- maj 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: NiN Foto: Medija centar
Dve godine nije prošlo a država nam je, za naših tridesetak miliona evra, opet anagažovala glumce i čitav prateći ansambl i službe i organizovala izbornu pozorišnu predstavu.
Svha predstave je da u prvom činu izaberemo one koje će upravljati u naše ime – što se zove predstavnička demokratija ili vladavina preko predstavnika. Dakle, stvar prvo zavisi i od naše upućenosti i interesa, pri čemu bar trećina nas koji su to i u prilici, nikada ne ide u izborno pozorište. Ili je bila par puta u životu tek da se kaže da je bila. Da ne ponavljam priču o tome da nisu ni svi glumci u jednakoj prilici da budu viđeni i prihvaćeni na audiciji, kao i priču da mnogo više, recimo, znamo o sastavu i kvalitetu robe u samousluzi nego o kapacitetima i vrsti robe koja nam se nudi na pozorišno-političkom tržištu. Političko tržište je i najmanje demokratsko tržište. To što, jer neposredno ne plaćamo na izbornom mestu, postupamo u kupovini sa manje opreza, ne znači da višestruko uvećanu cenu svog lakomislenog izbora nećemo dugo naknadno plaćati. To naravno zavisi i od znanja, veština i (ne)skrivenih motiva predloženih na čiji redosled i izbor mi nismo, bar ne direktno, uticali.
Sada je prilika da kažem da bi, po mome sudu, svako razuman bio za to da predstavnike – naše poverenice i poverenike u vlasti, držimo pod kontrolom i lupom javnosti i zadržimo svu desetinu raspoloživh mehanizama da na njih utičemo i van izbornog dana. To se zove podruštvljena, monitorizovana ili nadgledana predstavnička demokratija i u skladu je sa sloganom Samo vas gledamo ili sindikalnom krilaticom Ništa o nama bez nas. Naravno kao sav normalan, pa i ne previše politički aktivan svet, o ključnim stvarima bih hteo da odlučim sam a ne preko predstavnika.
Polazeći od rasporeda naših glasova formira se u narednim činovima parlamentarni ansambl i mala scena, određuju angažovanim glumicama i glumcima “naknade za dangubu“ i odgovarajući uslovi rada i druga prava koja im sleduju po nekoj vrsti kolektivnih ugovora i poslovnika o radu. Problem sa sindikalnim pravima političara je što se radi o radu na određeno vreme, pri čemu tek pedesetak njih konstantno produžuje ugovore dok su ostali suočeni sa brigom da se nakon mandata udome u neku javnu ustanovu ili firmu, izvršnu vlast, još bolje ambasadu. Neka vrsta sindikalnopolitičke aristokratije su oni koji imaju svoje zanimanje kome mogu i žele da se vrate. Za ostale bi se dalo reći da su u prekarnom položaju, izloženi milosti i nemilosti, mobingu od strane svojih partijskih šefova i gazda. Sve ovo pod uslovom da nisu tek uhljebi bez karaktera.
Moving Stage Curtains, as seen as Actors on Stage.
Dakle ova aprilska najnovija predstava ili gorka šala nije završena sem što se zna da isti glumac-režiser i u narednoj podeli igra kralja. Znajući njegov stil za očekivati je da neće žuriti sa izborom Vlade a ni gradonačelnika, odnosno da mu se vlasti formiraju sve duže a traju sve kraće.
Premijer mu je u statusu horovođe a ministri od takvog uticaja da za gotovo polovinu znaju samo lobisti, urednici političkih rubrika u medijima i armija angažovanih političkih analitičara sa i bez pokrića, sa i bez navijačkih političkih legitimacija. Za dobar deo onih preostalih a poznatih ministara, rekao bih da u dvorskom teatru, u kome na repertoaru dominiraju farse, parodije i melodramske operete sa peripetijskim zapletima, oni imaju ulogu nosilaca replika koje gospodar ne bi hteo da sam javno izgovori.
Sad da konačno pređem na priču o samom pozorištu, repertoaru i angažovanom ansamblu.
Često se zaboravlja da pozorište sem loža, partera i gornje galerije za određene vrste publike i same scene, ne funkcioniše bez proscenija. U njega se smeštaju muzičari, dirigenti i šaptači, odnosno svi oni nevidljivi ili tek indirektni učesnici izbora poput istraživača izbornog pulsa građana ili njegovih kreatora u koje spadaju i veto igrači – zainteresovani međunarodni akteri, krupni privrednici i crveni velikodostojnici, recimo.
No ključna svar, kad je već odabran repertoar, je mizanscen, odnosno određenje podele uloga, dinamike i dramaturgije predstave, njenih paralelnih tokova i poruka. Zato bi mnogi u političkom teatru hteli da budu nevidljivi montažeri, koreografi i ako može (ko)režiseri.
Rad pozorišta u kome se repertoar i ansambl kako tako biraju a nisu već unapred određeni obnovljen je sa padom Berlinskog zida i dvostrukim raspadom – i sistema socijalističkog samoupravljanja i Jugoslavije kao državnog okvira. Posledično, u prvoj deceniji na repertoaru su dominirali nacionalni, patriotski komadi sa “pevanjem i pucanjem” a na sceni glumci i dramaturzi iz crveno-crne koalicije. Predstavnici nacionalne i demokratske opozicije dugo su mogli igrati tek epizodne uloge.
Nakon serije protesta i testiranja razliičitih izbornih scenarija, dakle praktikovanja uličnog teatra, 2000-te je došlo do promene pozorišne uprave, promene uloga, uključujući i nasilno uklanjanje nekih nosilaca ključnih rola, pa i promene repertoara. Izmena repertoarske klime i politike dovela je, da bi ostrali u ulozi bardova, do rizične, ali pokazalo se relativno uspešne, promene faha nekih afirmisanih nosilaca prethodnog, patriotskog repertoara.
U tome im je umnogome pomogla nova uprava i njene prilično neuspešne i za klimu planetarne ekonomske krize stereotipne i većini (osiromašene ) publike teško gledljive, čak svarljive predstave o čarima privatizacije i dometima demokratizacije.
Staro – nova uprava se, u novom, proevropskom ruhu i scenografiji, vratila, 2012, pre svega na uvek popularnim komadima o iskorenjivanju korupcije i smanjivanju nejednakosti.
U međuvremenu, ona je političkim spektaklima, čestim organizovanjem izbornih predstava u nizu, zarobljavanjem institucija i veštinom da pomera data izborna obećanja do skorih narednih izbornih predstava, uspela da odglumi ulogu opozicije koja ispravlja greške prethodnih uprava i nakon decenije provedene na vlasti.
Theater masks, drama and comedy with a red curtain as backdrop / 3D Rendering, Mixed media.
Mora se priznati da su prave male zanatske bravure pokazane u ovladavanju populističkim stilskim repertoarom zavođenja naroda poluistinama i fikcijama i veštinom proizvođenja neprijatelja.
Kontrola nad polugama vlasti, uključujući i političku korupciju i klijentelistističku kontrolu nad parama, poslovima i publicitetom vešto je kombinovana sa umećem prebacivanja nekadašnjih opozicionara u pozicione redove. Posledično, popularne su dramatizacije sudskih predstava i detektivskih i špijunskih romana.
Još davno je rečeno da, po pravilu, izbore dobija onaj ko troši više i vara uverljivije. Kao i da, posebno na političkoj periferiji, ništa tako dobro ne lepi kao lepak vlasti. Likovi iz Nušićevih komedija gube trku u odnosu na svu beskrupuloznost ponašanja naših doktora plagijatora, sreskih kapetana i članova ožalošćenih porodica a zanimanje špijuna postaje i unosno i ugledno.
Na repertoaru, uz večite patriotske komade dominiraju politički trileri sa porukom o politizaciji kriminala i kriminalizaciji politike.
Paralelno, na maloj a prenaseljenoj i sujetama i animozitetima opterećenoj alternativnoj, opozicionoj sceni na repertoaru su monodrame u nizu i tragikomedije – priče koje bi bile i zabavne da nemaju tako tragične epiloge.
Ovoga puta pred upravu i ansambl, u kome se našlo na jedanaest lista čak četrdesetak predstavnika stranaka i strančica, pokreta i udruženja, biće postavljen ultimativni repertoarski izbor.
U angažovanom pozorištu bez maski, ili filmu istine, mora se odigrati drama teškog izbora između autoritarnog stiska Istoka i umnogome plutokratske i licemerne ponude Zapada.
Ako nam je već mesto u Evropi, ima li u političkom glumištu likova koji taj put neće pretvoriti u stranputicu periferije koja se energetski ruinira i demografski prazni ?
Ni mi u publici nemamo sada pravo na kratkovidu, nojevsku ignoranciju i malodušnost. Suočeni sa brzim novim izborima i angažovani glumački ansambl će morati da igra ono što mu traže. Uostalom, i što vidi da je, poput nedavnih ekoloških potesta, fabula i pokretač uličnog, pučkog teatra.
Može li konačno, na kraju višedecenijske već predstave biti slika razvijenog društva sa snažnim institucijama, odgovornim i kompetentnim elitama i aktivnim građanima na sceni, odnosno demokratskim i solidarnim epilogom?
