29.jun 2023. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Revolucije mogu biti manje ili više mirne ili nasilne, ali uvek dovode u pitanje postojeća pravila igre i distribuciju političke moći. Završni čin je donošenje novog ustava i zakona ili revolucije završe u bezakonju i teroru
„Oni koji onemogućavaju mirne revolucije čine nasilne revolucije neizbežnim“ (Džon Kenedi)
Revolucije su predmet najžešćih osporavanja i egzaltiranih odbrana. Sam pojam potiče od latinske reči revolvere, što znači okretati, preokretati. Reč revolucija za označavanje društvenog preokreta prvi je upotrebio francuski kralj Anri IV, krajem XVI veka, rekavši za svoje preobraćanje u katolicizam „to je revolucija“.
Revolucija spada u oblast društvenih kretanja i promena. Društvene promene se dešavaju postepeno ili naglo, mirno ili nasilno – u svim oblastima društvenog života. Neke od njih se odigravaju u vidu jednog čina i lako se zapažaju. Druge se odvijaju tokom dugog evolutivnog procesa i mogu ostati nezapažene sve dok ne dovedu do kvalitativno novog stanja (Stanovčić, 1993:912).
Po svojoj širini i predmetnoj usmerenosti revolucije mogu biti ograničene na pojedine segmente i podsisteme (naučna, tehnološka, informatička, kulturna, politička) ili voditi radikalnoj izmeni svih obrazaca proizvođenja društvenosti – socijalna revolucija. Socijalna revolucija kao radikalna promena, nije ograničena samo na politički život, već transformiše i društveni poredak, moralna načela i vrednosti društva.
Poredak i revolucija
Revolucije mogu biti manje ili više mirne ili nasilne. No, one uvek dovode u pitanje legitimnost postojećih pravila igre i uspostavljenu distribuciju političke moći. Završni čin je konstitucionalizacija revolucije – donošenje novog ustava i zakona. U suprotnom, revolucije završe u bezakonju i teroru.
U fokusu analiza teoretičara i vođa revolucija prevashodno su dva ključna aspekta: karakteristike (pred)revolucionarne situacije i taktika/strategija nastupa revolucionarnih snaga, odnosno sam ishod revolucije.
Džon Lok u svom selu Druga rasprava o vladi piše da je narod suviše inertan i podložan navikama, ali da kada je doveden do bede i istovremeno stekne svest da je izložen rđavoj i samovoljnoj vlasti, svim sredstvima nastoji da sebi olakša položaj.
Za Aleksisa de Tokvila ishod revolucionarnih gibanja odlučujuće određuje slabljenje tradicije, širinu i poodmaklost procesa delegitimacije prethodnog poretka, odnosno prihvatanje novih ideja i unutar same vladajuće klase. Opisujući situaciju pred francusku revoluciju iz 1789-te, Tokvil konstatuje da je „postojalo dominantno uverenje da je samo jednakost saglasna sa prirodnim redom stvari. Te su teorije prodirale do svesti plemstva koje je na svoje privilegije počelo da gleda više kao na srećnu okolnost, nego na pravo dostojno uvažavanje“ (Tocqueville, 1994:47).
Pored delegitimiranja poretka, na delu je i komplementaran proces širenja prezira prema vladajućoj klasi i njenim nezasluženim privilegijama. U fokusu promena po Tokvilu je zapravo veza između revolucije i razumevanja principa jednakosti – sukob oko jednakosti je u jezgru svake revolucije.
Model(i) revolucionarnih obrata
Nastojanje da se analiziraju tok i efekti revolucija dovelo je do formiranja modela revolucionarnih obrata. Modeli sadrže analizu i komparaciju četiri elementa: 1) temeljnih uzroka i konjukturnih, povoljnih uslova i povoda; 2) uspostavljenih saveza klasa i partija, odnosno ključnih aktera promena; 3) procesa mobilizacije i demobilizacije masa; 4) tipologiju ishoda.
Tako primera radi, Džejms Dejvis u svom zborniku Kako i zašto dolazi do pobune konstatuje da do revolucije ne dolazi iz bede i degradacije, već zbog izneverenih očekivanja. Ogorčeni ljudi, svesni jaza između mogućeg i stvarnog, suštinski su rezervoar revolucije. Šanse za prevrat rastu kada se obespravljenima i siromašnima u trenutku uskraćenosti (frustracije) pridruže pojedinci i grupe iz srednje i vladajuće klase. (Tili, 1997:117-119).
Krejn Brinton u tom pogledu u analizu uvodi dve komplementarne pretpostavke: dobru unutrašnju organizovanost i široki karakter opozicione koalicije, i paralelnu dezorganizovanost vladajućih grupa, posebno neefikasan državni aparat. Dolaskom revolucionara na vlast, slede tenzije i promene odnosa snaga unutar revolucionarnog bloka. Na primeru francuske revolucije, Brinton navodi dolazak ekstremista na vlast, odbrambenu reakciju na nju i (delimičnu) restauraciju starog poretka. Pored pretežnog svođenja naroda na ulogu statiste, problem Brintonove analize je krajnje nategnuta analogija revolucije sa bolešću. Društvo se vidi kao organizam, revolucija je neka vrsta groznice, čak delirijuma (vladavina „revolucionarnog terora“), za kojim slede period oporavka i vraćanje organizma u normalno stanje.
Ključni momenat revolucionarnih promena po Rajnhardu Bendiksu (delo Kraljevi i narod) je „demokratsko inficiranje“ – širenje u masama, putem „demonstracionog efekta“, uverenja da preumu obrazac promena, koje su videli u zemljama sa naprednijim društvenim modelom (Tili, 1997:106-110). Tranzicione promene u postsocijalističkim društvima u velikoj meri imaju ovaj, demonstracioni i imitativni karakter. Iz ugla stratega i dizajnera, u Dečijoj bolesti levičarstva u komunizmu Lenjin ističe da se osnovni zakon koji su potvrdile sve revolucije sastoji u tome da kada „donji slojevi“ neće staro i „gornji slojevi“ ne mogu na stari način, tek onda revolucija može pobediti (Lenjin, 1950:313).
U svojoj studiji o evropskim revolucijama u pola milenijuma dugom periodu, 1492 – 1992, Čarls Tili uočava da revolucionarne situacije vode ka revolucionarnom ishodu samo kada se znatno umanji državna sposobnost da primeni sredstva prinude. Do takvog slabljenja države može doći ili ekonomskim iscrpljivanjem ili porazom u ratu ili kolapsom finansija.
Revolucije danas?
Najznačajniji Tilijev doprinos teoriji revolucija je u razlikovanju revolucionarnih situacija i ishoda. Tako, „velika“ revolucija uključuje i veliki prenos vlasti i temeljni rascep u državnoj zajednici. Građanski rat pak ukazuje na jak rascep koji ne mora voditi revolucionarnom ishodu. To još u većoj meri važi za pobune. Na drugoj strani, državni udar predstavlja osvajanje države od vrha na dole – transfer vlasti, ali ne i državni rascep. Sve ostalo je u zoni “rutinske” politike.
Aktuelni Goldston-Turčinov sociodemografski model propadanja režima je primenjen na istoriju i današnju američku stvarnost. Predrevolucionarno stanje nastupa u situacijama: (a) kada distanca između srednjeg i najvišeg dohotka raste; (b) kada se proizvodi previše elite. Da bi došlo do sloma, različiti segmenti elite moraju ući u sukob u kome će jedna od sukobljenih strana pozvati „narod“ u pomoć. Tako je, recimo, zanemarena i razočarana niža srednja klasa predmet brojnih istraživanja posle pobede Donalda Trampa.
U međuvremenu je formirana aspirativna elita koja je ideološki definisana u opoziciji prema imigraciji, globalizaciji i ideologiji „osvešćenosti“. Piter Turčin tvrdi da u Sjedinjenim Državama ta aspirativna elita preuzima Republikansku partiju koju će koristiti kao političku alatku u daljoj borbi. Tekuće političke borbe u SAD tumači kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da odbije napade na svoju ideologiju i, još važnije, ekonomske pozicije. Uočljivi su mnogi znaci predrevolucionarnog doba: disfunkcionalan politički sistem, duboka međupartijska podeljenost, manjak političke reprezentacije za autsajdere.
U zapadnim demokratijama leve i socijaldemokratske partije postale su partije obrazovanih i akreditovanih elita, dok su radnička i srednja klasa izgubile uticaj, pa čak i političku zastupljenost.
Autor je politički sociolog
