Više niko ozbiljan ne negira diskriminaciju žena i ranjivih grupa, a ni onu koja je gotovo sistemska prepreka društva – po osnovu političkih ubeđenja, kaže donedavna poverenica za ravnopravnost Brankica Janković za portal Nezavisnost
Doskorašnja poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković tokom dva mandata nailazila je na različite kritike, dobre i loše. No, kako se primicao kraj drugog mandata oštrica kritike stizala je iz vlasti i uobičajeno iz Srpske pravoslavne crkve. Za poratl nezavisnost Janković govori o najvažnijim aspektima izraženih neravnopravnosti u društvu.
Kad sumirate početak prvog i kraj drugog mandata, šta prvo primećujete? Šta je najveći napredak, a šta najteža ocena?
Primećujem ogromnu promenu i veliku pukotinu u društvu. Sad mi početak prvog mandata izgleda kao zlatno doba iako sam tada već razumela koliko problema imamo. U tome se i ogleda najveći pomak što se diskriminacije tiče, jer smo otvorili gotovo sva pitanja i osvetlili probleme i više niko ozbiljan ne negira ni diskriminaciju žena, ni osoba sa invaliditetom, ni mladih ljudi, ni pripadnika romske najviše, a povremeno drugih nacionalnih manjina, kao ni onu diskriminaciju koja je postala gotovo usud i/ili sistemska prepreka našeg društva – po osnovu političkih ubeđenja i članstva u političkim organizacijama, jer ne treba zaboraviti da je i davanje prednosti diskriminacija.
Najvažnijim smatram to što smo diskriminaciju rasvetlili, što je građani prijavljuju sve više, uz adekvatnu zaštitu u slučajevima prijave. U međuvremenu, rešen je i značajan broj slučajeva i otklonjene su neke sistemske prepreke, jer je, mora se istine radi i to reći, bilo perioda političke volje za uklanjanjem zakonskih prepreka za jednak tretman svih ljudi pred zakonom. Preko potrebnog optimizma ima, entuzijazma i dovoljno ljudi sa kapacitetima spremnih da grade sistem na drugim osnovama, sa iskustvom i dobrim nasleđem i naučenim lekcijama iz prošlosti. I iznad svega imamo mlade ljude koji na prvo mesto borbe za bolje i pravednije društvo stavljaju vladavinu prava i ravnopravnost. To su vrednosti na kojima sam insistirala i verujem da dolaze bolji dani za demokratiju u kojoj važno mesto zauzimaju tolerancija, različitost i ravnopravnost.
Ljudi i posle deceniju i po Institucije njen rad najčešće vezuju za rodnu ne/ravnopravnost. Zašto, nedovoljna informisanost ili ukazivanje na ključni problem?
Odgovor je sadržan u pitanju i dodajem, možda i želju, svesnu ili iz pukog neznanja, da se Institucija marginalizuje u smislu – kao to je nešto, ono tamo, za žene. Dakle, nebitno. Takav je nekima i odnos prema ženama – one su one druge, nebitnije. Čak i nosioci najviših funkcija nedavno kažu da je na dnevnom redu – izbor novog poverenika za rodnu ravnopravnost. Neki ne mogu ni naziv Institucije da izgovore, ne umeju ili neće, kao da osećaju neki bes, mučninu, ali bezrazložno, jer su i vlasti i opoziciji potrebne snažne i nezavisne institucije kao korektivi.
Žene nisu nikakva manjina u društvu, već polovina znanja, rada i stvaralaštva, pa sam, logično, temu ravnopravnosti žena držala visoko na svojoj agendi. Uostalom, u ove dve grupe određene po polu spadaju sve ostale društvene grupe, a ne treba zaboraviti ni da je intersekcijska i višestruka diskriminacija vrlo prisutna. Ovaj koncept sam vrlo rado primenjivala u radu, ne kasneći za evropskim standardima, uvek svesna da smo mi deo evropske kulturne i političke zajednice i da mi kao društvo i država imamo značajne obaveze i odgovornosti u toj zajednici, a ne samo benefite kako neki vide proces evropskih integracija.
I sami ste bili praktično žrtva diskriminacije, čak i od onih koji su dva puta glasali za vaš izbor, mislim na poslanike, a posebno poslanice. SPC je posebna priča.
Uglavnom mi je žao ljudi koji izgovaraju uvredljive, agresivne, nipodaštavajuće i vulgarne reči, smišljene s namerom da unize druga ljudska bića. Mora da ih je nešto strašno pogodilo, možda neke teške izdaje, samog sebe ili od drugih manje ili više bliskih ljudi. Često iza agresije i nasilja stoji preživljeno nasilje ili ponižavanje, ali to ne opravdava govor mržnje i uvrede.
U politici su često ljudi prinuđeni da dele vreme i prostor sa ljudima sa kojima inače to ne bi činili. U tom smislu je vreme za redefinisanje uloge te profesije. I mislim da mi ulazimo u fazu političke zrelosti u kojoj će biti nedopustivo targetiranje institucija i očekivanja da su one tu zbog uskog kruga ljudi na vlasti, a ne zbog građana. Valjda će onda onakve reči biti apsolutno neprihvatljive, a mislim da zaslužuju veću pažnju u procesu korenitih reformi koje nas čekaju – ako ih poslušate ponovo, videćete da se u njima krije suština.
Restart za državni aparat
Kao pripadnica hrišćanskog kulturnog i duhovnog kruga, pošto podsećate na SPC, reći ću da je ispod epitrahilja, kao i iza i ispod svake uniforme, samo čovek. Mi, ljudi, moramo naći, ovde na ovim prostorima, način za izlazak iz polarizujuće krize nastale dehumanizacijom, pa i demonizacijom, neistomišljenika i ljudi koji traže samo pravdu. Pored drugih uslova izlazak iz krize traži da nalazimo takve reči, koje će i za najteže teme i rane, podrazumevati pokazivanje elementarne ljudskosti.
Uoči prestanka mandata javnosti ste predstavili izveštaj o diskriminaciji žena, drugi po redu. Citirali ste Povelju „prava nisu dar“. Ima li upornosti, a posebno solidarnosti potrebne da se diskriminacija u svim oblastima smanji?
Rekla bih da ima i solidarnosti i upornosti. Uostalom, znate kako je snažno i posvećeno naše civilno društvo, naročito, pa i akademska zajednica. I poslovna zajednica pokazuje volju i u značajnoj meri poštuje principe ravnopravnosti i vodi inkluzivne radne politike. Ne svi, nažalost, jer ne bi bilo ovoliko slučajeva diskriminacije i drugih povreda radnih prava da je sve idealno.
Mehanizmi zaštite su takođe važni – ne zaboravite naše strateške parnice koje smo vodili i po kojima je postupao u krajnjoj instanci Vrhovni kasacioni sud, sa jasnom porukom u presudi koju bih kratko sažela – da je bilo kakvo nejednako postupanje prema ženi u vezi sa trudnoćom, porođajem i negom deteta diskriminacija. Sećate se i slučaja zaposlene koja je dobila otkaz jer se razbolela, gde je sud, po našoj podnetoj tužbi, takođe, bio jasan – zabranjena je diskriminacija po osnovu zdravstvenog stanja i ne možete dobiti otkaz jer ste se razboleli, od teške bolesti u konkretnom slučaju.
Na političkom nivou, deklarativno su svi za ravnopravnost žena, a kako je u praksi, možda i nije potrebno da kažem išta. Imamo izuzetne žene i u vlasti i u opoziciji i velika je šteta po društvo što se njihovi glasovi i ideje ne čuju dovoljno. Moramo doći do odnosa: pedeset: pedeset, jer kao što rekoh u izveštaju „žene nisu interesna grupa – one su polovina znanja, rada i stvaralaštva ovog društva“.
Neravnopravnost na tržištu rada jedna je od ključnih, odnosi se na žene prevashodno, ali i na sve osetljive grupe.
Diskriminacija je najviše rasprostranjena na tržištu rada, ali postoji sve veća spremnost da se prijavljuje, iako ne u potpunosti, zbog straha od odmazde, viktimizacije, gubitka posla i nemogućnosti nalaženja novog. I, takođe, znači da se proces reformi u domenu rada i zapošljavanja mora nastaviti sa naglaskom na kontrolu i jačanje kapaciteta svih službi, naročito inspektorata rada. Dodajte tome i potrebu stvaranja drugačijeg kulturnog obrasca koji diskriminaciju osuđuje, a ljudska prava razume na pravi način i poštuje. Svedoci smo takođe i ozbiljnih kršenja drugih radnih prava na koja nam se ukazuje sa relevantnih mesta kao državi kandidatkinji za Evropsku Uniju.
U javnosti se retko priča o diskriminaciji po osnovu sindikalnog delovanja, koje zapravo počinje njegovom zabranom. Kakva su vaša iskustva na tom planu?
Sindikati moraju ojačati i sačuvati svoju izuzetno važnu ulogu u zaštiti prava radnika. Oni bolje od mene znaju šta sve valja učiniti u godinama pred nama, a ja imam veoma pozitivno iskustvo saradnje sa njima. Svedoci smo favorizovanja nekih sindikata koji su po volji poslodavaca, naročito u javnom sektoru. Imali smo u poslednje vreme značajniji broj pritužbi po ovom osnovu diskriminacije gde su podnosioci pritužbi ukazivali da se u privilegovani položaj se stavljaju zaposleni koji imaju člansku kartu određenog sindikata ili im se, suprotno tome, otežavao položaj zbog članstva u sindikatu.
Ne mogu da ne pomenem slučaj intersekcijske diskriminacije od pre više godina, u kome zaposlena biva kažnjena i premeštena sa radnog mesta laboranta na mesto čistačice, pa da ručno prenosi kamenje sa jednog na drugo mesto a sve to u vezi sa činjenicom da je njen muž bio predsednik sindikata! Da li podseća na jedno mesto ovaj suludi slučaj sa prenosom kamenjem i da li shvatate šta se sve dešava u domenu rada?
Nije u direktnoj vezi sa sindikalnim delovanjem, ali jeste diskriminacija po osnovu političkih ubeđenja, pa ću pomenuti i najsvežiji slučaj za koji sam podnela predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o radnoj disciplini i pravilima ponašanja u Narodnom pozorištu, u kome sam ukazala da je donosilac ovog akta prekoračio zakonska ovlašćenja i ograničio slobodu mišljenja i njegovog izražavanja na osnovu političkih uverenja, koja su zaštićena zakonom. Ko zna kakva sve ograničenja suprotna ustavu i međunarodnim konvencijama mogu pasti na pamet pojedinim poslodavcima.
Digitalno doba donelo je diskriminaciju, pa i golo nasilje na internetu, a poseban vid je osvetnička pornografija. Neću vas pitati kako tome stati na put, već kako pomoći žrtvama?
Ovo nije novi vid nasilja, već stari, preseljen u sajber prostor. Kako pomoći? Poboljšanjem zakonodavnog okvira, jer postojeći ne omogućava efikasnu zaštitu, kao i potpuna priprema pravosudnog i drugih sistema za zaštitu žrtava ovog vida nasilja, koje je jednako opasno kao i nasilje u fizičkom svetu. Deluje često da od njega ne možete pobeći, jer se u virtuelnom svetu stvari odvijaju neslućenom brzinom i multiplikovanjem – ponavljanjem nasilja i diskriminacije u kome je veliki broj gledalaca/pratilaca, od kojih neki u tome i uživaju i učestvuju deljenjem.
Vraćam se na potrebu za jakim institucijama koje čine senzibilisani i dobro obučeni profesionalci, a društvo kreira takav kulturni milje koji podržava žrtvu, osuđuje nasilnika i sramotu premešta na stranu učinioca. Ako hoćemo da sačuvamo našu ljudskost i civilizaciju, ovom problemu se moramo posvetiti u startu duplo više nego do sada i uključiti IT zajednicu u rešenje ovog problema. Čovek stigao na mesec, dronovima se ratuje, roboti obavljaju složene radne operacije – nemojte mi reći da nema rešenja za suzbijanje nasilja u digitalnom prostoru.
Vaš naslednik Milan Antonijević nije dočekan sa dobrodošlicom u nevladinom sektoru okrenutom ljudskim pravima, koji je jedan od ključnih saradnika. Kako to komentarišete ili ako ste uzdržani, šta je vaša poruka.
Iskoristiću pitanje da još jednom osudim napade na naš civilni sektor, ali i pravosuđe, medije i akademsku zajednicu kroz govor mržnje, targetiranja i pretnje i posebno njihovo označavanje neprijateljima države. Organizacije civilnog društva koje dugo rade u našoj zemlji na zaštiti ljudskih prava i sloboda su kiseonik naše krhke demokratije i zahvalna sam im za istrajnost i važne promene koje su predvodili. Takođe, često smo i zajedno uspevali da zaustavimo neke retrogradne procese i zakone koji su mogli biti doneti na uštrb ili ograničavanje prava svih nas. A moja poruka svim građanima je: Čuvajte institucije, ne dajte da nas političari – „lideri“ ubede, dobro osmišljenim marketinškim alatima, da su oni ti koji rešavaju probleme za koje su institucije pozvane da rešavaju. Ne treba se nikada olako, zbog konformizma i izbegavanja odgovornosti, odricati suverenosti i slobode građana. Sve je samo prividno sigurno, naročito ako je cena te sigurnosti previsoka.
Jelka Jovanović
