19.juna 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelena Aleksić Izvor: Nezavisnost.org
Država žmuri na nehumane uslove rada u mnogim firmama kojima je čak platila desetine hiljada evra po radnom mestu da dođu u Srbiju, koja je u vrhu evropske liste po smrtnosti radnika – dvostruko većoj nego u EU
Srbija je nedavno posle 18 godina dobila novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ali je usvajanje tog dokumenta prošlo prilično neopaženo pre svega zbog činjenice da ni dosadašnji propisi nisu bili loši niti je zakonska regulative ovdašnje radnike dovela u položaj robova, kako sebe često nazivaju sami zaposleni. Pre svega u fabrikama koje dovodi Vlada po principu izdašnih subvencija po radnom mestu a koje u poslednjoj deceniji niču ko pečurke. Bez obzira što struka grmi da je princip jeftine radne snage prevaziđen pa čak i štetan po standard građana, Vlada ne odustaje od upumpavanja stotina miliona evra u kompanije koje onda radnike plaćaju minimalno i koje, što je još tragičnije, često ne obezbeđuju ni minimum uslova za bezbedan rad.
Pitanje je šta se dogodi kada se zaposleni povredi ili čak umre na radnom mestu? Kakve su kazne za nesavesne poslodavce a samim koja se poruka šalje ostalima koji bi da uštede maksimalno iscrpljiujući radnika ili jednostavno neadekvatnim uslovima u kojima čovek provodi minimum osam sati dnevno?
Poražavajući rezultati sudske prakse
U okviru izrade monografije „Krivična dela u oblasti rada“ dr Mario Reljanović, pravnik i naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo je sa kolegama istraživao sudsku praksu kažnjavanja poslodavaca u slučaju smrti odnosno povrede na radu. Kako je ocenio u tekstu za portal Peščaniku “bolje da nismo, jer su rezultati poražavajući”.
“Tri od sto. Toliko odgovornih lica bude kažnjeno u krivičnom postupku kaznom zatvora za smrt radnika. Od preostalih 97, njih sedam odsto se izvuče sa uslovnom osudom a četiri odsto sa kućnim zatvorom. Kao što možete videti, u slučajevima kada strada radnik samo se u 14 odsto pokrene krivični postupak koji na kraju dovede i do osude lica. Dakle, jedna od sedam osoba koje su odgovorne za pogibiju radnika se pojavi pred sudom u krivičnom postupku. Jedna od 33 biva osuđena na kaznu zatvora – i to po pravilu kratkotrajnu, u najvećem broju slučajeva od 6 do 12 meseci”, navodi se u tekstu na Peščaniku koji potpisuju Reljanović i Slađana Jovanović.
Dodajmo ovome i podatak da je Srbija u samom vrhu Evrope po broju stradalih radnika te da je prosek smrtnih slučajeva duplo veći od proseka EU a onda se logično zapitajmo – zašto? O čemu se ovde radi i zašto se u Srbiji zaposleni, njegov rad i život svode na bagatelisanje?
“Srbija je zemlja koja i dalje svoju privredu zasniva na privlačenju stranih direktnih investicija. U tom kontekstu država čini sve da udovolji vlasnicima kapitala – oslobađa ih poreza, carina, daje im besplatno zemljište, priključke za struju i vodu, a ponekad čak i gradi cele fabrike. Najveća povlastica svakako su novčane subvencije koje dostižu cifru i do nekoliko desetina hiljada evra po zaposlenom radniku ili radnici. Kada država toliko daje vlasnicima kapitala, teško da možemo očekivati da ih ograniči u segmentu radnih prava.
Ovo imamo priliku da vidimo i kroz izmene radnog zakonodavstva koje u potpunosti, godinama unazad, idu isključivo u pravcu toga da zadovolje interese i zahteve privatnih, pre svega stranih kompanija. Paralelno, mi imamo situaciju da u Socijalno-ekonomskom savetu ni nema predstavnika stranih kompanija, što upotpunjuje sliku njihove zaštićenosti jer – zašto bi oni uopšte o bilo čemu i pregovarali kada se nalaze u poziciji moći. Ako je strategija države u nekom trenutku bila privlačenje investicija kako bi se restartovala ekonomija i posledično obezbedio prosperitet društvu i ljudima, danas možemo reći da ova strategija daje sasvim obrnute rezultate – nije kapital tu zbog nas, nego smo svi mi tu samo da bismo zadovoljili interese kapitala. U tom kontekstu ljudi i ljudski životi postaju isključivo (potrošni) resurs njegove oplodnje. Što pre to shvatimo, što pre se organizujemo, možemo očekivati neke pomake u pravcu izgradnje humanijeg društva koje neće isključivo gledati interese profita. Ali situacija je krajnje alarmantna i mi već uveliko kasnimo sa ovim”, upozorava u razgovoru za portal Nezavisnost.org, Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije čiji je fokus zaštita i poštovanje radnih prava što, razume se, uključuje i bezbednost na radnim mestima.
Centar se nekoliko puta oglašavao povom tragičnih događaja iz februara a onda i marta kada su u samo desetak dana dve žene umrle na radnim mestimu.
Pravdanje poslodavaca
Preciznije, radnica fabrike Leoni u Kraljevu, Danka Ranković preminula je 25. februara nakon što se četiri dana ranije povredila na radu. I dok su tada radnici fabrike za portal N1 navodili da trpe veliki pritisak tokom rada i da smene često traju i po 10 sati, u kompaniji Leoni su sve negirali. Kazali su da je Ranković zadobila povrede na radu „prilikom slučajnog spoticanja i pada“.
Radnik ove fabrike koji je anonimno govorio za medije rekao je da se nesrećna radnica nekoliko dana pre toga – onesvestila na poslu.
„Pritisak u fabrici je toliko veliki, da ljudi ne mogu da podnesu. Svakog dana hitna dolazi po nekog. Zapošljavaju ljude bez provere njihovog zdravstvenog stanja. Mislim da oko 40 odsto radnika u fabrici, a ima ih oko 3.000, ne bi prošli lekarski“, ispričao je za N1 jedan od radnika fabrike Leoni.
Nažalost, od tada do danas nismo čuli više ni slova o ovom tragičnom slučaju ali je praksa onesvešćivanja na radnom mestu, nastavljena. Naime, pre nepunih mesec dana, do medija je stigla vest (a mnoge ne stignu nikada) da se radnica nakon maltretiranja od šefice, onesvestila na radnom mestu. Razume se, iz same kompanije su demantovali da je bilo ikakve svađe ili pritiska od strane nadređene.
“Problem sa ovom, a i mnogim drugim fabrikama, je u tome što poslodavci koriste zakonsku mogućnost preraspodele radnog vremena. Sve je po zakonu, a ljudi nedeljama rade šezdesetočasovne radne nedelje. Takav tempo rada je nehuman i dovodi do iscrpljivanja, hroničnog umora, ali i mnogih drugih posledica po zdravlje radnika i radnica. Dodatno zabrinjava to što iz svedočenja radnika i radnica fabrike Leoni možemo zaključiti da mnogi od njih i ne znaju da je poslodavac uveo preraspodelu radnog vremena, pa je pitanje i da li je ona uvedena u skladu sa zakonom. Svakako da Zakon o radu mora biti promenjen u ovom aspektu, jer, ponavljam, nije humano da ljudi nedeljama rade šezdesetočasovne radne sedmice. Postoje i druge stvari koje je nužno ispitati. Prema svedočenjima radnika postoje i problemi sa smenskim radom gde su ljudi kontinuirano obavljali rad u noćnoj smeni. Sve to treba istražiti i utvrditi da li je bilo kršenja Zakona o radu u delu koji reguliše noćni rad i rad u smenama. Stanje je alarmantno i to ne samo u ovoj fabrici, već generalno, a značajan pojačivač jeste i sam Zakon o radu koji je izmenama prethodnih godina otvorio prostor za intenzivniju eksploataciju radnika i radnica što vlasnici preduzeća obilato koriste”, objašnjava Simović.
Strah od sindikalnog organizovanja
Na pogubne posledice “preraspodele radnog vremena” ukazala je početkom marta i Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikat Nezavisnost povodom smrti radnice u Leoniju ukazujući da “inspekcija treba češće da odlazi u kontrolu“.
„Ne možemo da pomognemo radnicima iako se sve češće žale na visoke norme, prekovremeni rad i teške uslove zbog toga što u mnogim fabrikama nema sindikalnog organizovanja zbog straha od gubitka radnog mesta i sve kraćeg zadržavanja na jednom radnom mestu”, rekla je Andrić.
Dodala je predsednica Nezavisnosti da bi sve češća fluktuacija radnika u fabrikama, trebalo da bude znak za inspekciju, jer „niko ne napušta posao ako može da izdrži takav rad“.
Andrić je ocenila da „zakoni u Srbiji i nisu toliko loši koliko se ne poštuju“ i da bi „rukovodstvo firmi moralo da se jednako plaši inspekcije, kao i finansijske policije i da ne sme da bude privilegovanih fabrika, bez obzira koliki značaj imaju za lokalnu samoupravu“.
A kako stvari stoje u praksi možda najbolje svedoči slučaj radnice kompanije Aster iz Niša, koja je početkom marta preminula od posledica akutnog infarkta koji je doživela na radnom mestu. Prema rečima njene koleginice koje je preneo N1, A. I. se ranije tog dana požalila da joj je loše ali joj supervizori nisu dozvolili da napusti fabriku da bi otišla kod lekara.
„Ženi je bilo loše, pa je pitala da izađe s posla da ode do ambulante koja se nalazi na stotinak metara od fabrike. Nadređeni je nisu pustili i žena je posle nekog vremena kolabirala“, ispričala je za N1 radnica fabrike Aster tekstil, koja je želela da ostane anonimna.
“O slučaju smrti radnice firme Aster tekstil imamo više verzija samog događaja. Koleginice preminule radnice su rekle da se ona požalila da se ne oseća dobro, ali da joj nadređeni nisu dozvolili da ode do ambulante. Sa druge strane, uprava fabrike je izjavila da je menadžment učinio sve kako bi radnici bila pružena neophodna pomoć. Uprava fabrike je tvrdila i da je radnica ’sve vreme bila svesna i prisebna i komunicirala kako sa zaposlenima tako i sa medicinskim radnicima’. Ipak, informacije koje smo mogli da čujemo iz Kliničkog centra Niš govorile su nam da je radnica u hitnu pomoć stigla sa ’jedva merljivim vitalnim funkcijama’. Dakle, imamo potpuno suprotne verzije jednog događaja u kojem je osoba izgubila život. Sve to skupa je veoma zabrinjavajuće. Naša iskustva razgovora sa brojnim radnicim i radnicama širom Srbije govore nam to da zdravlje ljudi često nije u vrhu prioriteta menadžmenta kompanija, pa nam ni svedočenja koleginica preminule radnice nisu iznenađujuća. Ipak, kako bismo prestali da nagađamo, nadležni organi treba da reaguju, obaveste javnost o tome šta se tačno desilo, a sudovi konačno treba da počnu da procesuiraju odgovorne za gubitke života radnika i radnica”, poručuje Simović.
Radnik kao potrošna roba
Naš sagovornik podseća da je prema podacima Inspektorata za rad tokom 2022. godine čak 56 ljudi izgubilo život na radnom mestu, “što je previše”. Tako misli Simović i oni koji radnika vide kao biće a ne kao robu ili šraf, kako će se izraziti Reljanović u jednom drugom tekstu pisanom istim povodom.
Ipak, ključno je šta o svemu misle Tužilaštvo, Inspekcija rada i sudovi a oni, čini se, ne mare mnogo za život radnika. Posebno onog koji pošteno zarađuje svoj hleb. Naime, u pomenutom tekstu na Peščaniku (pozivajući se na podatke iz godišnjaka Republičkog zavoda za statistiku “punoletni počinioci krivičnih dela za period od 2017. do 2021. godine) Reljanović izdvaja da je u pomenutom roku nastupilo 4.170 nesreća na radu sa težom telesnom povredom i 263 nesreće na radu sa smrtnim ishodom.
“U istom periodu za krivično delo iz člana 169. Krivičnog zakonika ’Nepreduzimanje mera zaštite na radu’ osuđeno je jedno lice. Za krivično delo ’Izazivanje opasnosti neobezbeđenjem mera zaštite na radu’ osuđeno je devet lica i za krivično delo delo iz člana 288. Krivičnog zakonika (’Teška dela protiv opšte sigurnosti’) osuđeno je 45 lica”, piše Reljanović otkrivajući nam surovu istinu o položaju radnika u zemlji, njihovoj bezbednosti i nebrizi države koja godinama unazad zaposlene ne tretira kao svoje građane već kao svojinu kapiutala.
