Jedna od stvari koju nam je u drugoj deceniji 21. veka doneo sveopšti razvoj i usavršavanje kapitalističkog modela života i rada je masovno seljenje radne snage sa meridijana na meridijan. Jedna od već uhodanih takvih migrantskih ruta, naročito u poslednjih nekoliko godina, je ona na relaciji Srbija – hrvatske plaže. Pogotovo se među tim plažama ističu one rovinjske, i sve restoranske destinacije ovog istarskog gradića koji je višegodišnji turistički šampion Hrvatske.
Uopšteno uzevši, situacija je sledeća: Slavonija je ispražnjena, dok vozite tamošnjim mestima prvih 100 kilometara od granice sa Srbijom nigde nikog ne vidite. (Ovde se podrazumeva da ne vozite autoputem, tamo svakako nema nikoga osim automobila). Deo te radne snage koja je isparila sa slavonskih polja je na evropskim destinacijama, manji deo u Istri. U Istri je stvar napregnuta do pucanja – nije to dovoljno ljudi, vidi se na prvi pogled. U Beogradu se takođe na prvi pogled vidi da se odavde odlazi. Jedan komentator na internetu će reći kako se u Istri vidi taj beogradski priliv konobara koji su, po komentatoru, ljubazniji i prijemčiviji deo personala, a da su Istrijani vidljivo hladniji, „možda zato što su oguglali“ na epske gužve koje poslednjih petnaestak godina pogađaju Rovinj i čitavu hrvatsku obalu, a sve u sklopu sve divljijeg rasta turističke ponude za koji se insistira da mora da bude sve veći i veći, da se iz godine u godinu mora inkasirati veći i veći profit.
Naše je sada da potražimo neke od tih beogradskih mladih lavova i da saslušamo njihove životne priče i njihove biznis planove da bismo naslutili kud to plovi ovaj brod našeg sluđenog regiona, rascepljenog između žuđene profitabilne budućnosti i jalove kadrovske opremljenosti.
Prve večeri će mi, naime, Sloba, poreklom iz Bosne, ali Beograđanin jer se tako predstavlja, na nagoveštaj teme koju mi ovog leta valja obraditi, kaže: „Hoćete odmah? Ukratko: u Beogradu sve najgore, u Rovinju sve najbolje“. U kratkoj elaboraciji te teme pre nego što će mi doneti lososa u umaku od ne znam čega, on taj svoj radikalni iskaz obrazlaže time da u Beogradu njemu treba 2 sata vožnje do kafića u kome radi i isto toliko nazad (Zemun – centar grada). Dodaje da je to pakao, a da u Rovinju, sa plaćenim stanom koji je 3 minuta hoda od njegovog restorana, i plaćena 2 obroka, to sve poprima rajske obrise. (Sačekajte, vi koji čitate, sa evaluacijom tih rajskih komponenti Rovinja; ima tu štošta da se nadoda).
Njegov kolega Dejan Jovanović (37), sa Zvezdare, umereniji je i promišljeniji od svog kolege sa kojim deli istu rovinjsku kafanu koja je inače u samom centru Starog grada. On kaže da baš ne deli takav Slobin entuzijazam ali da mu ovde u Rovinju jeste „deset puta bolje“ nego u Beogradu. Obrazlaže to recimo pričicom kako prosečan gost u Beogradu misleći da je hiljadarka koju drži u džepu neki epohalni finansijski zalog smatra da može da se iživljava nad osobljem, da uđe u lokal i da baci ključeve od kola i mobilni na sto i da sedne, ne obrćajući pažnju na oznaku REZERVISANO koja stoji na stolu, i da se na njegovo, Dejanovo blago upozorenje počne da ponaša bahato i da spominje „svoje pare za koje on može da radi šta hoće“.
S druge strane rovinjske goste u celini Dejan opisuje kao uljudne, one koji čekaju na ivici restoranske zone, da im Dejan priđe i sa svojim već opisanim beogradskim šmekom, ponudi ono što restoran ima da ponudi. „Kaine štres!“, biće Dejanova poslovna deviza koja je njegov zaštitni znak. (Bez stresa, nem.).
Kaine štres: Dejan Jovanović sa Zvezdare
Radničko-poslodavalački odnos Dejan opisuje uistinu idilično: vlasnik (Bosanac) i menadžer (Bosanac) su uvek tu, „da ti pomognu“ i da sve učine da reše bilo koji tvoj problem. (Pisac ovog teksta može da posvedoči da su ti momci zaista takvi, drugarčine bez mane i straha i bez poslodavalačke gramzivosti koja bi ih okarakterisala kao nečovečne). Tu su ta dva obroka dnevno, tu je 6 radnih dana, ali za Dejana to ne postoji: on radi bez slobodnog dana. Na moje izdignute obrve, on se znalački osmehuje: „Mnogo je skup taj slobodan dan za mene, brate“, kaže on dajući na znanje ne to što bi odbitak od plate bio veliki, nego što bi ta sloboda za njega bila skupa u pakleno skupom Rovinju. Pa se on uzdržava te slobode; radiće 7 dana nedeljno, 4 meseca, i povući se na svoj početni položaj, Zvezdara, gde ga čeka devojka sa kojom namerava da otvori biznis u sferi lepote. Ukratko, beauty centar. To je devojčina branša, i Dejan je tu da joj pomogne, i da bude s njom i u biznisu kao što je i u životu.
Na pitanje da li će ostajati u Srbiji, kategorički odgovara: „Da, na Zvezdari“. (Obratite pažnju, vi koji čitatae, na taj lokalpatriotski momenat koji će potom ispoljavati svi ostali sagovornici ove priče).
Pitam Dejana da li je zadovoljan platom, on potvrđuje (za brojke se ne pita, ali Dejan kaže da je vrlo zadovoljan). Ja konstatujem kako mi se čini da su u Rovinju prihvatili ekonomsku zakonitost da kada radne snage nema dovoljno da se onda ona mora dostojno platiti i tretirati, i pitam da li je to tako, da li sam u pravu, i da li je u Beogradu tako. „Da“, odgovara Dejan, „u pravu si za Rovinj, a u Beogradu nije tako, još ima poslodavaca koji ladno odrežu platu od 34 hiljade i nije ih briga ni za šta“. Dodaje da ne vidi kada će i kako to biti promenjeno.
Poslovna specifičnost ovog restorana je u tome što je menadžer Neno oformio sada od te beogradske ekipe svoj stalni tim koji će privezati za sebe čitavu godinu: naime, ovog su leta završeni pregovori da gazdom restorana u Zagrebu u kome će naša beogradska postava raditi jesen i zimu. Predviđene su dve jednoipomesečne pauze u radu kada će momci biti slobodni u Beogradu, da bi se vraćali u Zagreb, odakle će potom, posle jednoipomesečne pauze, tamo o Uskrsu, stizati u Rovinj i počinjati morsku šihtu. Dejan neće biti u toj ekipi, on je već rekao da će raditi samo leto u Rovinju, i to je sasvim u redu, ostatak ekipe imaće morsko-kontinentalni angažman za koji mi tvrde da će biti vrlo pošten, dobro plaćen, podrazumeva se da će i u Zagrebu to biti plaćen stan i hrana, i da će sve uslovnosti kapitalističke postavke sveta koje se tiču zakona ponude i potražnje biti ispoštovane.
Za odnos sa meštanima Dejan kaže da je to glatko i besprekorno, da su to sve pitomi ljudi, i da su u fazonu „daj da zaradimo i da nam svima bude dobro“. (Vi koji čitate ovaj tekst, vi ste već izvežbani, vi vidite osnovne mehanizme ovdašnjeg socijalnog momenta i ekonomskog rezona koji vodi ljude ovde u njihovom društveno-političkom razvoju).
S druge strane, sledeći sagovornici moji, Fića (27) i Nikola (21), punim imenima Filip Turčinović i Nikola Pajić, rade u jednom od slavnih rovinjskih kafića, sa tradicijom od 40 godina, kafiću čiji je rad počeo 1982, vlasnica je tada i danas bila Crnogorka Vjera Sarilar.
Ona mi na početku za svoju dvojicu momaka kaže da ih je dobila preko telefonske veze sa Beograđankom koja joj je ih je preporučila. I da su, kada u prvom razgovoru, „nisu pitali za radno vreme i za platu“ – odmah bili primljeni. Nikola ja to dodaje kako on pre nije imao dodira sa ovom profesiojm, ali da se to zaista brzo može naučiti, da je on „dobar sa ljudima“ i da to onda puno pomaže u ovom poslu. Nikola je inače fudbalski trener za omladince, i više puta će tokom razgovora reći kako njemu smena i ugovor sa Vjerom ističu za koji dan i da „jedva čeka da mu se vrati njegov život“. Sa Mirijeva je, i to s ponosom ističe.
Što se tiče odnosa s gazdaricom, potvrđuje mi ono što već znam: da je Vjera kao majka, da im čini sve da im boravak u Rovinj učini lakim, da im je sve papire izvadila umesto njih, da su tu plaćeni i stan i hrana, da se hrane kao bogovi, iz restorana koji im to donosi tu kod Vjere ili oni idu tamo, svejedno. Zdravstveno su osigurani, sve tu funkcioniše u najboljem redu. Nikolina smena traje našto manje od 3 meseca; vezan je godišnjicom majčine smrti kojoj će podići spomenik, i to je Vjera naravno prihvatila bez pogovora. Ostaće joj Fića da odradi kraj sezone.
Na pitanje da proceni sveukupne ekonomske i socijalne performanse u odnosima Srbije i Hrvatske, Nikola kaže da je Hrvatska „koliko toliko naprednija od Srbije, hteli mi to da priznamo ili ne.“ „S druge strane“, dodaje, „i ovo je zemlja sa brojnim problemima, gde država previše uzima privatnicima… To je sve Balkan“, zaključiće Nikola.
Svoj životni biznis plan Nikola opisuje u sportskim performansama, spominje balon za treniranje, i kaže da za to treba para ali da je to „jedna dobra priča“ na kojoj će on raditi kada ponovo osvoji svoj život, kao što smo to videli. I on svoju budućnost vidi u Srbiji, van svake sumnje. Ali… kaže da, na pitanje učestvuje li u političkom životu, da li glasa, kaže da glasa ali da se rezultati tih promena ne mogu videti brzo, da se iz Beograda odlazi jer je užasno brz grad, užasno skup grad, „u kome moraš da imaš nešto svoje da bi uspeo. Zato ja radim na tome da imam nešto svoje, to može da bude minimalno, ali da ja znam da je moje, i da znam zašto radim. Teško je u Beogradu, zato sam morao da dođem ovde, da zaradim nešto para.“
I na kraju, pitam Nikolu da li mu je bilo teško da radi svaki bogovetni dan, da je to ipak ubitačan tempo, on kaže da nije, da „moraš da radiš da bi imao nešto svoje, a ja sam ovde došao da radim, ne možeš ti u sezoni da tražiš slobodan dan, jer onda samo gubiš“. Kažem mu da je bio muško i da je na strašnom mestu postojao, Nikola se smeje; čini mi se da mu je sve to normalno, da je prihvatio svet ovakav kakav je, u kom se mora imati nešto svoje i za to ne pitati cena.
Filip Turčinović (levo) i Nikola Pajić
Filip Turčinović Fića (21), druga Vjerina uzdanica je iz Novih Banovaca. Bio je šanker i konobar u Banovcima, ali studira informacione tehnologije koje namerava što pre da završi. O odnosu sa poslodavcem kaže da mu je Vjera – kao druga majka.
Na pitanje o Rovinju i njegovim turističko-sociološkim odlikama kaže da je „grad jako lep ali da je za porodice i starije ljude“, da to nije grad za mlade. U Hrvatskoj nije nikada pre bio. Na pitanje pribojava li se da kada završi svoje programerske studije možda više to ne bude tako tražena profesija, Fića je siguran da će posla uvek biti pogotovo za njega koji uči jedan posebni programski jezik sa kojim ne mora da ima ni završen fakultet ali će taj jezik biti dovoljan. Ali fakultet svakako ima nameru da završi. Zbog toga će i u Rovinju ostati samo do kraja septembra jer onda na red dolaze ispiti oktobarskog roka.
Na pitanje o finansijskim dometima ovog leta Fića kaže da su prevazišli njegova očekivanja. A na pitanje o svojoj političkoj osvešćenosti i da li je izašao na poslednje izbore kaže da je izašao, da je glasao, i da iz Srbije – nikud neće ići. Dodaje, međutim, odmah da on voli da putuje, i da je motiv dolaska i u Hrvatsku ovog leta bio u putovanju, a ne samo u novcu. Planira da vidi Ameriku dok je mlad, i već ima planove za to putovanje. „Želim da vidim sveta, ali ću se uvek vratiti u svoju Srbiju i tamo živeti ceo život“. Dodaje da je bio u Francuskoj i da mu se zapadni stil života uopšte ne sviđa, da će se i posle te Amerike koju treba videti, vratiti u Srbiju, „tačnije u svoje Banovce jer ja Banovce stvarno volim“.
Dok skupljam svoje stvari, a Fića i Nikola počinju svoju večernju smenu od 16h, prilazi mi Vjera i zavereničkim tonom kaže: „Ovo napiši kako ti sad govorim: Da sam ih svijećom tražila bolje ih ne bih našla“. Ona, koju njeni radnici zovu majkom, se mora poslušati; evo, Vjera, napisano je. Kako si rekla.
I neka za kraj ovog teksta ostane lapidarni iskaz te mlade Lozničanke Ane sa kojom sam razgovarao prošle godine dok smo pekli roštilj u mandraču ostrva Katarina (mandrač; malena lučica za nekoliko čamaca). Pitao sam je, dakle, pošto je iz Loznice, da li namerava da sa zemljacima pokrene revoluciju protiv Rio Tinta. Ona me je gledala tužnim pogledom, i odgovorila: „Ja sam ovde“. Na moje pitanje gde to „ovde“ Ana je rekla: „Pa u Rovinju, sezonski sam radnik, na štandu. Ja više… nisam tamo“.
Tamo daleko bila je, i ostala, Srbija.
Piše: Bojan Bosiljčić
