- decembar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, Fow.rs
Predlog budžeta za 2021. pokazuje da Vlada u svojoj fokusiranosti na rast potcenjuje socijalne rizike i izazove pred kojima je Srbija tokom pandemije, ali i posle nje. Glavni dugoročni problem i kočnica održivog rasta nije fiskalni deficit niti javni dug, nego pravila i mehanizmi kojima se budžet puni i raspodeljuje. Za jednu zemlju srednjeg nivoa razvoja, naša država je veoma bogata, jer uspeva da kroz svoje prihode prikupi 42 % bruto društvenog proizvoda, ali mnogi njeni stanovnici su siromašni, kaže ekonomista Mihail Arandarenko u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Učestvovali ste u izradi studije Međunarodne organizacije rada (MOR) i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) “COVID-19 i svet rada – Brza procena uticaja na zapošljavanje i mera politike” u kojoj se konstatuje da je “Srbija usvojila najizdašniji i najsveobuhvatniji paket ekonomskih mera na Zapadnom Balkanu, pružajući skoro univerzalnu pomoć i preduzećima i građanima”.
– Naša studija bavi se Srbijom kao posebno zanimljivim slučajem na Zapadnom Balkanu, pošto je ona imala bitno drugačiji pristup u odnosu na pet preostalih ekonomija regiona. Analizirali smo ceo paket mera koji je donet u aprilu, a posebno sinergiju dve najvažnije mere – prve, subvencije tri minimalne plate (kasnije još dve) zaposlenima u privatnom sektoru i druge, podelu 100 evra svim odraslim građanima. Pošli smo od toga da su obe mere bile deo jedinstvenog paketa zasnovanog na pristupu ‘helikopterskog novca’, tj. širokog programa pomoći firmama i pojedincima.
Dok je Srbija odabrala univerzalni stimulativni paket, ostale zemlje u regionu odlučile su se za konvencionalne, manje ambiciozne programe „pomoći u nevolji“, tj. samo da delimično nadoknade gubitke direktno pogođenim firmama i pruže ciljanu pomoć ugroženim građanima. Srbija je izdvojila najmanje dvostruko više sredstava u poređenju sa ostalim zemljama regiona.
U studiji se analiziraju efekti mere “100 evra punoletnim građanima“ na nejednakost i siromaštvo. Nalaz je da mere za očuvanje radnih mesta zajedno sa jednokratnom pomoći od 100 evra smanjuju stopu siromaštva za 1 procentni poen u odnosu na nivo pre epidemijske krize. Zanimljivo s obzirom na brojne kritike stručne javnosti na odluku o isplati te pomoći.
– Naš paket je po svom karakteru bio neselektivan, ali je ipak zbog svojih parametarskih rešenja relativno više štitio one kojima je pomoć potrebnija – firme i zaposlene sa manjim platama kroz tri minimalca i siromašnije porodice kroz 100 evra. Ovo zbog toga što mada svi zaposleni (osim u velikim firmama i javnom sektoru) i svi odrasli građani dobijaju iste iznose pomoći, ta pomoć je relativno veća za zaposlene sa nižim zaradama, koji su u proseku i više izloženi riziku od gubitka posla. Slično, 100 evra za nekog ko živi od socijalne pomoći ili bez ikakvih redovnih prihoda znači mnogo više nego za nekoga sa natprosečnom zaradom.
Naša metodologija zasnovana je na simulaciji uticaja pandemijske krize i mera protiv nje u tri pojednostavljena koraka na podacima koji se odnose na stvarne ljude, iz ankete o prihodima i životnom standardu stanovništva (SILC). U prvom koraku, u kome nema nikakve intervencije države, uveli smo „kovid“ i dopustili mu da razori deo zaposlenosti u skladu sa matricom ranjivosti koju smo posebno kreirali. Time smo oduzeli dohodak određenom broju porodica i, logično, siromaštvo je poraslo. U drugom koraku, „dodelili“ smo stanovništvu tri minimalca prema pravilima te mere. Zaposlenost se sada delimično obnovila, a sa njom i plate. Siromaštvo je smanjeno, ali je i dalje ostalo iznad pre-pandemijskog nivoa. U trećem koraku, dodali smo 100 evra svim odraslim građanima i to je spustilo siromaštvo otprilike na nivo pre pandemije, a nejednakost čak i dodatno smanjila. Tako smo pokazali da su ove dve mere samo zajedno uspele da spreče širenje siromaštva tokom 2020. godine, ali je mera „100 evra“ samostalno uspela da značajno smanji Ginijev koeficijent kao meru nejednakosti.
Pomenuti zaključak Studije oštro je kritikovao Fiskalni savet ocenom da je pogrešan jer je posledica grešaka i propusta u sprovedenim analizama. Stav Saveta je da “ispravna analiza, suprotno tome, pokazuje da je isplata 100 evra svim punoletnim građanima loša mera socijalne politike koja ne omogućava ni trajno niti značajno smanjenje nejednakosti i siromaštva”. Vaš komentar tim povodom?
– Taj tekst Fiskalnog saveta služi se tzv. „argumentom strašila“ – on iskrivljuje naše pretpostavke i rezultate i pripisuje nam stvari koje nismo ni rekli, na primer da 100 evra može da trajno smanji siromaštvo, što je apsurdno.
Fiskalni savet je zapravo sam napravio veliku profesionalnu grešku u svojoj oceni paketa mera, i na pogrešan trag odveo celu javnu debatu o merama za suzbijanje uticaja pandemije na ekonomiju. On je “raspakovao“ Vladin paket i bezrezervno podržao meru tri minimalne plate privatnom sektoru, dok je, s druge strane, oštro napao meru „100 evra građanima“. Uopšte nisu shvatili, ili nisu želeli da shvate, da ista greška neselektivnosti koju zameraju meri „100 evra“ postoji i u meri tri minimalne plate. Zapravo, u zemlji sa 400.000 firmi i preduzetnika i 2,5 miliona porodica daleko je lakše proceniti koja firma je imala gubitke nego koja porodica je na gubitku.
Srbija nije jedina zemlja na svetu koja je imala neselektivnu meru podrške građanima, ali je lako moguće da je jedina zemlja koja je imala neselektivnu podršku privredi. Tako su i oni koji uopšte nisu mogli da rade i oni koji su profitirali tokom pandemije dobili istu subvenciju po zaposlenom. Nedavna studija CEVES-a (Centar za visoke ekonomske studije) je na osnovu ankete preduzeća zaključila da je oko 40% ukupnog iznosa subvencija za plate dato firmama koje nisu imale gubitke. To je moguće opravdati jedino onako kako je to Vlada i uradila kada je predstavljala stimulativni paket – kao ofanzivnu politiku „helikopterskog novca“, gde država nastoji ne samo da nadoknadi štetu onima koji su je imali, već i da dodatnim novcem podstakne firme i građane koji nisu imali gubitke da troše i ulažu, kako bi se izbegla recesija.
Taj „helikopterski“ pristup pandemijskoj krizi može se kritikovati ili braniti samo kao celina, i to su uradili svi relevantni komentatori, osim Fiskalnog saveta i onih koji su se za njim poveli. Na primer, MMF je bezrezervno podržao ceo paket, dok je Svetska banka bila prilično kritična prema njemu, zbog nedostatka targetiranja podjednako u obe glavne mere. Naša studija je, prateći efekte mera na zaposlenost i siromaštvo, zaključila da je u specifičnim uslovima zatvaranja tokom prvih nekoliko meseci pandemije, ipak, bila manja greška uključiti one kojima pomoć nije bila neophodna, nego isključiti one kojima je ona bila neophodna. Takođe smo preporučili veću selektivnost u narednom periodu.
Drugi element kritike Fiskalnog saveta odnosi se na rezultate – oni tvrde da studija MOR-a i EBRD-a višestruko precenjuje efekat mere “100 evra“ na siromaštvo. Naprotiv, naša simulacija efekata je potpuno tačna (uz date pretpostavke), a Fiskalni savet je pogrešno razumeo – ili pre odabrao da pogrešno razume – koja linija siromaštva je bila korišćena. Do toga je moglo da dođe zbog dve neprecizne fusnote u tekstu analize MOR-a i EBRD-a, ali je bilo lako prethodno proveriti koju smo tačno liniju siromaštva koristili, kako je to kolegijalno i uobičajeno u akademskoj praksi – predsednik Fiskalnog saveta profesor Petrović i ja čak i radimo na istom fakultetu. Umesto toga, Fiskalni savet je odabrao da napadne našu studiju zbog nepostojećih grešaka i da koristeći svoju infrastrukturu povede medijsku kampanju protiv nje. Ne verujem da je takav pristup povećao reputaciju Fiskalnog saveta, svakako ne u profesionalnim krugovima.
Parlament je 12. novembra na predlog Vlade usvojio rebalans rebalansa budžeta za 2020. godinu kojim je predviđen ukupni deficit od 483 milijarde dinara. Kritičari tvrde da je deficit neopravdano visok, između ostalog i zbog neracionalnih mera ublažavanja krize izazvane epidemijom.
– Troškovi mera ublažavanja krize su jednokratni po svom karakteru. Oni ne podrazumevaju narasle obaveze u budućnosti. Kada ove godine povećate penzije ili plate za neki procenat, od toga se polazi u sledećoj godini, i stoga veći rast plata i penzija u ovoj godini znači veće obaveze u sledećoj. To nije slučaj sa pandemijskim merama. Čak i MMF je to poručio vladama ove godine – trošite, trošite, trošite. Kada je reč o jednokratnim posledicama mera po javni dug ili spoljnu zaduženost zemlje, da bismo mogli da tvrdimo da su negativne, trebalo bi dokazati da one nisu imale dovoljno pozitivnih efekata na privrednu aktivnost i zaposlenost.
Mislim da trenutno ne možemo sa sigurnošću da kažemo da je mali pad BDP-a koji ćemo imati ove godine, pre svega, posledica pandemijskih mera, ali još je teže poricati njihov pozitivan uticaj. Neko bi to trebalo empirijski da istraži, ili će to pokazati vreme. U svakom slučaju, pogrešno je tvrditi da će u okviru istog stimulativnog paketa izdaci za meru „100 evra“ povećati zaduženost zemlje, a poricati da ista logika treba da važi i za meru tri, odnosno pet minimalaca.
Odmah nakon rebalansa, Vlada je usvojila predlog budžeta za 2021. godinu koji predviđa povećanje zarada u celom javnom sektoru za pet procenata, veće penzije za bezmalo šest odsto, rast BDP Srbije od šest odsto, rast izvoza za 9,6 odsto, smanjenje javnog duga… Kako Vam se čine ove projekcije?
– Vlada je, kao i deo medijski eksponirane stručne javnosti, zarobljenik nekoliko kvantitativnih fiksacija – visine javnog duga, visine budžetskog deficita i stope privrednog rasta. Većina rasprava između Vlade i njenih povremenih kritičara među neoliberalnim ekonomistima svodi se na verbalno mačevanje alternativnim računicama i statističkim podacima. Daleko od toga da poričem značaj ovih indikatora, ali došli smo u situaciju u kojoj su oni postali sami sebi svrha i u kojoj su zakrčili prostor za raspravu o važnijim ekonomskim i socijalnim pitanjima. To je posebno apsurdno u zdravstvenoj i društvenoj krizi u kojoj smo se zatekli, sa neizvesnošću koja se nadvila i nad sledećom godinom.
Na neki način, ovaj veoma optimistički i ofanzivni budžet može da se vidi i kao nastavak pandemijskog stimulativnog paketa. Vlada želi da Srbija po svaku cenu ostvari najbrži kumulativni rast u Evropi u narednom periodu, i planira da ga pogura podsticanjem domaće tražnje. Rast je projektovan ambiciozno i da bi „sveta krava“ javnog duga ostala ispod 60 % BDP-a. U odnosu na ovogodišnje pandemijske mere, primetno je da budžet za sledeću godinu ima veoma skromne solidarističke elemente. Izdaci za socijalnu pomoć neznatno su povećani, a tradicionalno mali budžet aktivnih mera tržišta rada je više nego udvostručen samo zahvaljujući programu za mlade ‘Moja prva plata’.
Kako objasniti tu budžetsku solidarističku skromnost?
– Mislim da novi budžet pokazuje da Vlada u svojoj fokusiranosti na rast potcenjuje socijalne rizike i izazove pred kojima je Srbija tokom pandemije, ali i posle nje. Glavni dugoročni problem i kočnica održivog rasta naše zemlje nije fiskalni deficit niti javni dug, nego sistem poreza i socijalnih transfera – drugim rečima, pravila i mehanizmi kojima se budžet puni, ali i pravila kojima se budžetski prihodi raspodeljuju na korisnike. U najkraćem, za jednu zemlju srednjeg nivoa razvoja, naša država je veoma bogata, jer uspeva da prikupi oko 42% BDP-a kroz svoje prihode, ali mnogi njeni stanovnici su siromašni, jer do njih ne dopire ona ruka države koja treba da daje ili da vraća ono što je uzela. Zato je uostalom i 100 evra pomoći moglo da ima tako snažan privremeni efekat.
Osim jače mreže socijalne zaštite, nama je potrebno mnogo više socijalnog investiranja. Pri tome ne mislim samo na potrebu za većim ulaganjem u zdravstvo i obrazovanje i njihovu širu dostupnost, već i na direktno ulaganje u ljude, u mnoge porodice koje žive na marginama ovog društva i čija deca ne dobijaju priliku da razviju svoj puni potencijal, dok sa druge strane moramo da razmišljamo o uvozu radne snage.
Pomenuta studija ukazuje da mere za ublažavanje krize izazvane pandemijom “nisu podrazumevale i konsultacije sa socijalnim partnerima” i preporučuje da ubuduće tripartitni partneri razmatraju alternativne predloge mera.
– U ovakvim vremenima dijalog i solidarnost su još važniji nego inače, a uvek su važni. Vlada je mogla da iskoristi zastavu ‘rata protiv kovida’ i da pokuša da popravi atmosferu u društvu promovisanjem solidarnosti i širenjem prostora za socijalni dijalog kroz institucionalizovani razgovor o merama sa predstavnicima glavnih interesnih grupa u ekonomskom životu, ali i šireg društva.
Uza sve slabosti Socijalno-ekonomskog saveta, on predstavlja reprezentativni forum organizovanih interesa velikih socijalnih grupa koje nisu dovoljno politički predstavljene – radnika, poslodavaca u malim i srednjim firmama, pa i civilnog društva. Ovo poslednje u meri u kojoj sindikati i udruženja poslodavaca uspevaju da iskorače iz svoje tradicionalne uloge i da se legitimizuju kao njihovi predstavnici.
Pogledajmo aktuelno pitanje oporezivanja frilensera, raznorodne grupe koja operiše na marginama i praktično izvan naše ekonomije, jer živeći u Srbiji oni povećavaju BDP nekih drugih zemalja, ali, ipak, kroz potrošnju i ostankom u zemlji itekako pozitivno utiču na naše ekonomske tokove. Ne vidim bolje mesto od Socijalno-ekonomskog saveta za temeljnu analizu uticaja frilensinga i sučeljavanja argumenata u pogledu poslovnog i poreskog tretmana frilensera, šta im treba pružiti i šta od njih treba tražiti.
Drugi važan primer je i Nacionalna strategija zapošljavanja, koja se upravo donosi. Ako ne želimo da nam se i nova strategija svede na sektorski dokument kojim se samo planiraju programi Nacionalne službe za zapošljavanje, opet se Socijalno-ekonomski savet pojavljuje kao prirodno i najbolje mesto za koordinaciju njenih širih razvojnih ciljeva.
Svetozar Raković
