvažnijih prioriteta. Kada su platforme u pitanju, insistira se na promenama koje pokrivaju kako „ulaz“ tako i „izlaz“ kod algoritamskog odlučivanja. Pod tim se, pre svega, misli na kontrolu rada algoritama pre nego što oni budu primenjeni na radnom mestu, slobodan pristup „kodu“ i druge pristupe u jačanju transparentnosti funkcionisanja algoritma. Naposletku, insistira se da poslednja instanca koja će biti uključena u donošenje odluke o disciplinskom kažnjavanju ili otpuštanju radnika sa platforme bude – čovek.
Mareike Melman smatra da nije dovoljno samo uspostaviti dobro zakonodavstvo na ovom planu već pre svega insistirati na etičkoj dimenziji neodgovorne upotrebe algoritama. Tako je Uber naišao na veliki odijum javnosti u Britaniji kada se ispostavilo da je na osnovu pogrešnih podataka otpustio nekoliko svojih radnika. „Verujem da bi ubuduće svakako kompanija koja drži do svoje reputacije trebalo da vodi računa o odgovornoj upotrebi algoritama“, rekla je Melman.
GDPR, Opšti evropski propis o zaštiti podataka je uspostavio važne granice kada su u pitanju prava na zaštitu podataka, uključujući pristup, brisanje, ispravljanje i prenosivost, ali se isto tako pokazao korisnim u obezbeđivanju algoritamske transparentnosti na radnom mestu. Prvo, GDPR zahteva da se lični podaci „obrađuju na zakonit, pošten i transparentan način“, zatim se zahteva da zainteresovana strana može da dobije jasne i smislene informacije o načinu na koji algoritam donosi odluke, o mogućnostima za grešku i posledicama takve greške. Takođe, GDPR insistira da poslednju reč u donošenju odluka ima čovek kao i da u samom procesu radnik mora imati pravo da iznese svoje argumente. Istovremeno, GDPR se takođe pokazao veoma moćnim u omogućavanju radnicima da pristupe podacima koje platforma prikuplja o njima kao dokazni materijal da ih je platforma proizvoljno suspendovala ili im je zakinula plaćanje.
Melman ipak smatra da su i GDPR i drugi sistemi kontrole koji se razvijaju kruti, spori i nedovoljni da bi radniku u razumnom vremenu omogućili da zaštiti svoja prava. Ovo tim pre jer su delotvorni tek kada je šteta već učinjena, a pred radnikom su duge godine suđenja i dokazivanja prekršaja koji ima mnogo komplikovanih tehnoloških nijansi – u čemu su platforme mnogo više verzirane od sindikata, radnika i sudova.
Ono zbog čega je algoritamski menadžment važan kada govorimo o radnicima je i pitanje dokazivanja da li su platforme, zapravo, poslodavci. Upravo činjenica da one oblikuju i upravljaju radnim procesom predstavlja dokaz da dostavljači kojima platforme nameću ulogu nezavisnih podugovarača, u stvari, jesu radnici.
Da bi se pozabavila problemima veštačke inteligencije unutar i van radnog mesta, EU je predložila Uredbu o veštačkoj inteligenciji, koja ide mnogo dalje od prethodnog propisa i zahteva objašnjenje pre no što se odluka donese, kad god je algoritam kategorisan kao „visoko- rizičan“, što je upravo slučaj sa oblašću rada. Međutim, i Melman i mnogi drugi istraživači smatraju da je zabrinjavajuće to što je kompanijama dato pravo da same sprovode internu kontrolu ovih procesa.
U okviru evropske inicijative Reshaping Work, sa sedištem u Holandiji, čiji je CENTAR član, predloženo je nekoliko radnih principa koji bi trebalo da znače unapređenje ovog procesa:
- Radnici moraju biti obavešteni kada se algoritam primenjuje, uz informacije o tome šta bi proizvelo drugačiji ishod;
- Radnici moraju biti informisani o njihovom pravu na brisanje, pristup, prenosivost i ispravku podataka;
- Radnici moraju biti obavešteni o merama koje se primenjuju u cilju promovisanja jednakosti i ljudskih prava i izbegavanja pristrasnosti.
Suštinski, ovakve inicijative imaju za cilj da radnicima obezbede dobijanje potpune informacije o procesima kojima će biti izloženi, kao i da daju svoj informisani pristanak na ovakve uslove – ili da ih ospore odnosno odbace. Tako se proširuje polje kontrole uspostavljeno kroz GDPR regulativu.
Međutim, mere koje su važne za kontrolu primene veštačke inteligencije u domenu rada nisu vezane samo za tehnologije i tehnološke procese. Socijalni dijalog ima jednu od najvažnijih uloga u regulisanju ovih pitanja pre svega kroz učešće sindikata u dizajniranju i ko-upravljanju algoritama, tako da oni istovremeno zadovoljavaju potrebe preduzeća ali i štite prava radnika. Kroz socijalni dijalog bi, takođe, mogao da se uspostavi i jedan „apgrejdovani“, osavremenjeni dijalog između sindikata i poslodavaca. Ovaj dijalog i interakcija ticali bi se razvijanja dobrovoljnih kodeksa ponašanja za algoritme na radnom mestu ili nekih novih i inovativnih rešenja.
Autor: Milan Lukić
