5.maj 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelena Aleksić Izvor: Nezavisnost.org Foto: Stutterstock, MOR, Freepik
Realno je očekivati da izmenama propisa Srbija neće uvoziti visokoškolovani kadar koji će terati poslodavce da povećavaju plate i unapređuju unapređuju radne uslove, već manje kvalifikovane građevinske i pomoćne radnike, ljude slabijeg obrazovanja koji će se zadovoljiti platom od 350 ili 400 evra
Izmenjeni Zakon o zapošljavanju stranaca koji se nalazi u skupštinskoj proceduri trebalo bi u načelu inostranim radnicima da ubrza i pojednostavi procedure dobijanja radnih dozvola, kao i njihovo produžavanje i promenu radnog mesta. Promene normi bi stranim radnicima trebalo da makar za pedalj pojača pravnu zaštitu od one važeće. Ovu opštu zamisao pa i skrojene izmene zakona, stručnjaci generalno smatraju “ne tako lošim” uz paralelnu suštinsku napomenu da će stranci ostati jednako obespravljeni kao i domaći radnici.
Sa svoje strane, sindikati brinu da će ubrzani uvoz jeftine radne snage samo smanjiti cenu i uslove rada, a kako stvari stoje njihove su brige sasvim opravdane. Jer, Srbija neće uvoziti pamet, visokoškolovani kadar koji će terati poslodavce da unapređuju radno okruženje, povećavaju plate i odnos prema zaposlenima. Naprotiv, realno je očekivati manje kvalifikovane građevinske i pomoćne radnike, ljude slabog obrazovanja i niskih očekivanja, one koji će se zadovoljiti platom od 350 ili 400 evra.
Iskustvo nam je najbolje svedočanstvo. Naime, pre samo nekoliko godina u Srbiji su se radnici sa Kube, iz Indije, Vijetnama i Nepala mogli nabrojati na prste jedne ruke dok su danas sve brojniji, a u pitanju su zemlje gde su prosečne plate od 50 do 100 evra. Oni koji dođu u Srbiju, pored minimalne zarade od približno 40.000 dinara, na primer, dobiju nekakav a zapravo vrlo loš smeštaj, što im omogućava da se u Srbiji ponašaju baš kao većina naših na zaposlenju u Nemačkoj, po principu – radi, spavaj i ponesi kući što više deviza.
Od početka godine do sredine aprila Nacionalna služba za zapošljavanje izdala je nešto više od 13.000 radnih dozvola strancima što će se ispostaviti kao apsolutni rekord od kako je započeo uvoz stranaca. Naime, gledano po godinama, lani je izdato do sada najviše takvih dozvola – 35.174 što je bilo za 12.000 više nego u 2021.
Prvi na listi najbrojnijih su Kinezi koji su već godinama dominantni među strancima pre svega zbog činjenice da dolaze organizovano sa kineskim firmama koje kreditiraju i izvode radove na velikim infrastrukturnim projektima u zemlji. Među ovim radnicima je dobar deo menadžmenta i visokoobrazovanog kadra dok su prljaviji, teži i neplaćeniji poslovi rezervisani uglavnom za ovdašnje neimare, a sve češće i za Vijetnamce, Nepalce ili Indijce. Njihov položaj glede odnosa poslodavaca ali i države prema njihovim pravima je praktično ropski. I to je ono što se pokušava ispraviti pomenutim izmenama zakona, jer su stranci naša budućnost. Bar kad je reč o slabo plaćenim poslovima.
„Najveći broj stranih radnika u prethodnoj godini bio je angažovan pre svega u oblasti građevinarstva. Radi se o različitim profilima građevinskih radnika – zidarima, armiračima, pomoćnim građevinskim radnicima, gipsarima, tesarima, stolarima. Veliki broj dozvola izdat je i variocima. Takođe, veći broj dozvola za rad izdat je IT stručnjacima iz različitih oblasti IT delatnosti“, rekao je nedavno medijima Zoran Martinović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje dodajući da je “značajan broj stranaca angažovan kao pomoćni radnici u različitim granama privrede, poput uslužnih delatnosti, u ugostiteljstvu i hotelijerstvu”.
Najviše je stranaca sa srednjom stručnom spremom a kako je saopštio Martinović “ima dosta i nekvalifikovanog kadra”. Takođe, deo njih je visokoobrazovan.
Potonje uglavnom čine Rusi i pomenuti menadžment kineskih investitora, ali nisu oni ti za koje se pripremaju izmene propisa, a nisu ni nešto što brine domaću radnu snagu. Naprotiv, ruska radna snaga je dobrodošla jer je reč o značajnom broju visokoobrazovanog kadra. Ruski državljani su, prema podacima Agencije za privredne registre od septembra 2022. od kada su masovno pristigli bežeći od mobilizacije, otvorili približno 5.000 firmi u Srbiji. Najveći broj tih privrednih društava i preduzetnika bavi se računarskim programiranjem, zatim konsultantskim aktivnostima u vezi sa poslovanjem i upravljanjem, dok su na trećem mestu konsultantske delatnosti u oblasti informacione tehnologije. Međutim, dolazak Rusa je iznuđen i ne može se tretirati kao trend već kao puka slučajnost ograničenog trajanja.
Podsticaj odliva domaćih radnika
“Izmene zakona će omogućiti lakši, brži pa i masovniji dolazak radnika koji hoće da rade po 12 sati i to za 300 ili 400 evra, što samo smanjuje cenu i uslove rada našim zaposlenima. To je uglavnom sistem toplog kreveta gde jedna smena radi a druga se odmara. Ukupno to vodi u sunovrat uslova rada u državi iz koje će naši radno sposobni biti prinuđeni da beže u još većem broju”, ocenjuje Saša Dimitrijević, stručni saradnik za bezbednost i zdravlje na radu UGS “Nezavisnost”.
U razgovoru za naš portal, Dimitrijević insistira na tome da će izmenjeni zakon kumovati novom egzodusu domaćih radnika ka zemljama članicama Evropske unije. Pogled unazad otkriva dobar deo odgovora ili specifičnosti Srbije koja, umesto podizanja plata, poboljšanja uslova i bezbednosti na radu, problem rastućeg manjka radne snage rešava uvozom modernog roblja iz Vijetnama, Indije i sa Filipina.
“Nakon što je postalo jasno da je trgovina radnicima (namerno koristim ovaj izraz jer se ljudska bića u ovom kontekstu od strane države i ‘poslodavaca’ posmatraju isključivo kao roba) promenila smer. Sada je isplativije uvoziti strance nego izvoziti domaće radnike, nastao je haos na tržištu rada koji je država obilato blagosiljala”, kostatuje Mario Reljanović, doktor pravnih nauka i naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, u autorskom tekstu na sajtu Peščanik u kojem analizira promene koje nam donosi predlog izmenjenog Zakona o zapošljavanju stranaca. Upoređujući viđene zloupotrebe pa i trgovinu ljudima, da se izrazimo precizno u slučaju Indijaca ili Vijetnamaca u kineskoj kompaniji Linglong, Reljanović konstatuje da su gereralno “šabloni zloupotreba zbog kojih ostaju bez prava na radu i po osnovu rada, identični za sve“ (i domaće i strane radnike). Strancima je svakako teže jer niti znaju jezik niti kome da se obrate u slučaju kršenja njihovih prava.
Izmenjeni zakon pojednostavljuje procedure dobijanja dozvola pa će ubuduće samo jednu i za privremeni rad i za boravak izdavati Ministarstvo unutrašnjih poslova. Do sada je dozvolu za rad valjalo dobiti od Nacionalne službe za zapošljavanje dok je boravak odobravao MUP.
Jedinstvena dozvola za boravak i rad važiće do tri godine uz mogućnost produžavanja, dok se sada obe dozvole izdaju na po godinu dana i takođe ih je moguće produžavati. Stranci koji imaju stalni boravak neće morati da traže ličnu radnu dozvolu. Takođe, strancima se omogućava da menjaju zaposlenje odnosno poslodavca a da ne izgube radnu dozvolu i osnov privremenog boravka kao do sada.
“Ovo je od izuzetnog značaja, imajući u vidu dosadašnji ucenjivački potencijal sistema radnih dozvola što je u praksi dovodilo do toga da poslodavac nameće radniku-strancu nezakonite uslove rada, na koje je radnik pristajao, jer je alternativa bila da izgubi posao, a samim tim i da mora da napusti Srbiju. Za radnike iz dalekih azijskih zemalja ovo je u praksi značilo samostalni povratak u matičnu državu, za šta najčešće nisu imali ni volje, ni novca. Otuda su pristajali na uslove rada koji su daleko ispod ugovorenih, a često i ispod zakonskog minimuma. Ukidanje ovog koncepta i mogućnost da strani radnik menja poslodavce tokom svog boravka u Srbiji predstavlja napredak u tom smislu. Možda je jedino loše to što je strancu u uslovima kada mu prestane radno angažovanje ostavljeno samo 30 dana da zasnuje naredni radni odnos ili se na drugi način radno angažuje”, konstatuje Reljanović.
On u autorskom tekstu za Peščanik nabraja u javnosti malo spominjane izmene zakona koji se tiču preduslova za dolazak stranih radnika.
“Kod upućivanja se posebna pažnja poklanja sadržini ugovorenih uslova rada, uz napomenu da oni ne mogu biti u suprotnosti sa radnopravnim propisima Srbije. Ovo je suštinski i do sada bio slučaj, ali je sada nacrtano inspektorima rada koji su odbijali da na ovaj način tumače zakon. Pretpostavljam da je cilj ove odredbe i da abolira inspektore rada koji do sada svesno nisu poštovali zakon – tumačenje će biti da je ‘tek sada normirano, do sada nije bilo tako’, iako to ne može biti dalje od istine. Takođe, srećna posledica ovakvog rešenja jeste i to što inspekcija rada više ne bi smela ni da pomisli da nije nadležna za uslove rada ovih radnika”, insistira Reljanović.
Na kraju, Reljanović postavlja pitanje o kome ovdašnji zakonodavci uopšte nisu mislili a to je integracija odnosno ostanak ovih ljudi u zemlji i njihova asimilacija što uključuje osiguranje, obrazovanje, priznavanje diploma, kupovinu nekretnina…
Pitanje integracije stranaca
Upravo tu nesistematičnost u pristupu u fokus stavlja profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu Bojan Urdarević koji za naš portal konstatuje da se “priča o strancima vodi samo kroz ekonomsku prizmu”. Zašto je to problem?
“Kažu, nema dovoljno radnika u Srbiji pa hajde da dovedemo strane radnike. Ili, strani radnici su jeftiniji od naših, hajde da ih zamenimo, iako strance nekada platimo i više nego domaće radnike. Međutim, svako od tih stranaca želi da ode u zemlje Evropske unije ali su mu one nedostupne pa onda dolaze kod nas. Ko su ti stranci? Inicijativa Otvoreni Balkan omogućava ljudima iz Albanije i Severne Makedonije da vrlo lako dođu i rade u Srbiji. Ali, dolaze i drugi. S tim u vezi nemamo nikakvu analizu jer naša država ništa ne planira strateški već vidi samo posledice. Ne možemo da zadržimo naše ljude jer oni odlaze tamo gde im je bolje, pogotovu danas kada je i jedna Nemačka u manjku radne snage. Država to posmatra samo ekonomski – svako je dobrodošao ako želi da radi. Ali to nije samo ekonomska priča, već i pravna, demografska, sociološka, politikološka, kulturološka…”, ukazuje Urdarević.
Naš sagovornik podvlači da je pogotovu važno pitanje integracije stranaca u srpsko društvo.
“Kažu to je mali broj jer se procenjuje da sada imamo 50.000 – 60.000 stranih radnika od kojih odgovarajuće dozvole ima tek polovina njih. Ako se izdavanje tih dozvola relaksira, a očigledno hoće, broj stranih radnika može lako dostići 100.000 i više. Plus njihove porodice. Kako onda toliki broj ljudi integrisati u društvo? Šta je sa jezikom, školstvom za njihovu decu, kapacitetima zdravstva… O svemu tome se ne govori, upravo zato što se i na tu temu gleda samo ekonomskom logikom. A to svakako nije dobro jer na duži rok možemo imati velike probleme”, upozorava profesor Urdarević.
I naš drugi sagovornik Saša Dimitrijević izražava bojazan jednim konkretnim pitanjem – kako će se stranci organizovati u odbrani svojih prava?
“Mi nemamo strategiju privrednog razvoja koja definiše ključ dolaženja tih ljudi ili koje su nam to specijalnosti prioritetne. Ljudi koji se dovode ovde za manuelni rad ne samo da će raditi za bedne plate već će se i vratiti svojim kućama posle nekog vremena a nama će i dalje faliti radne snage. Na tržištu na kome su cene rada ispod svakog dostojanstva baš kao i uslovi rada, što znači da mi trajno eliminišemo domaću radnu snagu sa tržišta. Bar one koji veruju da zaslužuju pristojne plate i normalne uslove rada”, konstatuje Dimitrijević.
U završnici prenosimo utisak Maria Reljanovića koji uviđa da “izmene i dopune sadrže i neke sistemske greške koje mogu dovesti do sličnih posledica, kao što bi bilo usvajanje ozloglašenog zakona o sezonskim poslovima”.
“Ali one zapravo nisu uzrokovane (samo) ovim predloženim izmenama, već su utemeljene u Zakonu o radu i nizu drugih zakona koji sadrže rešenja kancerogena po pravni sistem. Dok se one ne promene – a to se zaista ne može očekivati od ovih vlasti, jer su ih one namerno i osnažile i proširile – ponuđenim izmenama i dopunama moramo biti zadovoljni. Jer se one suštinski svode na jedno: strani radnici biće podjednako obespravljeni kao domaći radnici. Kada se izborimo za promenu tretmana radnika u Srbiji, automatski ćemo se izboriti i za sprečavanje užasnih scena koje smo gledali u Linglongu, ali i drugih suptilnijih oblika radne eksploatacije”.
