Brankica Janković: Najčešća je diskriminacija u svetu rada, posebno žena

1. februar 2022. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: ravnopravnost.gov.rs, mc.rs

Кada bi se sindikati češće obraćali za zaštitu od diskriminacije svojih članova, to bi imalo uticaja kako na otkrivanje tako i na sankcionisanje većeg broja povreda i doprinelo unapređenju položaja i zaštite svih zaposlenih, izjavila je Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti za portal Nezavisnost.org.

Prema istraživanju Evrostata (statistička kancelarija EU), u trećem kvartalu 2021. radnici u Srbiji su na poslu provodili 43 i po sata nedeljno, što je 6,4 sata više od proseka Evropske unije. Pri tome, prosečna plata u Srbiji bila je 21 odsto niža nego u Rumuniji, 41 odsto niža nego u Hrvatskoj, a 54 odsto niža nego u Sloveniji. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković na početku razgovora za sajt UGS Nezavisnost odgovara na pitanje ima li pritužbi po osnovu radnog vremena i kako uopšte gleda na položaj zaposlenih?

„Oblast rada i zapošljavanja posebno se izdvaja u našoj praksi, kako po broju podnetih pritužbi, tako i po posledicama koje diskriminacija u ovoj oblasti ima. Кada je reč o pritužbama i obraćanjima u vezi sa radnim vremenom, imali smo ih pre svega sa početkom kovid krize. Odnosila su se na preraspodelu radnog vremena, određivanje ili neodređivanje rada od kuće, rada sa nepunim radnim vremenom i slično“, navela je poverenica.

Šta je sa stanovišta diskriminacije najčešće u svetu rada?

– Diskriminacija u ovoj oblasti najčešći je razlog obraćanja povereniku, što je bio dovoljan motiv i osnov da krajem 2019. podnesemo Narodnoj skupštini Poseban izveštaj o diskriminaciji u oblasti rada i zapošljavanja. U ovoj oblasti je naročito izražena diskriminacija žena i to kako po osnovu pola, tako i po osnovu bračnog i porodičnog statusa, a situacija je dodatno pogoršana tokom krize izazvane Кovid-19.

Na osnovu pritužbi koje su nam podnete podnete može da se zaključi i da prilikom traženja posla ranjive grupe postaju još ranjivije i podložnije diskriminaciji. Iako značajno manje, ali i dalje je prisutna praksa pojedinih poslodavaca da u prijavama, na konkursima i intervjuima za posao neopravdano uključuju pitanja o porodičnom i bračnom statusu, automatski isključuju mlađe ili starije radnike zbog godina života ili žene samo zato što pretpostavljaju da neće moći da usklade privatne i poslovne obaveze.

Diskriminacija je prisutna i u toku rada prilikom raspoređivanja na određena radna mesta, napredovanja, ostvarivanja pojedinih prava iz radnog odnosa.

Prema vašim izveštajima, sfera radnih odnosa je jedna od onih gde se diskriminacija “vežba” po raznim osnovama. Često, ipak, upozoravate da se mešaju mobing i diskriminacija. Кako ljudi mogu da prepoznaju diskriminaciju?

– Ove dve pojave mogu imati sličnosti, međutim oni su najčešće motivisane različitim pobudama, imaju različite posledice, različite aktere, a sporovi se rešavaju u različitim postupcima i pred različitim organima.

Za postajanje diskriminacije na radu neophodno je pravljenje razlike, isključivanje ili davanje prvenstva na osnovu nekog ličnog svojstva – pola, godina života, zdravstvenog stanja, vere, jezika, nacionalne pripadnosti, imovinskog statusa i dr. Pri tome, treba imati u vidu da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike ako posao zahteva baš posebnost kao poslovi pilota, ronilaca, tenkista, glumaca… Takođe ne mora postojati namera za izvršenje diskriminacije samo pravljenje razlike koja je u uzročno-posledičnoj vezi sa ličnim svojstvom.

Nije neobično da se građani obraćaju raznim institucijama za koje smatraju da mogu zaštiti njihova prava, pa nije ni problem kada nam se obrate u slučajevima kada se ne radi o diskriminaciji. Mi ih detaljno upoznamo sa mogućim načinima za rešavanje njihovog problema i uputimo na prave adrese.

Sve statistike, ne samo ovdašnje, govore o značajnim razlikama u zaradama žena i muškaraca za isti posao. Veliku pažnju posvećujete rodnoj ravnopravnosti, kako se ona može postići u zaradama?

– Transparentnošću, sankcijama za kršenje propisa i pre svega – promenom vrednosnog sistema, tačnije kada kvalitet nečijeg rada bude glavni kriterijum za vrednovanje, napredovanje, visinu plate, izbor za neku funkciju i uopšte kada rad bude u najvećoj meri uticao na kvalitet života.

Zakonom o zabrani diskriminacije zabranjena je i diskriminacija u oblasti rada, a zakonom je propisano i da svi imaju pravo na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti. Naravno da nije uvek tako, pa se dešava da za isti posao muškarci i žene primaju različite plate. Uvek postoji mogućnost da oni koji sumnjaju da su diskriminisani i da primaju nižu platu iako obavljaju isti posao, mogu podneti pritužbu nama. Postupak samog podnošenja pritužbe je jednostavan i potpuno besplatan za građanina. Poslodavci bi trebalo da razumeju da su sposobnosti i kvalitet ti koji određuju razlike u platama a muškarci da jednaka prava ne znače da oni treba da budu ugroženi. Samo zajedno, ravnopravni, kompetentni i sposobni u punom kapacitetu možemo doprineti sveukupnom prosperitetu.

Neke nejednakosti, možda i u vezi sa platama, tržište će vremenom regulisati a vrednosni sistem koji mi ljudi uspostavljamo će možda pretrpeti promene pod pritiskom zahteva na tržištu. I sama se pitam kako su plate negovateljice i dalje tako niske s obzirom na demografsku strukturu u našem društvu i narasle potrebe za tom vrstom podrške našim najstarijim sugrađanima, naročito kod kompleksnih stanja poput demencije, potpune nepokretnosti u slučajevima palijativnog zbrinjavnja.

I na kraju, zbog moje optimističke prirode, sve je više muškaraca koji nemaju problem sa očekivanim rodnim ulogama i sramotom zbog obavljanja bilo kog posla već ravnopravno dele sve poslove koje jedna porodica mora da obavi da bi normalno funkcionisala. Radujem se zbog toga.

Žene nekoliko sedmica godišnje rade i neplaćene kućne poslove, brinu o deci i starijima, što je posledica ovdašnje „podele rada“ na muške i ženske poslove i dužnosti. Da li se taj jaz u podeli poslova smanjuje u mlađim generacijama?

– Čini se da se jaz smanjuje naročito kada je reč o većim sredinama, Beogradu naročito,  dok je u ruralnim područjima i dalje vrlo evidentna neravnopravna raspodela tzv. kućnih poslova. Brojni su razlozi za to, često je u pitanju patrijarhalni model gde se podrazumeva da je žena ta koja podnosi veći teret jer to tako naprosto treba. A često su u pitanju i neadekvatni, odnosno nedovoljno razvijeni servisi podrške i manjka podrške i razumevanja poslodavaca prema muškarcima od kojih se očekuje da rade i nemaju kućne obaveze i problem sa usklađivanjem rada i porodičnih obaveza.

Nije neočekivano da su i poslodavci pod uticajem predrasuda i stereotipa o kućnim obavezama, o čemu smo često govorili tokom trajanja našeg zajedničkog projekta sa estonskim poverenikom za rodnu ravnopravnost i jednak tretman. I, eto, ako je za „utehu“, estonske kolege kažu da je i kod njih slično, pa smo izradili zajednički serijal kratkih filmova o usklađivanju profesionalnog i privatnog života koje rado delimo sa članovima i članicama sindikata.

Ponekad i film podstakne na razmišljanje. U okviru projekta WoBaCa uradili smo istraživanje „Rodna ravnopravnost i ravnoteža između poslovnog i privatnog života“ i rezultati istraživanja jasno pokazuju koliko je postizanje ravnoteže u slučaju žena teže, ali i koliko smo napredovali. Većina žena, čak 82 odsto ispitanih, kaže da su odsustvovale sa rada zbog nege deteta, dok je to pravo koristilo tek 14 odsto anketiranih muškaraca. Žene i dalje provode mnogo više vremena starajući se o deci nego muškarci; 33 odsto žena 10-30 sati na nedeljnom nivou, a 47 odsto muškaraca do 10 sati posvećuje deci. Međutim, slika se menja i to pokazuju primeri Beograda i zapadne Srbije. U Beogradu muškarci mnogo više, nego u bilo kom drugom regionu Srbije učestvuju u kućnim poslovima i brizi o deci, dok se u zapadnim delovima naše zemlje vidi značaj međugeneracijske solidarnosti, pa u odgajanju dece roditelji imaju podršku šire porodice u mnogo većoj meri nego u ostatku Srbije.

Кao moguće rešenje može poslužiti rezultat jednog istraživanja o najpoželjnijem poslodavcu za 2020. godinu. Кao najpoželjnija je navedena kompanija koja je usvojila fleksibilne modele rada koji pružaju zaposlenima mogućnost rada od kuće, postepen povratak sa porodiljskog odsustva, skupljanje i korišćenje prekovremenih radnih sati u okviru „banke sati“, rad u kancelarijama poslodavca u svom mestu stanovanja ukoliko se njihovo radno mesto nalazi u drugom gradu.

Često sarađujete sa nevladinim sektorom, a kako i na koji način sarađujete sa sindikatima, konkretno i sa UGS Nezavisnost? Šta biste sidnikatima savetovali da preduzmu u slučajevima diskriminacije? Moraju li prvi da zaštite izložene kolege i koleginice?

– Imamo dobru saradnju sa sindikatima, ali nedovoljnu, pa i sa UGS Nezavisnost. Iako nam se obraćaju, kako pojedinci, tako i sindikalne organizacije, zbog položaja organizacije ili ostvarivanja prava njihovih članova zbog diskriminacije na osnovu članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, sigurni smo da ima mnogo više povreda prava. Sindikati bi mogli da zauzmu proaktivniji stav i da češće podnose pritužbe kada se radi o njihovim članovima s obzirom da se pojedinci često plaše da sami zatraže zaštitu iz raznih razloga, uglavnom straha od dodatne viktimizacije i gubitka posla.

Кada bi se sindikati češće obraćali za zaštitu svojih članova od diskriminacije, to bi imalo uticaja kako na otkrivanje tako i na sankcionisanje većeg broja povreda. Takva situacija bi doprinela unapređenju položaja i zaštite svih zaposlenih imajući u vidu da bi bili bolje informisani sa mehanizmima zaštite od diskriminacije i ohrabreni da zatraže zaštitu i ostvare prava koja im pripadaju. Nadamo se da su sindikati, njihova rukovodstva, svesni da se uloga, položaj i očekivanja članstva od sindikata i njih dramatično menja poslednjih godina i da ako žele da očuvaju poverenje članstva moraju biti svesni odgovornosti i potrebe da deluju korišćenjem svih raspoloživih mehanizam i kapacitete za unapređenje položaja radnika.

I naravno opet optimizam – nedavno smo dobili jednu od strateških parnica, koju smo vodili u oblasti rada i zapošljavanja. Vodili smo je u javnom interesu zbog diskriminacije žene koja je dobila otkaz zbog zdravstvenog stanja i invaliditeta – naime obolela je od leukemije tokom trajanja radnog odnosa. Vrhovni kasacioni sud je usvojio našu reviziju i preinačio presudu Apelacionog suda tako što je potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu usvojivši tužbeni zahtev poverenika. U našoj kancelariji ovo je bila naša mala revolucija. Proslavili smo.

Šta su glavni izvori diskriminacije, ne samo u smislu sterotipa i predrasuda već više njihovog obnavljanja. Na koji se način, a jasno je da nijedan nije brz, može umanjiti diskriminacija?

– Tačno je da diskriminaciju ne možemo brzo da iskorenimo, jer predrasude i stereotipi koje ste pomenuli žilavo opstaju i, u mnogo slučajeva, prenose se kroz generacije. Кada je u pitanju oblast rada i zapošljavanja, mnoge srećemo svakodnevno: recimo, koliko puta čujemo da stariji radnici, oni koji imaju 50 i nešto godina, više nisu produktivni, da su žene sa decom nepouzdane, jer često moraju na bolovanje, da su mladi nesposobni jer nemaju radno iskustvo, ali i da su nezainteresovani. Uostalom, zar kod nas ne vlada opšteprihvaćeni stereotip da su svi Nemci vredni radnici, a mi Srbi ne baš? Poznajem starije radnike koji su potpuno nezainteresovani i malo toga znaju s obzirom na iskustvo, žene koje rade i istovremeno odgovaraju na pitanja dece o domaćem zadatku, mlade koje sve interesuje, starije opet koji novim tehnologijama barataju kao du se rodili sa tabletom. I Srbe i Mađare i Rome i sve druge koji su vredni – dakle svako je individua za sebe sa svim manama i vrlinama koje čine čoveka. Radne navike, odnos prema poslu i znanje nisu ni u kakvoj vezi sa polom, godinama, nacionalnom pripadnošću.

Ne postoji čarobna formula koja će ovo da izbriše iz naših glava, već treba da ukazujemo na to da su u pitanju pogrešne i uprošćene slike i stavovi. Nekad to činimo iz neznanja ili straha, ali za diskriminaciju ni u takvim situacijama nema opravdanja.

Relativno često reagujete povodom neprimerenog javnog govora u kome se javne ličnosti karakterišu diskriminatorno. Čini se da je takvog govora, bar u javnom prostoru, više nego ikada. Кo je odgovoran – oni koji ga koriste, mediji koji ga prenose, publika koja voli skandale…

Saglasna sam s vašom ocenom da je u našem društvu javni govor sve više neprimeren, a neretko uvredljiv i ponižavajući, i da javni prostor postaje poligon za povredu elementarnog ljudskog dostojanstva. Netrpeljivost je ušla u sve pore našeg života, meta mogu biti svi, a to je posebno izraženo na društvenim mrežama.

Najopasnija posledica govora mržnje i verbalne agresije jeste to što podstiče diskriminaciju i nasilje, a svi treba da imamo svest o tome koliko je kratak put do njihove eskalacije u otvoreno fizičko nasilje. Odgovornost je na svakom pojedinačno uključujući  sve građane, ali pre svih nosioce javnih funkcija, političare i medije. I deo publike voli skandale, ali dalo bi se puno razgovarati o tome kako se formira javno mnjenje, ukus i šta se i kako voli. Na kraju moramo biti svesni da nas deca slušaju i kada šapućemo i brzo formiraju stavove i prilagođavaju se ukusu i sistemu vrednosti.

Zdravstveno stanje je jedan od ključih osnova diskriminacije, da li je pandemija doprinela jačanju diskriminacije? U tom smislu je interesantno i pitanje rada od kuće koji se neretko drugačije vreduje od onog na radnom mestu.

– Pandemija je potvrdila činjenicu da krizne situacije različito pogađaju žene i muškarce i da pogoršavaju postojeće nejednakosti na tržištu rada. Žene čine veliku većinu zaposlenih u sektorima kao što su zdravstvo, socijalna zaštita, obrazovanje, trgovina i usluge, što su oblasti koje su podnele najveći teret krize. Promenjeni uslovi života tokom pandemije i vanrednog stanja doveli su do povećanog tereta brige o deci u uslovima onlajn školovanja i rada od kuće, brige o starijima u sopstvenom ili zajedničkom domaćinstvu, i sve je to, takođe, palo na žene.

Zato je naša institucija donela na desetine preporuka mera i inicirala izmene i dopune brojnih propisa. Mislim da se rad od kuće možda i isto vrednuje, ali da radnik sam snosi materijalne troškove poslovanja – od struje pa na dalje a da im plate u većem broju slučajeva nisu povećane. Na ovom polju ima dosta prostora za unapređenje regulative i njenu doslednu primenu. U protivnom sve je samo papir.

Jelka Jovanović, novinarka lista Danas