Znali smo da su među nama, i u osnovi, bio nam je jasan mehanizam: sakriveni iza lažnih profila na društvenim mrežama bili su tu da “odbrane” svaki stav, komentar ili opasku koja je dovodila u pitanje političku, ideološku i(li) vrednosnu konstrukciju na kojoj je počivala i počiva imperija aktuelnog režima. Ove “odbrane”, lišene obzira onako kako to samo status anonimnosti može da omogući izvođaču radova, bile su, desetak proteklih godina, crveni virtuelni okean brutalnosti, surovosti, huškanja, stigmatizacija, laži s tezom, jednoumlja i podvala sa ciljem…
Takozvano botovanje je svojevrsni društveni inžinjering, upravljanje javnim mnjenjem i njegovo oblikovanje na, kako se pokazalo, izrazito opasan i destruktivan način. Reč je o zavođenju masa, aktivnom sprovođenju simulacije realnosti zadate od centra moći, dakle, režima. Ovaj proces podrazumeva i primene tehnika godinama usavršavanog govora mržnje, targetiranja političkih protivnika i provociranje javnog linča. Zapravo, reč je o predradnjama za dozvoljenu i organizovanu represiju, ne samo virtuelnu. Oni koji su bili žrtve ovakve “obrade” znaju kakve su bile posledice i kako su ih podnosili. I uvek su bile (i jesu) stvarne.
Jedna od bizarnijih afera vezanih za aktuelnu autokratsku vlast u Srbiji jeste spisak od 14.310 “bot” naloga koji je sredinom jula 2023. osvanuo na društvenim mrežama. Na njemu su se našla i imena i prezimena ljudi, mesta u kojima zaista žive, kao i linkovi ka nalozima kojima upravljaju. Ni regionalna javnost nije ostala ravnodušna povodom “bot skandala” u Srbiji. Možda je najprecizniji pregled afere dala Slobodna Bosna (podatke zatičem u tekstu Jelene Diković), jer se uz informaciju u ovom mediju mogao naći i precizno analizirani mehanizam: “Nalozi botova podeljeni su u četiri kategorije. To su klasični botovi kojima je dužnost pisati pohvalno i afirmativno o SNS-u i Vučićevoj politici, potom tzv. superspecijalci, uglavnom zaposleni u državnim i javnim službama, koji reaguju u vanrednim situacijama i oni su polivalentni – od iskazivanja ljubavi velikom vođi do mržnje prema neprijatelju. Zatim je tu podgrupa “hejtera”, zaduženih za vrijeđanje, omalovažavanje, “raskrinkavanje” i ismijavanje onih koji imaju suprotno mišljenje o Vučićevoj misiji i veličini, a u poslednjoj su skupini “fanovi” zaduženi samo za pohvale i poticanje kulta Aleksandra Vučića”.
Na portalu Fake news tragač, uz analizu tabele botova u Srbiji, zainteresovani čitalac naći će i podatak da su novinari ovog portala stupili u kontakt sa jednom od osoba čije je ime na spisku, kao i da je on potvrdio “da su njegovi lični podaci (ime, prezime, okrug i opština) ispravni, kao i informacije za koje je zadužen. U kratkoj razmeni poruka navodi da nije dodatno plaćen za botovanje, već time “pravda” svoje radno mesto u jednoj lokalnoj instituciji. Kvalifikovan je za posao koji je dobio i ima završene diplomske studije”. U tekstu saznajemo da su njegove aktivnosti na Tviteru, Instagramu, Fejsbuku i Tiktoku afirmativne – lajkuje, deli sadržaje u vezi sa SNS-om, ali se ne upušta u raspravu sa drugim korisnicima. Iako mu je traženo da postupa agresivnije – nije pristao na to, a njegov učinak, uključujući i “lupanje” pluseva i minuseva na portalima, prati se i boduje preko centralne platforme.
Već u CINS-ovom istraživanju iz 2019. godine dobili smo indikativnu informaciju. Naime, “aktivisti vladajuće stranke imali su pristup sajtovima Kurira i Espresa, gde su mogli masovno da ostavljaju pluseve i minuseve na postojeće komentare čitalaca” i tako utiču na njihove stavove. Ovo su radili putem aplikacije VotR 2 koja sadrži informacije iz “kodova” dva pomenuta sajta i koja je funkcionisala mimo aktivnosti botova. VotR 2 je, kako nalazi Jurre van Bergen, ekspert za digitalnu bezbednost pri međunarodnoj novinarskoj mreži Organized Crime and Corruption Reporting Project, “specijalno dizajnirana da manipuliše komentarima kroz glasanje”.
Zaplet je gotovo orvelovski. Ljudi su postali funkcionalizovani i depersonalizovani šrafovi minuciozno ustrojenog mehanizma. Totalitaristički rukopis je doživeo svoju gotovo savršenu emanaciju. Prema Karlu Poperu, utopijski društveni inžinjering znači organizovani i precizno osmišljeni instrumentarijum namenjen zaustavljanju društvene promene i konzerviranju države u njenom (isto tako precizno zamišljenom) „idealnom poretku“. Ovo dovodi do radikalnog kolektivizma ekspliciranog stavom da je individua ništavna naspram svemoći i svevažnosti države (vladajuće partije) kojoj duguje celokupnu svoju egzistenciju. Lični moral je apsorbovan apsolutnim moralom države. U takvom poretku je, sledstveno postulatima na kojima je zasnovan, primarno načelo partijsko-kolektivnog interesa sa izrazitom etičkom fleksibilnošću koji dopušta svaku vrstu zloupotrebe istine i propagande.
I nakon svega, ostaće pitanje – zašto? Koja je to sila koja ljude ovako neopozivo pretvara u depersonalizovane šaptače režima? I kakva je priroda sile koja ih lišava elementarnog osećaja ljudskosti dok, u privatnosti svojih domova ili nedodirljivosti svojih „radnih mesta“, pokreću lavinu javnog linča. Buduće studije će se, izvesno, teorijski baviti onim metafizičkim pitanjem – kako im oprostiti kada su znali šta čine? I zbog čega je bilo toliko nemoguće izgovoriti – ja nisam robot?
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
SAM (ro)BOT){kind=link}