Zašto sistem ovako funkcioniše da se dobre radnice praktično melju i da se njihov entuzijazam kroz godine smanjuje i topi”?
O položaju prosvetnih radnica, problematici rada u kulturi i obrazovanju, oslanjajući se na sopstveno iskustvo, govore scenske umetnice, ali i nastavnice u muzičkoj i baletskoj školi, Ista Stepanov, Frosina Dimovska, Dunja Crnjanski i dramaturškinja, rediteljka Milena Minja Bogavac. Četiri autorke kreirale su inspirativan, edukativan i pre svega otrežnjujući performans „Mesto dobre radnice” koji na vrlo pitak i duhovit način donosi nimalo površnu analizu stanja u prosveti. „Mesto dobre radnice“ po formi sadrži elemente predavanja i tribine, kabarea, predstave. Prošlog meseca imala je svoje premijere u Beogradu i Novom Sadu i nakon što su se utisci slegli, brojne zaključke, do kojih su došle radeći na predstavi, umetnice, nastavnice, radnice iznose za KUMU.
”Iako su sve profesije koje obavljamo vezane za neki neprofitni sektor, dakle ne bi trebalo da budu obeležene jurcanjem za prevelikim uspehom, profitom i nekom povećanom proizvodnjom, došle smo da zaključka da u današnje vreme čak i rad u neprofitnom sektoru može da bude izuzetno stresan, uznemirujuć i iscrpljujuć”, počinje priču dramaturškinja Milena Bogavac i dodaje da je „Mesto dobre radnice” bio njihov pokušaj da reše to svoje emotivno stanje iznurenosti, ali i da probaju da postave pitanje „zašto sistem ovako funkcioniše – da se dobre radnice praktično melju i da se njihov entuzijazam kroz godine smanjuje i topi.”
Šta je to što radnice u prosveti i umetnosti u našoj zemlji pritiska i melje slikovito za KUMU definiše jedna od akterki performansa i nastavnica baleta Ista Stepanov,
„U praksi najvažniji je privid – prešli smo gradivo, imam dovoljan broj ocena, statistički sam u sredini, niti najstroža, niti najblaža nastavnica. Moja deca su tiha i poslušna, išla sam na gomilu seminara, imam najviše bodova. Hvalim svoju decu, ogovaram kolege. – Sve sama ljuska, a iznutra šuplje. Umetnost – za svakog ponešto, za mene nedovoljno! A o sve većoj degradaciji prosvete i umetnosti, da i ne krećemo priču.”
Obrazovanje i umetnost kao alatka društvenih promena
Da je ta problematika mnogima bliska dokaz je reakcija publike na „Mesto dobre radnice” kaže nastavnica klavira Dunja Crnjanski i dodaje da su reforme neophodne.
„Reforme plana i programa, novi načini rada i savremeni prostupi! I verujem da bi udruženi pojedinci i kolektivi koji već neguju neke eksperimantalne savremene prakse zajedno mogli da doprinesu ovim promenama, čini se svima preko potrebnim”.
Prosveta je sistem kojim je obuhvaćen najveći deo svih građana i građanki naše zemlje, nadovezuje se Minja Bogavac i objašnjava zašto je to važno imati na umu kada se govori o promenama u duštvu.
„U tom smislu razmišljale smo o prosveti kao o možda nekom mestu odakle ozblijne društvene promene treba da počnu. Mnogo smo razgovarale i razgovaramo u performansu o sferi obrazovanja kao alatke nekakve društvene promene i o tome zašto nam ta alatka služi na pogrešan način.”
Alatka koju koriste autorke u performansu „Mesto dobre radnice” jeste ukazivanje na probleme i poziv na promene na vrlo duhovot i šarmantan način. A proces nastanka predstave, i progovaranje na sceni o problemima profesije i ličnom iskustvu može biti otrežnjujuć i za umetnice i za publiku, smatra nastavnica u baletskoj školi i scenska umetnica Frosina Dimovska. Kako kaže, razgovor o tome što ih pritiska u radu bio je i povod da počnu da rade predstavu.
„U procesu nastanka to je bio jedan haos, gomila ideja, briga, problema, misli, pitanja i u stvari su to bili sati i sati razgovara. Ali, taj proces je i zabavan, a ono je što dođe kao olakšanje je što tokom izvođenja vidite da se publika smeje ili se mršti, vidite da i oni osećaju i prepoznaju ta pitanja. To je stvarno olakšanje, kada vidimo da u tim dilemama i pitanjima nismo usamljene, a verujem da i publika isto oseti kada čuje to od nas sa scene”.
Umetnice razmišljaju i pitaju se dokle može stići njihov glas sa scene i kakvi su efekti? O tome da li takav način rada u umetnosti može dovesti do konkretnih promena u sistemu ili makar otvaranju dijaloga govori i koreografkinja Ista Stepanov.
„Ne znam, volela bih da mislim da vodi. Verujem da onima koji su naši istomišljenici prija da čuju naš glas i misli. Možda im malo damo vetar u leđa, ne znam. S druge strane, oni drugi za koje bismo želeli da se preispituju, najčešće ne dolaze na ovakva dešavanja, ne znam kako se to popravlja. Ali ipak, ukoliko „Mesto dobre radnice“ bude prisutno u školama gde nas mogu čuti kolege, učenici… onda ko zna. Treba biti uporan”.
Kolektivno autorstvo i feminizam
Uporne su da zajedničkim radom na sceni progovore o tabuima i skrenu pažnju na položaj umetnica i umetnika upravo putem umetnosti. U tome su ubedljive zahvaljujući autobiografskom pristupu u radu i kolektivnom autorstvu.
„Da, „Mesto dobre radnice“ je apsolutno nastalo iz naše potrebe da jedna drugoj budemo grupa za samopomoć i podršku i da napravimo radni proces koji će uvek više biti lep nego težak. Malo smo eksperimentisale sa time što smo pokušavale da radimo bez pritiska i tako što ćemo uvek biti tu jedne za drugu i nećemo zameriti jedna drugoj ukoliko nas druge radne obaveze odvuku od ovog rada”, objašnjava Minja Bogavac.
Kolektivno autorstvo je omiljeni princip stvaranja i pijanistkinji Dunji Crnjanski i kako kaže, u toku nastajanja predstave trudile su se da neguju dijalog, razumevanje, međusobnu podršku i solidarnost.
„i to su sve principi koje se trudim da primenjujem inače u radu i u životu i važno je da ih stalno vežbamo, naročito u uslovima koji su kompleksni, ali uz ovaj rad i uopšte rad na nezavisnoj sceni dokazujemo da je moguće raditi po ovim principima i negovati ih.”
Kolektivno autorstvo, solidarnost, potpora jesu feministički principi. „Mesto dobre radnice” prenosi ih na prijemčiv način, iznosi stavove o rodnoj ravnopravnosti koji lako komuniciraju sa publikom. Dramaturškinja i reditejka Minja Bogavac kaže da se feministički stavovi podrazumevaju kada žene govore o radu i svojim profesijama.
„I nismo imale za cilj da napravimo predstavu koja će agitovati za neke feminističke ideje. One su dolazile prirodno kroz sam sadržaj našeg rada i same naše stavove. Ja volim da kažem da feminizam nisu cipele koje obuješ za ovaj ili onaj performans već su noge kojima hodaš i posmatraš svet. Tako da ovaj performans jeste feministički, ali više je feminizam u samoj temi nego u ideji. Ideja o kojoj govorim je plemenita, humana, to je ideja o boljem sistemu vrednosti na kojem se zasniva obrazovni sistem ili onaj drugi sistem kulture i umetnosti koji je takođe tu da kreira neki naš identitet, kolektivno sećanje ili odnos prema zajednici.”
Iako se, kaže, boji da će zvučati pesimistično, nastavnica baleta Ista Stepanov je mišljenja da u našem društvu feministički stavovi, na žalost ne mogu svima biti prihvatljivi. Ipak, misli da je važno da se o tome priča često i bez suzdržavanja.
„Što nas više o nekoj temi slobodno govori to će i drugima ona da se čini kao normalna i prihvatljiva. Takođe, humor pomaže. Ja se trudim da iz pristojnosti ne izbegavam razgovor o temama. To sam ranije u životu radila, jer kao povrediću one koji ne razmišljaju tako. To više ne želim da radim. Nemam problem da raspravljam stvari i branim svoje stavove. Čak često izazivam ragovore gde druge nateram da misle o tome šta govore, da preispituju svoje misli, a ne da ih recituju kao naučene.”
„Do kraja godine smo onlajn”
Situaciju u prosveti i u kulturi dodatno je usložnila epidemija. Online nastava u baletskoj i muzičkoj školi zaista zvuči nemoguća, ipak bila je realnost koja je došla sa pandemijom. „Mesto dobre radnice” tematizuje i te nove modele rada, obaveze nastavnika, učenika i roditelja, kao i mentalno zdravlje u tim okolnostima. Frosina Dimovska bi svoje iskustvo sa nastavom na daljinu opisala „kao potpunu katastrofu”.
“Za decu je bilo isto tako, ona su shvatala da to nije ozbiljno, nije adekvatno adaptirano i nikako nije zamena za nastavu kakvu imaju uživo i ja zaista mislim da je to u onoj prvoj fazi bilo u mnogo slučajeva besmisleno. Niti su naše škole imale takve računare, takav internet, takvu opremu da mi možemo da snimamo lajv časove, niti su deca koja žive u porodicama koje imaju puno školske dece ili su na nekakvim vikendicama gde nema interneta, bile u situaciji da bilo šta sprovedu od onoga što smo mi već prilagođeno tražili, a da ne kažem da to nije bilo ni blizu sprovođenja plana i programa. To je bilo nemoguće. Ideja da škola može bude samo prikupljanje i predavanje informacija i da deca to onlajn treba da reprodukuju, za mene maši svaki smisao obrazovanja.”
O tome u „Mestu dobre radnice” umetnice govore sa neke vremenske distance i prilično komično. Međutim u tim trenucima uopšte nije bilo komično, kaže Dunja Crnjanski.
„Tokom onlajn nastave najteže je bilo održati elan, koncentraciju i inspiraciju i u tim neuslovima rada bilo je veoma teško, ali smo svi zajedno to pregrmeli i nadamo se da više neće biti takve nastave”.
Frosina Dimovska kao problem uviđa i to što se promenio odnos dece prema školi. Nastali su problemi sa izostancima. Takođe s jedne strane đaci su bili pretrpani obavezama, sedeli pred ekranima po ceo dan, bili opterećeni protokolima, šiframa, logovanjima, slanjem domaćih zadataka, a sa druge strane neke suštinske stvari su izostale.
„Nije se niko sistemski bavio psihičkim i mentalnim stanjem dece, niti se iko bavio psihičkim stanjem nastavnika. I to sve u situaciji koja je bila potpuno drugačija i za neku decu najstrašnija od svega što su do tada iskusila. Takođe mi smo videli mnogo stanova, ličnih prostora dece i oni naših, što uopšte nije potrebno, ni dobro.”
„Skuvam kafu i podignem noge – onlajn
stigla sam kući čim zaklopim laptop – onlajn
Idem na proteste i više se družim
sa ćerkom i drugaricom, a stignem i na jogu.
Ni ja ni deca ne nosimo maske – onlajn
nekad mi dođu na čas u pidžami – onlajn
često ih ne vidim jer ne rade im kamere
ali svakako svi znamo da se ništa nije postiglo.
Onlajn, onlajn, do kraja godine smo onlajn,
ja samo želim da sam oflajn, oflajn ….”
Svaku temu umetnice su dočarale pratećim songom koji na komičan način dopunjuje priču i doprinosi kabaretskoj atmosferi predstave. Pesme „Panadol, aspirin“, „Četrdesetočasovna radna nedelja“, „Onlajn“, „Što nisam išla“, „Tišina,zvonilo“ otvaraju brojne teme, ruše tabue i zasmejavaju publiku. Dunja Crnjanski koja se bavi eksperimentalnom muzikom i predaje klavir u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, objašnjava da su songovi za predstavu nastali pre nego što je nastala ideja o samom preformansu.
„Neke od njih sam pisala čak i pre nekoliko godina, kada mi je bilo teško, kada sam bila frustrirana situacijom na poslu, kulturi i u okruženju. Slala sam ih Minji, Frosini, Isti i kroz spontani nekakav njihov odgovor krenule smo u sve ovo. Dakle songovi su bili neka vrsta pokretača. I kada je ideja zaživela, neke nove teme su se javljale, neke tekstove smo pisale zajedno…i mislim da nam je taj muzički segment veoma bio inspirativan”.
Obrazovni sistem koji podstiče inovacije
Umetnice, autorke za KUMU iznose i mišljenja o tome kakve promene i kakav obrazovni sistem priželjkuju. Više slobode, eksperimentisanja, prilagođavanje svakom učeniku, pojedincu, situaciji, poručuje Ista Stepanov.
„ Ukidanje ocenjivanja, uvoženje nastave u prirodi, uvođenje novih predmeta životno korisnih, manje birokratije, više razgovora, više umetnosti, mogućnost posete institucijama, razmenama, putovanjima. Volela bih da decu učimo da se informišu, da razvijaju kritičko mišljenje, da se interesuju za životnu sredinu, za svoje zdravlje, da ih učimo empatiji, ljudskim pravima i volela bih da se pažljivije bira i na pravi način procenjuje i proverava ko radi sa decom u školama to je toliko važno – šta se deci govori i koja se poruka šalje”
Frosina Dimovska zamišlja sistem u kojem se uzimaju u obzir stvari koje nisu u planu i programu, u kojem se sa decom razgovara, a ne samo radi. Sistem u kojem se plan i program menja i prilagođava u kojem se dozvoljava eksperiment, podstiču inovacije:
„da taj proces nije tradicionalan i ukalupljujući. Mi bismo želele jedan mobilan, eksperimentalan i zanimljiv sistem koji podstiče učenje kod svih. Sistem koji vrednuje odmor, podršku, vrednosti potrebne za život, neke konkretne veštine, a ne sistem koji priprema decu za tržište koje i ne postoji sa idejom da su oni nekakvi pioni koji izvršavaju neku svoju funkciju. Kako god da kažem čini mi se da previše pojednostavljujem, ali volela bih da škola bude mesto koje je uzbudljivo, zanimljivo, podstiče radoznalost i da svi imamo utisak da nešto dobro i lepo radimo zajedno”
Obrazovni sistem koji nas uči da mislimo svojom glavom, dodaje Dunja Crnjanski,
„da menjamo stvari, da cenimo i poštujemo druge i sebe. Zatim obrazovni sistem u kom vežbamo solidarnost i negujemo praktična znanja, u kom ne postoji pozicija autoriteta znanja koja se ne preispituje. I jako važno, obrazovni sistem koji ne doprinosi normalizaciji nasilja”.
Milena Minja Bogavac veruje u obrazovanje zasnovano na životnim veštinama. U obrazovanje koje ne podrazumeva samo reprodukciju znanja izvesnih podataka i neke umetničke tradicije već nužno u sebi sadrži eksperimentalni deo i deo koji bi mlade ljude, dečake i devojčice podučio kako da u konkretnim situacijama u životu neko svoje znanje upotrebe.
„Verujemo da takav obrazovni sistem mora da bude zasnovan na ideji prevencije svakog vida nasilja, da mora da bude zasnovan na rodnoj ravnopravnosti, ali verujemo i da takav obrazovni sistem mora da podrazumeva veća prava radnika i radnica.”
Piše: Tamara Srijemac
