- jul 2022. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Medija centar, print screen
Predsednik koji kaže kolika će vam biti plata, nije predsednik države nego direktor firme a Srbija je verovatno najmoćnija korporacija u Evropi jer na raspolaganju ima i vojsku i policiju i golem budžet. Položaj radnika u takvoj državi uopšte nije tema jer ako nećeš ti, ima Vijetnamaca koji hoće. Njih će u biti sve više, zato što u Srbiju ulazi kako ko stigne i bez ikakve provere, dok naši radnici beže u Hrvatsku, Nemačku i druge zemlje Zapadne Evrope
Da li je presuda Vrhovnog kasacionog suda (VKS) da pomoćno osoblje u školama, koje prima minimalnu zaradu, nema pravo na dodatne naknade za topli obrok i regres za godišnji odmor – vrhovna nepravda, vrhunac nepoštenja i(li) vrhovno načelo sudske prakse, koja sasvim neočekivano, u Srbiji ne važi uvek, za sve i pod istim uslovima?
Lako se može desiti da najviša sudska istanca u nekoliko godina dramatično promeni stav o tome šta je pravda, pa da onda preko noći ono što je do juče bilo savršeno ispravno postane krivda za koju možete biti kažnjeni.
Ono kad vas maltretiraju ili diskriminišu na poslu, uglavnom bi trebalo da progutate jer su propisi toliko nehumani da vam se ne isplati da ulazite u postupak dokazivanja koji, uzgred budi rečeno, uglavnom ne bude ni pokrenut.
A šta kad vas teraju da nosite pelene ili vam direktor zapreti da imate dva dana da se iščlanite iz sindikata ili će vas premestiti na drugo (čitaj lošije) radno mesto?
Kakav je danas položaj radnika u zemlji a kada kažemo položaj mislimo i na materijalni status i na njegovu pravnu i svaku drugu zaštitu koju bi trebalo da mu pruža država?
Ovo je samo deo tema koje smo uspeli samo da „načnemo“ u razgovoru s Bojanom Urdarevićem, profesorom radnog prava Univerziteta u Kragujevcu. Nažalost, toliko je primera loše prakse da su mnogi ostali mimo radara ovog intervjua koji počinjemo pitanjem o pomenutoj odluci Vrhovnog suda. Ukratko, pomoćno osoblje nema pravo na dodatno plaćeni topli obrok i regres jer su, smatra VKS, ove naknade već uračunate u kojeficijentu.
Da li je ova presuda poštena a onda i zakonita budući da mnogi tvrde da je njom prekršen između ostalog i Zakon o radu? Konačno, da li je ono našta se sud poziva u presudi uopšte tačno?
Svi koji se bave radnim pravom znaju da se naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuju posebno, mimo minimalne zarade. U presudi koju sam čitao sud se u obrazloženju poziva na to da se na zaposlene u prosveti primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kojim se predviđa da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Međutim, ovaj Zakon ne reguliše minimalnu zaradu koji su ovi ljudi primali. Ona je isključivo definisana Zakonom o radu i konvencijom 131 Međunarodne organizacije rada koju smo mi ratifikovali. I u svakom od tih dokumenata se vrlo jasno navodi da se u minimalnu zaradu ne mogu uračunati primanja koja se po Zakonu o radu smatraju „drugim primanjima“. Dakle, naknade o kojima je reč ne mogu biti sadržane u koeficijentu kako se izrazio sud koji je, uzgred budi rečeno, pre dve godine bio na potpuno drugačijem stanovištu.
Pa šta to znači? Zašto se sada menja ranije zauzeti stav?
Ja to ne mogu da znam, niti da tvrdim da je bilo nekakvog uticaja kako će danas mnogi protumačiti ovu odluku. Činjenica je da se baš ništa nije menjalo od zakonskih odredbi od pre dve godine do danas, pa je upitno zašto sud menja prethodno zauzeti stav. Međutim, budemo li iskreni, jasno je da je ovo nonsens i ako je ovo država, a jeste, u kojoj jedan čovek određuje kolika će biti minimalna plata, ako isti taj čovek nabavlja respiratore i neće da kaže po kojoj ceni, zašto onda takav sistem ne bi mogao da utiče na odluku ovog ali, bojim se, i svakog drugog suda. Jer, ovde nema institucija niti se one čine potrebnim kad imate jednog čoveka koji o svemu odlučuje.
A gde je tu pravna sigurnost radnika onda?
Nigde, najiskrenije vam kažem. Nije ovo prvi put da se sudske odluke menjaju o istoj stvari bez ikakvih izmenjenih okolnosti a to ne bi smelo da se događa. Da li su sudije bile politički pritiskane da moraju da napišu da je crno belo to ne znam, ali ne vidim zašto bi išta bilo drugačije od onoga što je bilo pre dve godine. Ja bih voleo da čujem koji su motivi jer je ono što su napisali u presudi vrlo problematično i nije argument.
Osvrnimo se na slučaj zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu koji su premeštani na niža radna mesta kad su odbili da istupe iz sindikata. I šta sad, hoće li za to neko odgovarati?
Pravo na sindikalno udruživanje je garantovano Ustavom i svaka povreda tog prava se smatra krivičnim delom. U praksi, po tom krivičnom delu treba da postupa javni tužilac na osnovu prijave koja se podnosi, ali odmah da vam kažem da se tužilaštvo tim delom ne bavi.
Šta nam to govori o zaštiti radnika i sindikata koji bi trebalo da su brana od samovolje poslodavca?
Kod nas je sloboda sindikalnog udruživanja organizovana tako da svako ima pravo da po svojoj volji bude član ili da istupi. Ovde je jako važan termin „po svojoj volji“ jer je u ovim slučajevima problem to što vi treba da dokazujete prinudu, odnosno da je direktor ucenio zaposlene. A ja vas pitam, ko će to da radi i kako? Vi treba da utvrđujete manu volje u situacijama kada pritisak nije javan i kada za to nema dokaza. Jer, direktor neće napisati to što tvrde radnici i udariti na to pečat, što ne znači da se to ne događa. Naprotiv, sindikati trpe konstantne političke pritiske, naročito u javnim preduzećima gde se njihovo članstvo „šalta“ u druge sindikate koji su bliski rukovodstvu. Dešava se da sindikat koji je danas formiran preko noći dobije 200 članova i tu postoje jasne indicije da se nešto mutno dešava. Ali, još jednom vas podsećam, po indicijama niko neće da postupa i sve što radnicima preostaje je da se podnese krivična prijava. Čak verujem da dobar deo tužilaca nije ni upoznat sa postojanjem ovog krivičnog dela.
Nažalost, slično prolaze i ljudi koji su zlostavljani na radu. Zapravo sve što im se desilo, jednostavno, prolazi.
Mobing je posebno problematičan pre svega zato što je nadležnost za rešavanje tih sporova poverena Višem sudu, a drugo zato što kod velikog broja prijava dođe do odbačaja.
Zašto?
Prvo, zato što po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu koji se primenjuje od 2010. godine, zaposleni koji smatra da je žrtva mobinga ima obavezu da obavesti svog neposrednog rukovodioca koji će nakon toga da angažuje posrednika. Posrednik će najčešće konstatovati situaciju na terenu i omogućiti sudsku zaštitu. Bez posredovanja ukoliko je kao mober označen neki drugi zaposleni ili lice koje radi u firmi, ne može se povesti spor.
Drugi problem je što, čini mi se, sudovi nisu u dovoljnoj meri edukovani da prepoznaju mobing jer se često dela diskriminacije na radu i mobinga prepliću. Za oba je nadležan Viši sud. Ako bi tužilac u tužbi učinio verovatnim da je došlo do zlostavljanja, sud bi trebalo po službenoj dužnosti da teret dokazivanja prebaci na tuženog, odnosno poslodavca. Međutim, na nivou statističke greške je broj predmeta koji se reši u korist tužitelja. Ispred sebe imam najnovije podatke Višeg suda u Nišu za period od 2015. do 2021. godine. Bilo je ukupno 86 tužbi povodom zlostavljanja na radu i 27 za diskriminaciju. Od tih 86 tužbi, 14 je povučeno, a devet je povučeno u predmetima diskriminacije što znači da je za mobing ostalo 72. Samo šest je usvojeno a svi ostali tužbeni zahtevi su odbijeni.
Zašto je tako?
Zato što je dokazno sredstvo kod mobinga svedočenje a pitanje je ko hoće da svedoči da mu je poslodavac psihopata? U današnjoj situaciji na tržištu rada, biti svedok na sudu protiv poslodavca je nešto od čega ljudi beže jer jednostavno štite sebe, a kako nema dokaza onda nema ni usvajanja tužbenih zahteva. Dobar deo radnika u Srbiji radi u neprijateljskom okruženju pod pritiscima, a posebno su ucenjeni radnim mestima.
Otvorili ste sad i pitanje položaja vijetnamskih radnika. Jedan ste od onih koji tvrde da će nih, uprkos uslovima, biti sve više. Zašto?
Naša radna snaga koja bi radila na građevini kao što oni rade, odlazi u Nemačku i druge zemlje Zapadne Evrope. Naši konobari više ne idu ni u Crnu Goru, već i oni odlaze na Maltu, u Hrvatsku i Grčku. Ta radna mesta ostaju prazna i njih će sve više da popunjavaju ljudi iz Turske, Albanije ili Vijetnama. Uostalom, oni su već tu i plaćeni su ispod nivoa za koji bi radili naši radnici. To je vrlo problematično po mnogo osnova ali najpre zbog činjenice da mi uopšte ne znamo ko su ljudi koji ulaze i ko kontroliše njihov identitet? Bojim se da to ne kontroliše niko.
Zašto država nije pomogla Vijetnamcima kad su držani u nehumanim uslovima u Linglongu?
Zato što joj je tako lakše. Inspekcija rada se proglasila nenadležnom budući da su to ljudi koji imaju ugovor sklopljen sa firmom u inostranstvu. Agencija koja ih je unajmila i njihova američka firma između sebe imaju potpisan sporazum o poslovno-tehničkoj saradnji a naša firma se pojavljuje samo kao podugovarač. U toj situaciji, naša Inspekcija rada koja je izlazila na teren u Linglong konstatuje da uopšte nije nadležna za njihov status.
Znači, njih nema ko da zaštiti?
Pa, nema. Oni se obraćaju nevladinim organizacijama i organizacijama za zaštitu ljudskih prava jer su za našu inspekciju potpuno nevidljivi. Uostalom, oni su za državu nevidljivi pa što to ne bi bili i za inspekciju. Ruku na srce, Inspekcija se postavila tako da pragmatično tumači zakon jer ona nema nikakve mogućnosti da poslodavca koji je iz SAD, Indije ili Kine natera da uradi bilo šta za njegovog radnika iz Vijetnama. Jer, ti ljudi se svi vode kao zaposleni kod stranog poslodavca, ne zaboravite. I to je modus operandi da bi se ljudi uvozili kao kruške.
Kome je to u interesu?
Pa meni i vama nije, ali državi jeste jer ona je napravila ovu situaciju. Ako malo bolje pogledate na sajtu Ministarstva spoljnih poslova videćete da je poduži spisak „sumnjivih zemalja“ koji imaju bezvizni režim sa Srbijom na tri meseca, kao što to ima Vijetnam. To je prilično neuobičajeno, jer je obično u pitanju rok od 30 dana. Opet pitam, ko kontroliše ko su ljudi koji ulaze? Jer, ne treba im viza, može da dođe ko god hoće.
Šta mislite o tome što o minimalnoj plati ne odlučuje Socijalno-ekonomski savet već predsednik države?
Treba odmah razumeti da mi nemamo državu već imamo preduzeće. To je neka vrsta korporativističkog suverenizma jer, po svim zakonima ove zemlje, predsednik nema nikakve nadležnosti da se meša u pitanje minimalne cene radnog sata. Međutim, on to radi godinama i to zato što je zapravo direktor a ne predsednik države.
Ali, pošto mi imamo poseban oblik vladavine koji je na papiru državnički a u praksi korporacijski, on se petlja u pitanja koja nisu u njegovoj nadležnosti i baš kao direktor dođe i kaže ti kolika će ti biti plata. I tačka. Stalno govorimo da imamo institucije koje ne rade a istina je da nam nisu ni potrebne. Jer, direktor će odrediti minimalnu platu, direktor će nabaviti respirator, direktor će zamrznuti rast cena… Srbija je najmoćnija firma u Evropi jer znate šta znači za jednu korporaciju da ima na raspolaganju i vojsku, policiju i budžet u milijardama evra.
Jelena Aleksić
