„To je sad situacija biti il ne biti, zaista! Hamlet, kad smo kod pozorišta!“
Reči reditelja Stevana Filipovića za sindikalni njuzleter KUMA, idealne su za početak teksta o (političkim) promenama u pozorištima početkom nove sezone. Teksta, ne samo o dešavanjima u pozorištima, nego o atmosferi u društvu koja kreira dinamiku i način na koji pozorišta u Srbiji funkcionišu.
Postavljanje Nikole Pejakovića i Aje Jung na rukovodeće pozicije u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (SNP) izazvale su snažnu reakciju javnosti. Pojedinaca. Postavljenje upravnice Ateljea 212 prošla je, svojevremeno, bez većih komentara u javnosti. Pre nekoliko dana smenjen je direktor Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” u Zrenjaninu. Zvanično, podneo je ostavku i u tišini i bez komentara, uigranim podizanjem ruku na sednici gradske skupštine, ostavka je prihvaćena. Nezvanično, uz dosta pretpostavki, polemike i loših komentara po lokalnu vlast – osnivača pozorišta.
Zašto je to tako? Zašto nema (dovoljne, jake i jasne) zajedničke reakcije umetnika na ove promene, ako nisu zadovoljni?
Reditelj Stevan Filipović kaže da smo kao društvo u fazi u kojoj se dosta njih prodalo ili prihvatilo stanje gde je sve što je nenormalno – normalno:
“Prestali su da komentarišu iz kukavičluka i sebičluka, i razmišljanja o sopstvenim privilegijama i mogućem gubitku tih privilegija. To su kolege i koleginice. Ima ljudi koji imaju i te kako šta da izgube, ali ne ćute. U suštini, izgovora nema jer svako može da kaže: ’Imam decu, moram ovo, moram ono’. Pa ne moraš! Ja ne ćutim, iako sam izgubio sve – i šansu da radim. Sadašnje radne obaveze se nadovezuju na neke ranije periode. Ali, savest mi je čista. Očigledno, većini to nije bitno. Drugi razlog je taj klijentelistički princip ove mafijaške države, gde oni ne mogu da se zaustave sa pokoravanjem. Ni jedna osoba, ni na jednoj funkciji, makar to bila čistačica u Domu kulture, ne može a da ne bude njihova. Njima je država plen, to nije država stvarno, to je njihova privatna firma. Jedini način da tu svoju mašineriju nahrane je da apsolutno svaku poziciju zauzmu”, smatra FIlipović i ističe:
“Prvo padaju upravnici pozorišta. Kad dođe do Univerziteta, onda će da bude kasno. Dok ne dođe do njih, ljudi melju i normalizuju sebi nešto što apsolutno nije normalno.“
Nakon smene direktora Dejana Karlečika, iz Zrenjaninskog pozorišta odlaze i umetnički direktor Bojan Žirović i predsednik Upravnog odbora i dugogodišnji donator Goran Kovačević. U tišini i bez objašnjenja, u vreme kada se takvi rezovi inače ne čine i dok se Zrenjanin uveliko sprema da bude prestonica kulture Srbije za 2025. godinu, gde institucija pozorišta ima značajno mesto.
Učmalu zrenjansku palanku prodrmala su tri (istovetna) posta objavljena na fejsbuku. Imala su takav efekat, da se danima u neformalnim razgovorima nije mogla izbeći ta tema. Jedna od tri osobe koja je na taj način javno upitala šta se zapravo događa u pozorištu, je glumac Miljan Vuković. “Namera zbog kog sam napisao to javno pismo zrenjaninskoj javnosti i osnivaču našeg pozorišta, je osvrt na vrlo uspešan rad našeg sada već bivšeg upravnika i kolege, naravno u saradnji sa nama zaposlenima. Kao i nada da će možda osnivač zbog tog vrlo uspešnog rada (42 nagrade na 35 festivala), ubediti kolegu da povuče ostavku koju je iznenada dao. Razlog je i nada da se rad, koji smo započeli, nastavi na sličan način. Želeo sam i da ukažem, da je ta promena na upravljačkom mestu pozorišta izazvala ostavku umetničkog savetnika i predsednika Upravnog odbora našeg pozorišta. Politika je svuda oko nas u svakom segmentu društva, sportu, privredi, ekologiji pa tako i u kulturi, tako je na žalost ili na sreću oduvek bilo. Svuda se vidi trag sistema i trag politike. Možda treba razmisliti da li je takav sistem moguće menjati? Dugo se pozorišta tretiraju kao i druga javna preduzeća i firme, kao deo stranačkog plena, dakle svaka vlast ima potpuno pravo da formalno bira ko će voditi, između ostalog i pozorišta. Naše nade su usmerene ka tome da se bar taj formalizam ispoštuje i da se nadamo da se na ta mesta postavljaju stručna lica koja poštuju i vole i pozorište i kulturni model koji pozorište predstavlja.”
Prema pređašnjim iskustvima u vezi sa bazičnim životnim potrebama građana i građanki, očekivano je da takva promena na kulturnoj sceni Zrenjanina prođe bez reakcije i neke veće pometnje među publikom, „javnim delatnicima“/“javnosti“. Da li je bespredmetno razgovarati o promenama u pozorištu u gradu čiji građani dvadeset godina nemo i pokorno prihvataju činjenicu da nemaju vodu za piće?
Reditelj Stevan Filipović, tvrdi: „ Nije bespredmetno! Borimo se za svako parče zemlje, vode i vazduha. Ali, ne možemo da pustimo pozorište. Moramo da pričamo i o pozorištu. Ovo je indikator u kakav narod smo se pretvorili. To je većina i to je stvarno ekstreman primer. To već nema veze sa političarima, ni sa vlašću, ni sa Vučićem. To je direktna odgovornost građana. Apsolutna blokada grada. Nemati vodu dvadeset godina?! Pa to je potpuno ludilo! Ja sam donosio dedi i baki jednog drugara vodu u Zrenjanin, tako da sam upoznat sa situacijom. Tu ako ljudi neće da se skupe i da potpuni haos naprave dok se to ne reši iste sekunde, onda i ne treba da bude vode.“
Miloš Vojnović, glumac Šabačkog pozorišta, rođen u Zrenjaninu, ne zna šta je povod za smenu direktora Narodnog pozorišta “Toša Jovanović”, ali sa sigurnošću komentariše da je Dejan Karlečik vodio ‘Tošu’ na način koji bi mogao da bude primer mnogima:
“Važno je imati na umu da je imao podršku kolektiva, da su, po mom mišljenju, funkcionisali kao tim i da uvek može podignute glave da kaže da je to pozorište ostavio u mnogo boljem stanju od onoga u kom ga je zatekao. Nažalost, mnoge njegove kolege to ne mogu, iako misle da im to pravo pripada. Takođe me zanima hoće li grad uspeti da se izbori sa odlaskom predsednika Upravnog odbora, Goranom Kovačevićem, sa odlaskom sjajnog Bojana Žirovića koji je osmislio odličan koncept cele sezone, hoće li uspeti da održi nivo koji postavljen i hoće li uspeti da zadrži sponzore koji su pomogli pozorištu poslednjih godina jer je postalo očigledno koliko vredi ulagati u ovu kuću”, iskazuje zabrinutost taj radnik u umetnosti.
U vezi sa političkim kadriranjem u “Ateljeu 212” i najnovijim u SNP-u u Novom Sadu, glumac Miloš Vojnović kaže da “ukoliko su kolege zadovoljne tim izborom, ne vidim zbog čega bih ja mogao da se bunim. Osim što igram u jednoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i imam prijatelje koji su zaposleni u oba pozorišta, sa SNP i Ateljeom 212 nemam nikakve veze, osim kao publika. Ukoliko oni pojedinačno, zajednički, ili preko sindikata nemaju potrebu da se pobune, ne vidim zašto bih ja to radio. Imam pravo da izaberem hoću li se pojavljivati kao publika i dalje, ili ne, a sigurno hoću, jer na tim pozornicama igraju ljudi čiju umetnost veoma cenim, ko god vodio te kuće.”
Miloš Vojnović, podseća i na slučaj iz ne tako davne prošlosti kada je ansambl iz Somborskog pozorišta, nezadovoljan najavom novog direktora stupio u štrajk i uspeo da se izbori za direktora kog su oni, zaposleni želeli.
“Dakle, gde postoji volja, postoji i način. Možda je važno imati na umu da nije neophodno da direktor pozorišta bude umetnik. Po mom mišljenju, mnogo je važnije da bude dobar rukovodilac. Pitanjima koja se tiču umetnosti se bave umetnički saveti, direktori drame, sami umetnici, dok direktor mora da drži kulu od karata što su postala naša javna preduzeća koja posebno u kulturi trpe ogromne probleme zbog nebrige osnivača i vlasti.”, zaključuje glumac Miloš Vojnović.
“Osećao bih se licemerno ako bih o ovome sada ćutao”
Kada je reč o nameštanjima kadra u upravama u Novom Sadu i Beogradu, reditelj Filipović je kategoričan: „Nije to čak ni pitanje političkog, nego što je to najveći ološ koji postoji u državi. Oni su najgori među najgorima. Kao kad bi sad predsednici svih odeljenskih zajednica u osnovnim i srednjim školama bili ponavljači i siledžije sa svim jedinicama. To je taj kadar, i plus naravno ta potpuna lojalnost politici. Tu ima štete na svim frontovima, zbog takve selekcije. Onda to kaskadno ide. Onda ti ljudi dovode svoje ljude, i institucije koje su nekad nešto značile se dezintegrišu u pulp, da ne znače više ništa. Od medijskih kuća, preko pozorišta, firmi… Sve se potpuno uništi. Ako je državno, onda se proda za neke smešne pare nekom kriminalcu. To je ekonomija novog kapitalizma u kome živimo.“
Stevan Filipović nije ni znao za smenu kadra u Zrenjaninskom pozorištu, zato što, kako kaže, živimo u vakumu informacija jer ne postoje slobodni mediji da bi ta priča mogla da dođe do njega. Navodi i da je za slične primere ponašanja ljudi koji pripadaju tzv. javnosti već imao prilike da čuje „od raznih profesija i sa raznih strana. To je autocenzura. Neko misli da će da ima problema što će da lajkuje post?! Ako neko tako misli, i tako loše mišljenje o sebi ima i želi da živi u takvom društvu, onda ta osoba i zaslužuje da živi u takvom društvu. A ako ne želi da živi u takvom društvu, onda mora nešto da učini da bi se to promenilo. Ti ljudi koji misle da je normalno da se plaše da lajkuju post zaslužuju da žive u društvu u kome je to tako. A jeste tako. Od ćutanja nema ništa. To se probalo.Ćutanje njima daje snagu. A tri čoveka koja napišu nešto, mogu da zatalasaju malo. Pitanje je koliko nas će da progovori i koliko nas je informisano o nekoj temi da bi uopšte moglo da progovori. Ne može neko ko nema informacije da ima mišljenje. A takve vesti se guraju pod tepih. Te stvari ljudi koji nisu deo lokalne zajednice niti znaju, niti razumeju. Guše nas krovni problemi. To je suštinski problem ovog društva. U svim autoritativnim režimima se to dešava. Zato se oni plaše lajka. Zato što lajk u stvari znači ’ja neću da živim u autoritarnom društvu’“, ističe reditelj.
“Nisam siguran da glumci i umetnici nisu angažovani”, kaže glumac Miloš Vojnović i dodaje: “Mnoge kolege svoj aktivizam pokazuju onako kako su školovane da to rade – kroz umetnost. Ipak to često ostane neprimećeno, jer je važno da publika želi da shvati šta je pred njom, a to je ponekad možda previše suptilno za vreme u kom živimo, u kom smo istrenirani da sve shvatamo površno. Znam nekoliko predstava u ‘Toši Jovanoviću’ u kojima bi određene scene isprovocirale neku publiku da nakon predstave ostane na Trgu slobode dok se određene stvari ne promene u načinu vođenja našeg grada. Ali to je odluka publike. Umetnost je tu da oplemeni, probudi, pokaže, uzbudi, provocira, ne i da naredi. Čak se ne bih složio da kolege nisu angažovane i u najočiglednijem smislu. Čini mi se da sam na svim protestima poslednjih godina viđao mnogo kolega na mestu govornika i među demonstrantima. Mnogi su čak pre nekoliko godina trpeli uvrede koje su poslate sa sednica Vlade zbog toga.”
Da neki umetnici zbog svog angažmana trpe progon i uvrede, smatra i reditelj Filipović. Prema njegovim rečima, uvrede dolaze sa mesta koje se ne može nazvati Skupštinom: „To je neki ološ koji je samo u ovakvoj postavci stvari mogao da dođe do toga da kalja funkciju Narodnog poslanika. To nisu ljudi koje mi imamo u okruženju. Nigde. Ni na pijaci. To je stvarno ološ sa dna kace. Kao u nacističkoj Nemačkoj. Taj ološ je jedino pod tim režimom mogao da dobija neke funkcije. Tako i ovde. Niti je to stvarno Narodna skupština, niti je to stvarno narodni poslanik, niti ta njihova reč znači nešto. Oni su neke lutke koji održavaju jednu iluziju da je ovo parlamentarna demokratija, a u stvari nije parlamentarna demokratija nego je privatna firma Aleksandra Vučića. Zašto isti ljudi? Pa verovatno zato što ti isti ljudi imaju hrabrosti i dostojanstva ljudskog da se osećaju da su slobodni i da zaslužuju da budu slobodni građani“, odlučan je Filipović.
“Ništa nas ne sprečava da se sindikalno udružimo”, ističe tridesetšestogodišnji glumac Miloš Vojnović.
“Ništa nas ne sprečava da jednostavno budemo solidarni. Ništa nas ne sprečava da čujemo i razumemo probleme kolega iz drugih sektora, ili onih koji drugačije misle od nas. Sa druge strane, ništa nas ne sprečava da ćutimo, trpimo i radimo, a da gnev ostavimo za priče u bifeu, foajeu, ili prepiske na društvenim mrežama. Isto je tako pitanje lične odluke hoćemo li, na primer, u strukovnom udruženju predložiti i istrajati u tome da se poveća solidarnost, te da se, recimo uvede minimalna cena rada za sve članove, kao što je to pravilo u SAG-AFTRA. Sa druge strane trenutno nas ništa ne sprečava da odaberemo da radimo naš posao za cenu koja je ispod uobičajene, iako to oštećuje sve ljude iz struke. Ništa nas ne sprečava da se u istom udruženju pobunimo zbog statusa kolega koji u sektoru tehnike rade za minimalac i zbog smanjenja broja zaposlenih u istom sektoru. A imamo i slobodu da, kao i do sad, to ne uradimo, ne napredujemo u industrijskom smislu i nastavimo da težimo Aristotelovom pozorištu za koje je dovoljno dve osobe – glumac i gledalac. I to je moguć izbor. Stvar je lične odluke.”
Tekst je pripreman na dan smrti filozofa i književnika Radomira Konstantinovića (Subotica, 27. 3. 1928. — Beograd, 27. 10. 2011.). On šezdesetih godina prošlog veka u “Filosofiji palanke” piše: “Ovaj subjekt-objekt, ili objekt-subjekt, on koji je istovremeno i gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između gledaoca i glumca, u kome svako gleda jer svako glumi, i svako glumi jer (svako) gleda, raspet između svoje volje i veoma jake svesti o svojoj izabranosti, prinuđen je da se spašava lukavstvom tobožnjeg izbora: lukavstvom izbora onoga što je već izabrano. On se u stvari usaglašava, on pristaje, on se slaže, ne bi li se nekako usložio u duh palanke.”
Kako pozorišta u manjim sredinama čini da palanke promene svoj habitus?
“Mislim da su pozorišta veoma važna u svim gradovima”, objašnjava Vojnović:
“Da su ona jedan od načina da mesto ne bude palanka, već grad. Pozorišta su mogućnost za ljude da shvate da nešto ne mora da ima očiglednu komercijalnu, ili finansijsku vrednost da bi vredelo ulagati u to. Ipak, često to zaboravljamo, pa pozorišta postaju mesta samopromocije na dane premijera, ili posle dobijenih nagrada, a tokom ostatka godine neka nevažna stavka u gradskom budžetu i budžetima sponzora, ili, kako se upravo dešava, u višemesečnim pregovorima reprezentativnih sindikata i Ministarstva kulture i finansija o visini plata.”
Glumac Šabačkog pozorišta, kaže da se i njegova kuća bori sa konstatnim smanjenjem broja zaposlenih. Kao i svako pozorište u Srbiji, bore se sa niskim platama, posebno u sektoru tehnike. To je još jedan sistemski problem, jer su plate uređene Uredbom o koeficijentima koju donosi Vlada, sistematizacija je takođe uslovljena odlukama Osnivača. Zbog odluke Ministarstva finansija plate kasne danima. Sve je po zakonu.
“Po zakonu moj kolega ne može da plati račun za struju i ratu za kredit. Po zakonu moja koleginica ne može da kupi lekove. Po zakonu moje kolege ne mogu da priušte hranu za decu. Po zakonu smo prepušteni da se sami solidarišemo, snalazimo i rešavamo probleme dok redovno dolazimo na posao koji obavljamo za građane Šapca i koji oni skupo plaćaju svakog meseca preko poreza. Uprkos ovim problemima, zaposleni u Šabačkom pozorištu pokazuju kroz svoju predanost veliki ponos na sopstveni rad i kvalitet rada i pokušavamo da pokažemo zašto Šabac zaslužuje jedno pravo, moderno pozorište koje može da sprovede celokupnu produkciju od početka do kraja, uprkos nerazumevanju ljudi van kuće. Čini mi se da je to način da se napravi bolji svet. Tako što svako iskreno i predano radi šta ume i može.”
Može li mala grupa umetnika nešto da učini?
Vojnović svojim delanjem pokazuje da može: “Mene ništa ne zaustavlja da kažem svoje mišljenje, ili uradim šta smatram da je ispravno.”
Kada je nezakonito smenjena njegova koleginica, tadašnja upravnica Šabačkog pozorišta, Milena Bogavac, koja je na tu funkciju pozvana kada se na prethodni konkurs niko nije prijavio, Miloš Vojnović je pokušao sam da organizuje kolege kako bi skrenuli pažnju javnosti na njenu smenu, jer je smatrao da je ispravno i uspešno radila svoj posao.
“Na kraju sam se osetio usamljeno u toj želji i napisao tekst koji je prenela autonomija.info. Skrenuta mi je pažnja da više ‘ne bi trebalo’ da spominjem gradske funkcionere, ali sam ipak nastavio to da radim kada sam smatrao to važnim. I dalje mislim da je stvar lične odluke hoće li neko reći šta misli, ili ne. Lična odluka Milene Bogavac je bila da tuži poslodavca zbog nezakonite smene i taj spor je, koliko znam, dobila.”
Vojnović ističe da su u Šapcu u pozorištu osnovali sindikat, iz želje da ostvare i zaštite svoja prava:
“Koliko znam, kolege u zrenjaninskom pozorištu imaju isto pravo. Ništa nas ne zaustavlja da se organizujemo, solidarišemo, pomognemo jedni drugima i borimo se za ono što smatramo ispravnim.”
Sindikat u umetnosti, posebno među glumcima, može i mora da menja postojeće prilike, smatra i zaposleni član zrenjaninskog ansambla Miljan Vuković: “Sindikat pre svega služi da se uticaj zaposlenih formalno poveća, da možemo da postavljamo pitanja o načinu i uslovima rada i da kao grupa budemo solidarni jedni prema drugima, da pomažemo u nevolji. Nažalost, svako ovaj poziv bira iz određenih razloga, neko da bi menjao svet i popravljao ga, a neko želi da bude poznat. Svako ima svoje razloge, o kojima ipak na kraju sudi publika, jer se negde vide i prepoznaju. Mišljenja sam da svako treba da reaguje prema svojoj savesti, ako savest u današnjem svetu uopšte postoji. Kako da meni da bude dobro , kada vidim da je mnogima oko mene loše?”
Na kraju teksta iz kog isijava beznađe, nameće se pitanje ima li šanse da se stvari promene. Glumac Miloš Vojnović sugeriše:“Prvo ličnom odlukom da ne budemo apatični i da se ne osećamo beznadežno u besmislenom svetu. Potom stvaranjem iskrene umetnosti, solidarisanjem sa kolegama umetnicima i podržavanjem kolega iz opšteg i tehničkog sektora, a zatim sistemskim promenama u državi gde je po inerciji kultura dovedena do dna liste prioriteta.”
