11.maj 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Naslov ovog teksta preuzeo sam od Pitera Filipsa koji, baveći se Internacionalom superbogatih koja je „pobedila u klasnom ratu” (Voren Bafet), konstatuje da se bogatstvo koncentriše tolikom brzinom da je moguće da će jedan čovek uskoro posedovati više bogatstva nego polovina svetskog stanovništva.
Na Forbsovoj listi multimilijardera iz 2017, dakle pre pandemije i rata u Ukrajini, bilo je 2.047 imena. Članovi te globalne kapitalističke elite potpuno su svesni ogromnih nejednakosti i aktivno rade na munjevitom rastu koncentracije svog bogatstva (Filips, 2020). Svet mega bogatih dalje uokviruje prsten od manje od jednog procenta onih (58 miliona) čije se bogastvo meri desetinama i stotinama miliona dolara.
Liberalizacija i opšti rast nejednakosti
U analizi tokova bogatstva u protekle dve decenije Institut za istraživanje globalne nejednakosti konstatuje da su nejednakosti gotovo svuda rasle od osamdesetih godina, nakon uvođenja programa deregulacije i liberalizacije. Zaključak je: „Nejednakost je politički izbor, a ne neminovnost“. Izveštaj navodi i da su globalne nejednakosti na sličnom nivou kao na početku dvadesetog veka, što u aktuelnom kontekstu geostrateških igara za preraspodelu moći budi neprijatne analogije.
Prethodne transformacije kapitalizma su proizvodile dalekosežne posledice (Velika depresija, Drugi svetski rat), ali nisu uticale na ključne odlike kapitalizma kao sistema koji pokreću privatna dobit i tržišna renta. Elite predigitalnog vremena činili su baroni industrijalizacije, pripadnici kraljevskih porodica, bankarske velike kuće, kao i medijski moguli, investicioni fondovi i privatne fondacije i pripadnici političkih i vojnih elita.
Posle 2008. gotovo sve se promenilo. Današnju globalnu ekonomiju, po Janisu Varufakisu, ne pokreće dobit privatnih preduzetnika, već konstantna bankarske emisije novca. Centralne banke štampaju novac koji finansijeri pozajmljuju korporacijama koje onda kupuju sopstvene deonice (čija cena više nema dodirnih tačaka s profitabilnošću njihovog poslovanja).
U isto vreme, lokus ekstrakcije vrednosti pomerio se sa tržišta na digitalne platforme koje ne funkcionišu kao oligopoli, već kao neka vrsta privatnih feuda. Prvi put u istoriji praktično svi besplatno proizvodimo akcijski kapital velikih korporacija. To radite svaki put kada postavite objavu na mreži Facebook ili koristite Google navigaciju.( Varufakis, 2021).
Ruski akademik Andrej Ilič Fursev upozorava nas, međutim, na “lukavstvo uma” ili i ranije iskazanu koalicionu strategiju preslaganja moći unutar vladajućih struktura. Još je Marks tvrdio da objekt prisvajanja određuje subjekt prisvajanja, tj. vladajuću klasu. U kapitalizmu, glavni predmet prisvajanja je bio materijalizovani rad za koji radnik razmenjuje svoju radnu snagu. U postkapitalizmu, novi vrhovi u nastajanju su vlasnici nematerijalnih faktora proizvodnje kao primarnih. Međutim, u njihovim rukama, kao sekundarni faktor ostaje materijalno vlasništvo nad njima. Glavne materijalne faktore proizvodnje u ranijim sistemima vlasnici novog sistema zadržavaju kao sekundarne.
Kad je o važnim strukturnim nejednakostima reč, pomenuri Izveštaj konstatuje i dalja tri tipa nejednakosti.
- Analiza ukazuje da je posebno važna raspodela bogatstva između javnog i privatnog sektora. Udeo bogatstva u rukama javnih aktera je u bogatim zemljama blizak nuli ili negativan, što znači da je svo bogatstvo u privatnim rukama. Od početka pandemijske krize trend osiromašivanja javnog sektora je pojačan, pa su se u tom periodu vlade zadužile za između 10 i 20 procenata nacionalnih bruto društvenih proizvoda, mahom uzimajući kredite od privatnog sektora. Takvo stanje ograničava sposobnost državnih vlasti da se ubuduće pozabave ključnim problemima poput umanjivanja nejednakosti i klimatske krize.
- Istraživanje razmatra i rodnu nejednakost u primanjima na globalnom nivou i ukazuje da su pozitivne promene u ovom polju previše spore: žene su 1990. godine ubirale 30 % zarade od svih (plaćenih) poslova, dok danas ubiraju nešto više, odnosno tek 35 %.
- Institut za istraživanje globalne nejednakosti kostatuje i klimatku krizu i nepravdu. U istraživanju se navodi da je 10% najvećih zagađivača odgovorno za 50% svih emisija ugljen-dioksida (CO2), dok polovina najmanjih zagađivača doprinosi efektu staklene bašte sa svega 12% emisija CO2.
Opasnost nestajanja (gornje) srednje klase
Za megabogate, pored mega pretnji, problem je odsustvo kontrole nad sekundarnim materijalnim izvorima moći, koje još uvek u značajnoj meri poseduje mali i srednji biznis. Problem je postojanje onih koji imaju od 100 hiljada do milion dolara – (gornji) srednji sloj, kojih je u opštoj populaciji 11,1%, odnosno više od pola milijarde (583 miliona), pri čemu poseduju dve petine – 39,1% svetskog bogatstva.
Ako se hoće dalja koncentracija bogastva i svet Davosa u kome ćemo ”biti sretni a nećemo imati ništa“ srednji sloj je osuđen na eksproprijaciju. Istini za volju, samo prisustvo masovnog srednjeg sloja u zemljama jezgra kapitalističkog sistema jeste jedinstvena pojava, bez analogije sa drugim sistemima i vremenima. Ono u velikoj meri jeste rezultat tehnološkog proboja ali i postkolonijalnih pljački i neekvivalentne razmene centra i periferije.
Brojni analitičari smatraju da je masovni srednji sloj tek nusproizvod razvoja industrijskog kapitalizma, izraslina koju će gospodari novog sistema odseći kao (za njih) beskorisnu. Talasi „postkapitalističkog napretka“ uskoro će se zatvoriti iznad srednjeg sloja Postzapada, potencijalno stvarajući mogućnost eksplozije. Istoričar Andrej Fursov podseća da je još sociolog revolucija Barington Mur tvrdio da se velike revolucije ne rađaju samo iz trijumfalnog krika klasa u usponu, već iz predsmrtnih jauka klase nad kojom će se talasi napretka zatvoriti.
Slučaj Srbija
Srbija je zemlja čije stanovništvo je među najsiromašnijim u Evropi. Bar 450.000 ljudi (6,9%) živi u apsolutnom siromaštvu, a u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti nalazi se oko dva miliona građana Srbije (29,8%). Istovremeno, nejednakost dohotka u Srbiji je među najvišim u Evropi.
Druga strana medalje je pitanje ko su najbogatiji u ovom periferijskom društvu – ljudi sa značajnim milionskim računima i ušteđevinom, nepokretnostima i firmama, odnosno mesečnim prihodima od preko 10.000 evra?
Ne radi se ovde o zavidnom jurišu na preduzetne i uspešne nego o potrebi bar posrednog uvida u strukturu i različite strategije najbogatijih u Srbiji. Za demokratske promene ključan je odgovor na pitanje koliko u tih par desetina hiljada ljudi – jedan odsto vrha socijalne piramide – ima pripadnika neproduktivnih koruptivnih i klijentelističkih šema u svrhu isisavanja društvenog bogastva? Koliko su oni u službi korporativnog kapitala i povezani sa kriminalom i pranjem novca?
Najzad, ko su njihovi poslušnici, zastupnici i glasnogovornici u državnoj upravi, pravosuđu i policiji, javnom sektoru ili medijima i akademskoj zajednici.
Autor je politički sociolog
