Pritisak i(ili) sloboda

Građanske proteste Srbija protiv nasilja neki već zovu Revolucija kišobrana. Oni, međutim, još uvek nisu “revolucija”, ali je već sasvim jasno da nisu ni samo “obični”, ili već viđeni, protesti. Možda bi najpreciznije bilo reći da je reč o pokretu u nastajanju koji je reakcija građana Srbije na razoreno društvo, u kojem su zacarili svi oblici nasilja – od verbalnog, medijskog, institucionalnog, preko psihološkog, pa sve do ogoljenog fizičkog nasilja. Iako su neposredni povod za ove proteste dva masovna ubistva koja su se tokom maja dogodila u Srbiji, a u kojima je život izgubilo 18 mahom mladih ljudi i dece, izvesno je da su protesti građana bili i odgovor na izazov upornog i sveprožimajućeg pritiska, koji već 11 godina proizvodi režim, a koji je namenjen građanima “drugog reda”, onima koji ne pripadaju ni povlašćenoj kasti vladajuće stranke ni njihovim saradničkim opcijama, a, po svoj prilici, ni skupini onih spremnih da ćute i trpe isuviše dugo. Pa iako je predsednik informisao javnost da su protesti, prema informacijama “sestrinskih službi sa Istoka”, pokušaj obojenih revolucija, ovde o revoluciji još uvek nije reč. Uvod u masovnu građansku neposlušnost možda jeste.

JanVerner Miler, u tekstu posvećenom građanskoj neposlušnosti, podseća na stav Martina Lutera Kinga da onaj ko krši zakon u ime građanske neposlušnosti “zapravo izražava najviše poštovanje za zakon”, tako što ističe njegovu fundamentalnu nepravednost, uz otvaranje mogućnosti “buduće saradnje sa svojim sugrađanima”. Miler upućuje i na noviju studiju o protestnim pokretima iz prošlog veka Erike Čenovet i Marije Stefan, koja pokazuje da je “nenasilna konfrontacija imala dostruko veće izglede na uspeh nego njene nasilne alternative”, kao i da “trajno učešće svega 3,5 % stanovništva u nenasilnim protestima može biti dovoljno da izazove fundamentalnu političku promenu”.

Odgovor na pitanje šta je probudilo ovu novu energiju u nenasilnim protestima u Srbiji mogao bi se naći, u značenjskom spektru, na relaciji sloboda-odmazda. Naime, u Srbiji su u poslednjih 11 godina svaka reč i svaka verbalizovana misao o slobodi od očigledno autoritarnih i populističkih modelovanja društva, postale kažnjive. Kažnjava se ličnom i profesionalnom degradacijom, izopštavanjem i marginalizacijom, svesnim potiskivanjem na društvenu marginu na kojoj se život, čak i za one najupornije i najsnažnije, vremenom pretvara u egzistencijalnu senku i preživljavanje od dana do dana.

Dušan Živković, lična arhiva

Jedna od onih koju pretnja egzistiranjem u senci nije sprečila da ispuni svoju ljudsku i profesionalnu odgovornost bila je i Senka Jankov, profesorka sociologije u zrenjaninskoj Gimnaziji i članica upravnog odbora pokreta Novi optimizam. Nakon što je u Google učionici postavila poziv za šetnju Zrenjanin protiv nasilja i nakon teksta objavljenom u Danasu, obaveštena je da je prekršila član 113. Zakona o osnovama sistema obrazovanja koji se odnosi na političko udruživanje i delovanje u školi, da je to razlog njene suspenzije, kao i da će suspenzija biti povučena u roku od osam dana ukoliko “prizna krivicu”. Profesorka Senka Jankov je ovu ponudu odbila. Na protestu Zrenjanin protiv nasilja, održanom 24. maja, svojim sugrađanima i sugrađankama je, između ostalog, izgovorila:

“Od kada društvo postoji – a pogotovo uređeno društvo – ono se temelji na bazičnim vrednostima koje predstavljaju njegove ideale i putokaze – otvorenost, pristojnost, moralnost, empatija, savesnost, solidarnost, jednakost, tolerancija, ODGOVORNOST. Ovo je podsetnik, uputstvo, pravac za svakog od nas – bez obzira koji položaj ili status imali. Međutim – naše društvo i naša država se, nažalost, odavno ne temelje na ovim vrednostima – nasilje – verbalno, fizičko, seksualno, ekonomsko, bahatost, nemoral svake vrste, ksenofobija, ekstremizam, nacionalizam, korupcija svake pore društva i vrhunska neodgovornost. I ovo nije prva šetnja protiv ovakvog korova – bilo ih je i previše ali – 3. i 4. maja život u Srbiji je stao, 3. i 4. maja pucano je u samo srce ljudskosti i dobrote još uvek preostale u Srbiji. I onda smo videli – svi mi obični građani, bez obzira ko smo i šta radimo – videli smo pokretanje monstruozne mašinerije laži, izbegavanja, spinovanja i manipulacije, videli smo bezočno ubeđivanje da sistem funkcioniše, da se ništa nije moglo sprečiti i da niko nije ni kriv ni odgovoran. Godine trovanja mentalnog prostora Srbije preko najopskurnije forme televizije kao što su rijalitiji, beskrajna vređanja i najogavniji politički rečnik u predstavničkom domu svih građana, laži i manipulacije sa nacionalnih frekvencija koje kreiraju paralelnu stvarnost. Sve zlo političke gramzivosti koje kulminira u najcrnjem i najtužnijem trenutku našeg društva”.

Profesorka Senka Jankov održala je javni čas, ne samo svojim sugrađankama i sugrađanima nego i svima nama, a njen izbor između prisile i slobode bio je nedvosmislen i glasan. I bez onoga što zovemo revolucijom, mnoštvenost ovakvih odgovora i ovakvih izbora sasvim će izvesno dovesti do preokreta. Taj preokret se, zapravo, već događa na ulicama Beograda, u kojem su, ne krijući svoja lica i svoje osmehe, mirno, dostojanstveno i bez misli o nasilju, desetine hiljada ljudi već izabrale – slobodu.

Nesumnjivo i nezaustavljivo.