- jun 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Vikipedia, Youtube
Privredni razvoj Srbije mora biti u funkciji rasta standarda građana. Međutim, BDP je gotovo nepromenjen u odnosu na 2008. a socijalnim raslojavanjem i preraspodelom dohotka uništena je srednja klasa dok trećina stanovništva gladuje, izjavio je ekonomista Borislav Borović za portal UGS Nezavisnost
Slušajući naše zvaničnike mnogi poveruju da je Srbija “ekonomski tigar” i da je naša privreda u rangu s nemačkom ili danskom. A, zapravo, naš bruto-društveni proizvod (BDP) od svega nešto više od 7.000 dolara po glavi stanovnika je među najnižim u Evropi. U ovom trenutku svaki stanovnik Srbije zadužen je za približno 4.500 evra. Istovremeno oko dva miliona penzionera i radnika prima penzije i plate koje su manje od 300 evra a za najosnovnije potrebe četvoročlane porodice mesečno je potrebno 98.000 dinara.
Ekonomista Borislav Borović kaže za naš portal da je Srbija u periodu od 2012. do 2020. imala najmanji kumulativni rast BDP u regionu od svega 17,86 odsto.
Predsednik Srbije je saopštio da je u prvom kvartalu privreda Srbije bila treća u Evropi s rastom od 1,7 odsto. Jesmo li zaista treći u Evropi?
– Neozbiljno je komentarisati svakodnevne istupe državnih zvaničnika sa iznošenjem parcijalnih podataka o istorijskim privrednim uspesima Srbije, jer se radi o običnoj političkoj propagandi upućenoj ka biračima i stvaranju lažne slike o privredi Srbije. Počeće i sa mesečnim izveštajima o rastu BDP ako im to ide na ruku, što je potpuna besmislica. Kredibilno analizirati rast privrede ima smisla samo u godišnjim vremenskim okvirima.
Da li smo svedoci kontinuiranih medijskih lažiranja statističkih podataka?
– Očigledno je da jesmo. Setimo se izjave, da smo prvi u Evropi po padu privrede u vreme pandemije, mada je lako proverljiva činjenica da smo bili šesti, što nije loše, naprotiv. Ali je neverovatno da se služe ovakvim marketinškim trikovima i neistinama neprimerenim bilo kojoj ozbiljnoj državi. Pompezno objavljivanje rasta BDP u nekom pojedinačnom kvartalu je krajnje neubičajena praksa, a ovde služi za domaću upotrebu i političko “pumpanje” optimizma, a verovatno i pritiska na državne institucije koje se bave statistikom. Kvartalni izveštaji mogu, ali i ne moraju, biti indikator godišnjeg rasta, pa se o oceni rasta privrede može govoriti samo na osnovu godišnjih izveštaja rasta BDP. Rast BDP u jednom kvartalu nema mnogo uticaja na život građana i potreban je kontinuirani višegodišnji visoki rast da bi se to odrazilo na životni standard, a to u Srbiji, nažalost, nije slučaj.
Gde se Srbija nalazi u odnosu na Evropu, a gde u odnosu na zemlje u okruženju uzimajući u obzir kumulativni rast BDP poslednjih desetak godina?
– Kada bi gledali televiziju i slušali predsednika, odgovor bi bio da smo bili najbolji u Evropi, ali činjenice govore da smo bili najgori ili pri samom dnu evropske lestvice, bolji samo od Hrvatske i verovatno Grčke. Što se tiče regiona, Srbija u periodu 2012-2020 ima najmanji kumulativni rast BDP, što deluje šokantno za sve koji poveruju u medijske falsifikate, koji Srbiju predstavljaju kao “ekonomskog tigra” i šampiona privrednog rasta. U tom periodu, kumulativni rast Srbije je bio 17,86 odsto što je manje nego u BiH, Albaniji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, čak i od trenutno okupirane teritorije Kosova i Metohije. Ako uzmemo u obzir i zemlje bivše Jugoslavije i susedne Bugarsku i Rumuniju, veći kumulativni rast smo imali samo od Hrvatske. Zemlje Centralne Evrope su u ovom periodu rasle prosečno preko 22 odsto.
Generalno, iako BDP nije najrealniji parametar rasta jedne privrede, iako se predstavlja kao etalon uspešnosti. Daleko je bolji parametar bruto dodata vrednost, jer jedina ona obezbeđuje profit, plate, ili vraćanje kredita, ali ni to nam ne ide u prilog.
Zašto vlast izbegava da objavljuje iznos BDP po glavi stanovnika?
– Vlast manipuliše ili u najboljem slučaju selektuje podatke po vlastitim kriterijumima kako joj kada odgovara. Kada je privredni rast bio dramatično manji nego bilo gde u regionu, fokus zvaničnika je bio na smanjivaju deficita i ostvarenju suficita u budžetu, ali i tada sa falsifikovanim hvalospevima da je „najveći u istoriji“ iako je u periodu 2005. i 2006. budžetski suficit bio kudikamo veći. Sada, kada je deficit u dve uzastopne godine, zaista najveći u istoriji, priča je prebačena na kvartalne podatke o rastu BDP.
Pitao sam Vas za BDP po glavi stanovnika.
– Istovetna priča je i o BDP per capita. Decenija koja je iza nas nije donela bitniji rast BDP po glavi stanovnika i na nivou je iz 2008. godine, iako su bar demografska kretanja morala uticati na rast per capita, zbog zabrinjavajuće depopulacije Srbije. Dakle, ne možemo se pohvaliti ni u apsolutnom iznosu ali ni po tendenciji kretanja i zato vlast ove podatke krije „kao zmija noge“. Sa 7.400 dolara po glavi stanovnika, bolji smo samo od Albanije (5.350), BiH (6.100) i Severne Makedonije (6.000) ali daleko iza svih ostalih susednih zemalja uključujući Crnu Goru (8.910), Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku ili Rumuniju. Prilično bedno za zemlju koja se samoproglašava ekonomskim tigrom i kada je svetski prosek 11.000 dolara.
Stvar je još gora, ako se gleda per capita zasnovan na paritetu kupovne moći stanovništva. Srbija je 2012. godine bila bolja od Albanije, BiH, Severne Makedonije i malo ispred Crne Gore. Nakon osam godina, Crna Gora je pretekla Srbiju, koja je najsporije rasla po ovom parametru, a koji je u direktnoj korelaciji sa životnim standardom građana.
Zašto Srbija zaostaje u privrednom razvoju?
– Više je razloga, ali generalno zbog pogrešnog ekonomskog modela, koji bih čak ocenio kao poguban za budućnost srpske privrede. Nastavljena je opšta rasprodaja nacionalnih resursa, ostataka privrede, banja, banaka, zemljišta, voda… Što smo više rasprodavali, više nam je rastao javni dug. Paradoks ili namera? Pomenuti ekonomski model, nažalost, razvoj privrede bazira na inostranom zaduživanja, što je ekonomski apsurd, jer su krediti u stranoj, a prihodi u domaćoj valuti. Uz to ni jedan kredit nije iskorišćen u projekte koji će obezbediti profit i vraćanje kredita, jer na tim projektima gotovo isključivo posao dobijaju strane kompanije i sav profit odlaze van Srbije, a krediti u celosti ostaju nama.
Imamo li koristi od ogromnih subvencija stranim firmama?
– Tako je i sa subvencijama stranim kompanijama, koje nakon početnog ulaganja, profit izvlače iz Srbije čime praktično finansiramo budžete stranih država. Prodajom banaka i osiguravajućih kuća, prodali smo tržište za male pare, gde banke i osiguranja rade parama domaće privrede i građana, a profite izvlače iz Srbije. To je nevođena špekulativna realokacija novca iz Srbije koju je teško nadoknaditi.
Pola budžeta punimo iz uvoza iako deklarativno podržavamo izvoz, poljoprivreda trpi nelojalnu subvencionisanu konkurenciju iz inostranstva, stočni fond je manji nego što je bio 1910. godine, a obrazovanje kao motor budućeg razvija je na najnižim granama poslednjih decenija. Umesto merila meritokratije, vlada princip primitivne partokratije, velike sisteme nam vode polupismeni stranački kadrovi, a zakone nam pišu nevladine organizacije i lobisti stranih korporacija… Ovo je samo deo razloga našeg zaostajanja.
Da li ulazimo u klopku dužničkog ropstva?
– Već jesmo, jer je oficijelni javni dug koji je zvanično prošao kroz trezor 28 milijardi evra, ali bez sedam milijardi nedostajućeg novca za pokrivanje budžetskog deficita i za vraćanje kredita u ovoj godini. Bar toliko je i ugovorenih ali nepovučenih kineskih kredita, pa je učešće javnog duga od 60 odsto BDP daleko ispod onog što ćemo imati u 2021. godini. Problem je, što rast javnog duga ni blizu ne prati rast BDP. Da nam je BDP rastao u istom procentu kao javni dug za ovih devet godina, on bi trebalo da je 64 milijarde evra, a ne 48 milijardi evra.
Da li i kurs utiče na udeo javnog duga u BDP?
– I neralan kurs održava udeo javnog duga u BDP na nižem nivou od stvarnog. Komparacija sa zaduženošću zemalja u Evropi i svetu nemaju upotrebnu vrednost, jer je javni dug Srbije uglavnom iz spoljnjih izvora što nije slučaj sa SAD, Nemačkom, Italijom, Japanom posebno. Sa druge strane, naš ukupni spoljnji dug takođe raste, ako se računaju i dugovi kompanija i banaka koje posluju u Srbiji. Procena je, da kompanije duguju oko 11 milijardi evra a banke oko tri milijarde, što naš ukupni spoljnji dug diže na skoro 45 milijardi evra u ovom trenutku. Iako taj deo duga privatnog sektora nije direktna obaveza države, ona mora naći devizna sredstva za plaćanja kompanija u inostranstvu.
Zabrinjava i cena zaduživanja koja je sada veća nego kod zemalja u regionu, a brine i tajnost kolaterala kao grancije vraćanja kredita. Ako je bilo povoljno što su kamate bile na istorijski niskim nivoima gotovo čitavu prethodnu deceniju, sada to može biti suprotnost sa dodatnim teškoćama vraćanja duga.
Koje su posledice toga što je prerađivački sektor u drugom planu, zapravo produktivnost u prerađivačkoj industriji je upola manja nego u zemljama istočne i centralne Evrope?
– Jedan od najvećih izazova sa kojima se suočavaju kompanije iz prerađivačkog sektora je nivo likvidnosti, pa je tako četrvrtina njih navela da im je neizvesnost u naplati potraživanja najveći problem u poslovanju. Problem likvidnosti nije problem samo prerađivačkog sektora nego privrede u celini, jer je nivo novčane mase u Srbiji na nivou četvrtine BDP, što je nezabeležen slučaj u Evropi. Mi smo kao čovek, kome je potrebno pet litara krvi a imamo 1,5 litar.
Prerađivački sektor u Srbiji je gotovo prepušten sam sebi s malim učešćem javne potrošnje i ulaganjem u ovom sektoru, ako se uporedi sa njegovim značajem za ekonomiju. Srbija je, recimo, najveći izvoznik kukuruza po glavi stanovnika u svetu, ali bi efekti bili znatno veći kada se ne bi izvozila jabuka, malina ili kukuruz, već kada bi se stimulisali prerađivački kapaciteti. Tako bi se povećavala vrednost same robe i širile mogućnosti za njen plasman na svetskom tržištu. Na taj način ne samo što ne bi bilo viškova i nezadovoljnih poljoprivrednika koji uništavaju ono što su mesecima proizvodili, već bi došlo i smanjenja deficita države.
Da li je u redu da sektor poslovanja nekretninama u BDP učestvuje sa 6,9 odsto BDP, što je više nego sektor poljoprivrede ili građevinarstva?
– Nedavno je izašao izveštaj uticajne međunarodne organizacije iz Ženeve koja se zove „Globalna inicijativa za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala“. Ta organizacija, jedna od najpoznatijih za detektovanje pranja para u svetu, označila je Srbiju kao mesto neobičnih aktivnosti u sektoru trgovine nekretninama i mogućih centara pranja novca i to posebno u periodu 2018-2020. Posebno označavaju „Beograd na vodi“, ali i druge destinacije u Srbiji, gde se naglašava da tržište i dalje raste i gde se sumnja, da izvor sredstava potiče iz nelegalnog i prljavog novca koji se sliva u ovaj sektor.
U bogatim i uređenim zemljama, građevinski bum je za pohvalu, u neuređenim i siromašnim – zvono za uzbunu. Zaista je teško objasniti ovakav udeo u BDP, koji je čak veći nego udeo kompletnog građevinarstva, izgradnja auto-puteva, pruga, gradnje Turskog toka… za koji je država zadužila ogromna sredstva u inostranstvu. Ozbiljna država bi morala ovo da promptno ispita i tome stane na put. Nedavno hapšenje čelnika jedne beogradske opštine je pokazalo da pipci takvih radnji sežu i do državnih struktura na lokalnom nivou koji liče na organizovanu šemu pranja para.
Šta su šanse Srbije za veći privredni razvoj?
– Pre svega, privredni razvoj mora biti u funkciji rasta standarda građana a ne u funkciji brojki ili statistike koja uglavnom ne govori ništa o standardu većine stanovnika. Država je jaka koliko joj je jaka najslabija karika, odnosno njeni najsiromašniji stanovnici. BDP je gotovo nepromenjen u odnosu na 2008. godinu a socijalno raslojavanje nije nikada bilo veće. Dakle, na istom nivou BDP došlo je do preraspodele dohotka u korist bogatih sa gotovo uništenom srednjom klasom i trećinom stanovništva na rubu egzistencije i gladi.
Milion penzionera i 700.000 radnika ima plate i penzije ispod 35.000 dinara.
– Tako je, a sa 250.000 ljudi iznad 65 godina koji nemaju penzije, to je dvomilionska armija nesrećnika. Da bi privredni razvoj bio veći, Srbija mora da napravi radikalan zaokret u ekonomskoj politici da bi počela da stiže zemlje Centralne Evrope.
Kada bi bio ciničan, rekao bih da treba raditi suprotno od onog što se danas radi. Optimalna ekonomska politika mora biti proizvodnja, dakle svega što smo u mogućnosti da proizvedemo, od hrane do nameštaja, od puteva do novih naselja, od obaloutvrda do elektrana, ali pretežno od strane domaćih firmi. Da trošimo koliko zaradimo i uvozimo koliko izvozimo. Da se razvijamo na osnovu rada i proizvodnje, a ne isključivo na dugovima, trgovini ili uvozu.
Smatram da aktuelnost tradicionalnih, konzervativnih učenja ne gubi smisao, naprotiv, svet se mora vratiti njima, Srbija pogotovo.
Velimir Perović
