- februar 2023. Kategroija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Postistina je frizirana, retuširana i krivotvorena istina u službi vladanja, ili život u ružičastoj obradi tv dnevnika. Jačanjem društvenih mreža eksponencijalno raste nepoverenje prema “činjenicama“ koje iznose i vlast i njeni oponenti
Logici političke borbe, zbog visokog uloga – “slasti” vlasti, pripada pravilo da se koriste sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva poput stavljanja u izgled dobiti i kupovine ili uslovljavanja i pretnji. Retuširanja i izvrtanja činjenica i korišćenje argumentacije tipa ad hominem i ad bacculam – na čoveka i to batinom, idu u isti red. Ljubitelje razumevanja politike kao tolerantne rasprave u kojoj se razmenom argumenata traga za optimalnim i održivim rešenjem zato sigurno frustriraju sednice srpskog parlamenta i svakonedeljna već obraćanja predsednika Vučića.
Kada je o aktuelnom predsedniku Srbije reč, stilski me njegova obraćanja – kombinovanjem kočoperne, megdandžijske nepobedivosti i privida “skromne“ osamljenosti i okruženosti “alama i lažovima”, sumnjama i nerazumevanjem, podsećaju na TV Pustolova Milana Gutovića. Naravno, bez Gutovićevog šarma i sa ozbiljnim društvenim posledicama.
Logiku ponašanja brojnih narodnih predstavnika pod parlamentarnom i političkom šatrom, u kojoj mnogi od izvođača menjaju uloge i dresove i nalaze se u poziciji preletača koji moraju da se dodatno dokazuju novom vođi i saigračima, čini upravo produženje oročenog ugovora i posla.
Uzavrela atmosfera na političkom vašarištu, oko Kosova recimo, neodoljivo me, slaganjem poluistina i fikcija, podsetila na pojam postistine. Postistinu je 2016. redakcija Oksfordskog rečnika proglasila za reč godine. Koristi se kao pridev i odnosi na okolnosti u kojima se objektivne činjenice „spinuju“ (prerađuju) tako da kroz izjave zvaničnika i autoriteta izazivaju poželjne emotivne reakcije i uticaj na oblikovanje javnog mnjenja. Postistina je frizirana, retuširana i krivotvorena istina u službi vladanja. Iliti život u ružičastoj obradi tv dnevnika. U vreme jačanja društvenih mreža raste eksponencijalno dalje nepoverenje prema “činjenicama“ koje iznose i vlast i njeni oponenti.
U Srbiji u pitanju su danas, recimo, jeftini trikovi političkih šibicara na vlasti poput prikazivanja u evrima naduvanog rasta zarada i BDP iz koga su isključeni efekti inflacije. Ili beg od priče o ubrzanom zaduživanju i realnoj kupovnoj moći dinarskih zarada. I kada prosečna plata dosegne obećanih hiljadu evra koliko će realno vredeti? Tek nešto oko 8.000 dolara društvenog proizvoda po glavi stanovnika prilično je bednjikavo za zemlju koja se samoproglašava ekonomskim tigrom u vreme kada je svetski prosek 11.000 dolara.
Iza priče o “nikad većem“ a realno skromnom rastu zaposlenosti skrivena je istina da se radi pretežno o nekvalitetnim, nesigurnim i loše plaćenim poslovima.
Ili rast iza koga u nemaloj meri stoji koruptivno naduvana vrednost infrastrukturalnih radova. Potrošena milijarda daje dvostruko veći trenutni prirast od realno dovoljne njene polovine.
Gde spada nego u postistine deljenje pomoći sa predviđenom reakcijom “dao nam Vučić“ umesto strukturnih reformi i konačnog uvođenja progresivnog oporezivanja?
Ili, na drugoj strani, neuvođenje poreza na ekstraprofit kompanijama koje su ga ostvarile u vreme energetske krize i naglog poskupljenja hrane?
Uz postistine o kojima se još i da racionalno raspravljati i vagati ide i daleko direktnija proizvodnja laži (fake news). Svrha im je da medijskim širenjem i nametanjem ostvare željeni efekat – emocionalno uslovljavanje publike. Kasnije stvari ćemo spinovati i zatrpavati a kada prođu decenije možda i praviti serije o sopstvenim manipulacijama. Da bismo ih onda ponavljali na drugačijim primerima koristeći se sve sofisticiranijim sredstvima.
Na putu ka vlasti obećana nulta tolerancija na korupciju i merenja, koja pokazuju da ste deceniju kasnije u raljama države zarobljene sistemskom, političkom korupcijom, najogoljeniji su primer jaza između proklamovanog i ostvarenog. Jedini mogući lek je upravo argumentovani dijalog i skrupulozna analiza razlike između obećanog i postignutog.
Politička formula Gaetana Moske predstavlja set principa i vrednosti kojima se samodefiniše i opravdava određeni poredak. Za eks Jugoslaviju su to bili socijalističko samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo, nesvrstanost i opštenarodna odbrana. Jesu li oni imali ozbiljnu kritičku revalorizaciju?
Srbija se danas definiše kao pravna, demokratska i socijalno odgovorna država i društvo. Ako je, primera radi, prosečna zarada u Sloveniji dvostruko veća no u Srbiji a prihodi poput minimalnih plata i penzija, koji imaju i solidarni karakter, tamo su i više nego dvostruki, onda se logično otvara pitanje kako se čiste savesti može govoriti o Srbiji kao socijalno solidarnom ekonomskom tigru?
Zapravo, sve vlasti su ovde od devedesetih pokušavale da prekriju i prikriju efekte vođenih politika. One iz devedestih su, u okviru rata i sankcija, za efekat, pored ljudskih žrtava, imale privredni i civilizacijski sunovrat. U tom okviru, Mijat Lakićević govori o pet predatorskih pljački u koje spadaju: Zajam za preporod Srbije, hiperinflacija. selektivna podela sredstava iz „primarne emisije“ kao i stara devizna štednja i prelivanje sredstava iz ruiniranog bankarskog sistema u džepove ljudi bliskih vlasti. Nove vlasti su 2000. zatekle gotovo prepolovljene proizvodnju, kapital i produktivnost – fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela (Lakićević, 2023).
Još devedesetih unutar ruiniranja ekonomije i dominantnog procesa podržavljenja vlasništva, odnosno njegovog faktičkog prebacivanja u ruke menadžera i političke elite, nestalo je samoupravljanje a da ga niko nije formalno ukinuo. Nove vlasti su formalno dovršile ovaj proces privatizacije i promene klasnog poretka i strukture u uslovima »kapitalizma katastrofe« (Naomi Klajn) u kome se ranije obezvređeno i bez konkurentske tražnje kupuje daleko jeftinije. Obezvređeno se mnogo slabije brani.
Njihov saldo, pred prekretničke izbore i pad sa vlasti 2012 . je da u Srbiji od oko 5,6 miliona radno sposobnih ni polovina nije bila ekonomski aktivna. Oficijelna stopa nezaposlenosti je prešla 25 odsto. Ali ako armiji od 720.000 ljudi, priključimo one koji su izgubivši nadu prestali da tragaju za poslom, kao i desetinu zaposlenih koji odlaze na posao u firmama u stečaju a da za to ne primaju platu, radi se faktički o gotovo milion nezaposlenih. Posledično, broj penzionera (1,6 miliona) se gotovo izjednačio sa brojem (formalno) zaposlenih (1,75 miliona).
Tu deceniju karakterišu dva procesa: deindustrijalizacija i rast uslužnog sektora i trasfer iz javnog u privatni sektor. Pri tome, privatni sektor nije imao kapacitete da primi ni polovinu onih koji su izgubili posao u javnom sektoru, što je za posledicu imalo pad broja zaposlenih sa 2,2 miliona na 1,75 miliona.
O (ne)prilikama koje tada vladaju u Srbiji najbolje govori tvrdnja svakog sedmog ispitanika (14%) da im je domaćinstvo u takvom stanju da nemaju dovoljno ni za hranu. Ako njima pridružimo 27% onih kojima je problem kupovina odeće i obuće, onda se da zaključiti da se čak dve petine građana nalazi ispod ili tik iznad granice siromaštva. Na drugoj strani socijalne piramide 2% najbogatijih može da kupi sve što poželi a dalja petina može, pored osnovnih potreba, i da povremeno kupi i skuplje stvari (Cesid, 2009: 13).
U Srbiji se mora napraviti detaljan bilans stanja, pri čemu i aktuelna garnitura vlasti mora podneti račun za podoptimalan razvoj i odsusutvo razvojne strategije. Platiti račun za koruptivno i klijentelističko kormilarenje poslovima i publicitetom. Za VD upropastitelje javnog sektora. Za derogiranje obrazovanja. Konačno, za političko stanje koje je proizvelo ovo ruganje demokratiji.
