Nije li već, posle tolike količine aktivnog delovanja kompletnih idiota na naše male živote, suvišno podsećati na to kako su Stari Grci zvali one što se drže podalje od politike i prave pametni misleći da tako izigravaju bogove? Jeste suvišno? U redu; piscu teksta je sada laknulo. Toliko ponavljanje poznatog znanja o idiotizmu može da umori.
Ali šta sada reći o današnjem i ovdašnjem fenomenu „apolitičnosti“, epidemiji koja polako gura čitav nacionalni kolektiv u fatalnu apatiju i odumiranje svakog angažmana koji bi podrazumevao uticaj umne jedinke na svoje okruženje, i, posledično, na sopstveni život? Kako nam se to, drugim rečima, desilo da oni koji uopšte ne izlaze na izbore dok sve vreme svog života provode u kukanju nad svojom sudbinom, nad malom platom, nad skupoćom, nad poreskom stopom, otkupnom cenom mleka… da oni postanu tiha većina (iako su matematička manjina) koja svojim sedenjem i gledanjem svog posla (kao da tu nekog posla ima) kroji sudbinu svih nas?
Upravo protekli izbori u Srbiji (čiji se rezultati, uzgred, još sabiraju i stolice u parlamentima teško razbrajaju jer to je na ovom terenu neverovatno komplikovana matematička operacija) potvrđuju tezu da je elita na vlasti sada na pragu ostvarenja svoje tako očigledne političke agende: potpuno umrtvljenje biračkog tela, koje je zapravo zakonodavni organizam nacije, uz istovremeno naprezanje do pucanja svoje glasačke mašine stvorene podmićivanjem, zastrašivanjem, ućutkivanjem neposlušnih i svih koji misle svojom glavom, beskrupuloznim zapošljavanjem na fiktivnim radnim mestima, ujurivanjem po kućama i isterivanjem na glasačka mesta na kojima se ima glasati na partijski dogovoren način.
Tako se, unutar zvanično proklamovanog višepartijskog sistema, u Srbiji danas profilisao frankenštajnovski režim jedne partije koja stoji naspram ostatka populacije, čineći od političke arene ne mesto susreta ljudi i ideja koje vode napretku, nego ring u kojem, gledajući se netremice oči u oči, stoje njihovi, i ostali: prvi su podobni putnici bugarskih vozova, glasači jedne nehumane mašine koja jurca u bezdan. Potonji su, sve dok spavaju i mudruju, bezopasni skupljači mrva bačenih sa vladaočevog stola, beslovesni hvatači helikopterskog novca kojim Vladalac zasejava plodno tlo našeg izumiranja.
Stefan Lohner: Strašni sud (oko 1435.)
Pisac ovih redova susretao se u predizbornom periodu sa žiteljima nekih sela i nekih gradova Srbije, anketirajući ih po pitanju izlaska na izbore i uopšte svesti o tome
da je, bar u demokratiji, narod nosilac suvereniteta koji se – suverenitet – najjasnije izražava na izborima. Raskvašena volja ovog naroda da upravlja svojim životom najdirektniji je rezultat te ankete. Jedan će, naime, domaćin u sremskom opštinskom mestu, koji nije poljoprivrednik nego penzionisani službenik javnog preduzeća, posle kanonade eksplicitnih kritika na račun i vlasti i čitavog našeg srozanog moralnog imperativa, reći povodom izbora: A, ne; ne pada mi na pamet, aaa, nikad više, ja poslednjih deset godina (obratiti pažnju na dužinu perioda hibernacije!) ne izlazim, ni za koga ja neću… itd itd itd.
Drugi će me, pak, umetnik iz velikog grada, gotovo nadmeno upitati ono retoričko pitanje koje su stvorili još starogrčki idioti: Pa zar ti stvarno misliš da se izborima nešto menja?, časteći me pritom pogledom rezervisanim za retardiranu decu, negujući na licu nadmen osmeh nekoga koji zna znanje.
Biser narodne mudrosti i smisla za upotrebnu vrednost političkog angažmana, stiže iz jednog sela izgubljenog u kaljavom zimskom pejzažu Srema, gde priča sa starijom ali kreposnom ženom, izbeglom u Oluji 1995. iz Banije u navedeni pejzaž, počinje time da njoj na krovu nedostaju crepovi i da će ona ići „kod njih“ (kojih njih? pa… njih) i – tražiti crepove. I da će onda glasati. Jer ja, objasniće ona, do sad još ništa nisam dobila od njih.
Mikelanđelo Buonaroti: Strašni sud, Sikstinska kapela (1541.)
Narodna pamet, brušena vekovima u otimanju sa Turcima i sopstvenim sirovim vlastodršcima, u 21. veku je dovedena do predatorske dimenzije golog grabljenja svega što se može pomeriti s mesta, što može biti prisvojeno, ne pitajući za moralnu cenu takve akvizicije. Glas za crep. Glas za crvenu novčanicu. Za litar ulja. Ali inače… ja sam, izvinite, apolitičan. Ni za koga ne glasam. Neće oni više mene. Aaa jok! Itd itd itd.
Ta ljigava, hinjena „apolitičnost“ koja će se prodati za polovni crep, ta pamet koja zna šta se izborima može a šta ne može dobiti, koja zna da se sloboda ne može dobiti ali da se novi krov ili litar ulja mogu dobiti, je potpuni poraz ovog kolektiva u nestajanju, demografskom i moralnom nestajanju.
Peter Brojgel Stariji: Trijumf smrti (oko 1562.)
Snižavanje dostojanstva naroda do njegove maroderske dimenzije ostaće zapisano kao najupečatljivije dostignuće ove vladalačke elite koja nas, kako sama kaže kroz usta svog jedinog ovlašćenog govornika, sigurnom rukom vodi kroz istoriju. (I misliće tu, Ovlašćeni Govornik – hvalite me usta moja – na svoju sopstvenu ruku). Ta će istorija biti nemi svedok kako se većina jednog naroda pognula pred huliganskim zakonom jačeg, prodajući svoj obraz za adekvatnu količinu lažnog patriotizma i užeglog ulja iz robnih rezervi.
Potomcima smo u nasleđe ostavili veliku bruku: da kad mi pomremo, pred civilizovanim svetom pravdaju našu ludost i glupost. Mi smo se, dakle, izvukli. Blago nama. Mi možemo da ne izlazimo na izbore (da budemo apolitični dok nam eventualno, nekima od nas, još ne svima, još ne… ne plate hiljadarku) i da širimo kao kugu nauk kako se izborima ništa ne menja, kako se takve stvari kao što je vlast menjaju na nekim višim instancama, pred vratima Raja valjda. Ili pred vratima Pakla. U koji, ako je verovati crkvenom učenju (a duboko smo religiozan narod, je li tako), stižu častohlepni, proždrljivi, zavidni, posrnuli. I tamo, kako kaže Pesnik, ostavljaju svaku nadu.
Mikelanđelo Buonaroti: Strašni sud (Prokletnik pred vratima pakla, detalj freske)
Piše: Bojan Bosiljčić
